Петровићи Његоши су српска династија која је владала Црном Гором од краја 17. вијека са мањим прекидима до Првог свјетског рата. Родоначелник династије Радул (у монаштву Петар) поријеклом је са планине Његош, по којем је братство и добила име.

С обзиром да током митрополитског периода власти, насљедни ниво није био по линији отац-син као код свјетовних династија, већ је избор падао на неког припадника из бројног братства Петровић Његош, Никољданским уставом из 1905. ограничена је династија на кнеза Николу, кнегињу Милену и њихову дјецу, па су тиме од познатијих чланова из династије искључени Шако Петровић Његош и Божо Петровић Његош са потомцима. Ово потврђује  и други члан данашњег Закона о статусу потомака династије Петровић Његош, који је изгласан у Скупштини Црне Горе 2011. године.

Поријекло и значај

Вјерује се да је Богут(а) најстарији предак династије Петровић Његош. Богут је живио у вријеме битке код Велбужда и изградње манастира Високи Дечани, а можда и током 40-их година 14. вијека.

Према појединим изворима поријекло воде из Босне, из околине Зенице или Травника, одакле су крајем 14. вијека дошли у село Мужевице испод планине Његош у старој Херцеговини. Према предању, у селу су се населили не много након Косовске битке, док се према неким изворима ово могло догодити у 15.вијеку. Одатле одлазе ка старој Црној Гори, гдје се насељавају на Његушима, испод планине Ловћен, који се по њима тако прозваше.

По планини Његош су и добили династичко име које је први употребио владика Данило I кад је путовао у Русију. Судећи по једном потпису владике Данила I, гдје се он назива Војводић српске земље, може се претпоставити, да је то била једна од старих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које су настале у Босни након турског заузимања, напустила своје старо мјесто живљења.

Прошле су три до четири генерације, док се у тој породици родио Радул (који је у монаштву узео име Петар), а по којем се назваше Петровићи. Унук калуђера Петра, Шћепан Калуђеровић, био је кнез Његушки, који је због народних послова често одлазио у изасланство код патријарха у Пећку патријаршију те је због тога, као и своје правичности и одлучности стекао велики углед и поштовање у народу.

Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (у монаштву Данило), који се као младић васпитавао и образовао у цетињском манастиру, али када је скадарски Сулејман-паша разрушио овај манастир, 1692. године, Никола се вратио кући својих родитеља. Крај 17. вијека био је, уопште, најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С посљедњим каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и посљедњи основ оне Црне Горе, коју су Црнојевићи засновали. Крајем 1696. Црногорци су се сакупили на сабору, да бирају себи владику и господара, те је њихов избор пао на Данила (Николу Шћепчевића) Петровића Његоша, који је био први владар Црне Горе из ове династије.

Постоје одређена оспоравања тезе да су Петровићи владали од времена владике Данила Петровића, с обзиром да је постојала у Црној Гори од Млечана дата титула гувернадура, који су носили припадници братства Радоњића. У свом писму из 1821. владика Петар I Петровић Његошпише: "Моме Господару… Радоњићу…на Његуше… Ваш…послушни слуга владика Петар." Међутим у народу је увек већи значај даван владици (митрополиту) него гувернадуру, те је стварна власт над Црном Гором проистицала из титуле митрополита. Виала Де Сомијер у своме путопису кроз Црну Гору наводи ривалство Радоњића и Петра I, док је тек Петар II Петровић Његош преузео потпуну световну власт од гувернадурске породице Радоњића (од Вуколаја Радоњића) укидањем гувернадурства 1831.

Петровићи су дали Црној Гори седам владара. Првих пет владара из овог братства били су у исто време и црквени поглавари−митрополити. Уједно као световни владари они су носили цивилно народно одјело и оружје. Изузев Петра I Петровића Његоша, чије приказе углавном имамо у митрополитској одежди. Иако је и он у вријеме рата носио цивилно народно главарско одијело и оружје. По хронолошком реду припадници династије Петровић-Његош који су владали Црном Гором су:

владика Данило I Петровић Његош ( око 1670— 1735), владао од 1696. до 1735. владика Сава Петровић Његош (1702—1781), владао од 1735. до 1781. (Шћепан Мали преузео световну власт од 1767. до 1773.) владика Василије Петровић (1709—1766), владао заједно са остарелим стрицем владиком Савом од 1750. до 1766.

(од 1781. до 1784. прекид владавине династије Петровић-Његош, у време митрополита Арсенија Пламенца)

владика Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски), (1748—1830), владао од 1784. до 1830. владика Петар II Петровић Његош (1830—1851), владао од 1830. до 1851. књаз Данило Петровић (1826—1860), владао од 1851. до 1860. краљ Никола I Петровић Његош (1841—1921), владао као кнез од 1860. до 1910. као краљ од 1910. до 1918. мини|274x274п|Орден Петровић Његош основан 1896. на 200 година владавине Петровић-Његоша Значај, династије Петровић Његош је вишеструк у државотворном, културолошко-националном и духовом смислу. Током њихове владавине Црна Гора је искристалисала свој слободарски дух и постала стожер борбе за слободу на јужном дијелу српског етничког простора. Током њихове владавине остварена су значајна територијална проширења и државност Црне Горе. Са становишта шире српске заједнице, они представљају клицу из које је произишла идеја о националном ослобођењу и уједињењу. Од све три савремене српске династије Карађорђевићи, Обреновићи и Петровићи, Петровићи су најстарија и нејдуговечнија династија. У духовном и националном смислу, Свети Петар Цетињски (владика Петар I Петровић Његош) је један од највећих Светитеља Српске православне цркве, док се Владика Петар II Петровић Његош сматра једним од највећих пјесника српског романтизма и један од носиоца идеје националног препорода. Митрополија црногорско-приморска га је 2013. канонизовала као Светог Митрополита Петра Другог, Ловћенског тајновидца.

Период митрополита

Данило I Петровић Његош

мини|278x278piksel|Данило I Шћепчевић Петровић Његош (Његуши, око 1670 – Маине, 1735), владар Црне Горе и митрополит. Владао је од 1697. до 1735. године. За поглавара Цетињске митрополије изабран је 1697, као јеромонах, док је у епископa хиротонисан од стране патријарха Арсенија III Чарнојевића 1700. у Сечују (Угарска).

За владику Данила везује се позната Истрага потурица, почетком 18 вијека (око 1707.) догађај око ког се историчари данас споре да ли се заиста догодио.

У спољној политици долази до великог заокрета у Црној Гори. Умјесто дотадашњег везивања и тражење помоћи од Млетачке Републике, од вријемена владике Данила Црна Гора се везује за царску Русију. На позив руског цара Петра Великог 1710. балканским хришћанима да се укључе у борбу против Турске, владика Данило покреће нападе Црногораца на утврђене турске градове Никшић, Спуж, Гацко. И поред великих борби Црногорци не успевају да заузму градове. Ово је довело и до два казненог похода турске војске 1712. и 1714 на Црну Гору те је владика морао да се склони из Црне Горе. А сам Цетињски манастир је страдао. У аудијенцији у Русији бива примљен од стране руског императора Петар Великог, коме владика нуди политички споразум, да Црна Гора буде под покровитељством и заштитом руског цара. Од руског цара добија знатну финасијску помоћ за Цетињски манастир и Црну Гору, али не и могућност заштите од Османлија. Владика Данило успоставља контакте и са Аустријом у чију помоћ се такође уздао.

Иако је показивао одбојност у својим ставовима према Млетачкој Републици, ослањајући се до краја прво на Русију, а на другом месту на Аустрију, ипак је у другом делу своје владавине постигао војни споразум са Млечанима. Те помаже у њиховим ратовима са Турцима, нападом на Бар.

У многим писмима он се потписује као Митрополит скендеријски и приморски , што указује да је његова надлежност као митрополита превазила територијално тадашњу Црну Гору којом влада. Он је духовни поглавар православног становништва и у приморју , где влада Млетачка република. Те учествује у  рјешавању читавог низа свакодневних, животних питања и проблема православног живља у приморју. Владика Данило учествује у помирењима између породица, када је предмет спора било убиство или крвна освета. У договору с млетачким властима утицао је и да се формира умирни суд од 24 члана, који је требало да пресуђује у споровима између црногорских племена и племена на територији Млетачке републике, као и да помогне одржавању пограничног мира. Одржавању мира и рјешавању међуплеменских спорова, као и очувању мира с Османлијама, углавном је било посвећено д‌јеловање митрополита Данила послије 1720. године.

Сава Петровић Његош

мини|260x260piksel|Сава Петровић Његош (Његуши 1702— Цетиње,1781), владар Црне Горе и митрополит. Владао је од 1735. до 1781. На предлог митрополита Данила, завладичио га је српски патријарх Мојсије Рајовић из Пећи приликом своје посјете Црној Гори током 1719. године. За живота митрополита Данила, млади владика Сава био је његов главни помагач у црквеним и народним пословима. Након Данилове смрти, 1735. године, постао је нови митрополит.

Водио је углавном мирољубиву политику. Са Млетачком Републиком трудио се да изгради добре односе. Бавио се смиривањем пограничних спорова између црногораца и племена у приморју. О чему је извештавао которског провидура. Често је боравио на млетачкој територији у приморју трудећи се да лично учествује у смиривању спорова. Био је обазрив да својим  духовним деловањем у приморју не угрози односе са Млетачком републиком, с обзиром да је православно свештенство у приморју било доста незадовољно лошим односа Републике према њима. Путовао је у Русију 1742. како би од руске царице Јелисавете Петровне Романов добио новчану помоћ, по договору који је његов предходник владика Данило постигао са царем Петром Великим.

Након повратка у Црну Гору, његов синовац архимандрит Василије Петровић Његош му постаје помоћник, да би 1750. Василије такође био хиротонисан за владику  чиме је постао Савин сувладар у Црној Гори. Сава је наставио да се бави државним и црквеним  пословима и након 1750. док је његов далеко енергичнији синовац владика Василије деловао и размишљао више политички, чиме постаје значајнија политичка личност од Саве. Њихово сувладарство је било сложно. Владика Сава се све више повлачио и често боравио на Млетачкој територији док је млађи владика Василије био одређен за његовог наследника. Овиме је учвршћено наследно право братства Петровић Његош на митрополитску титулу на Цетињу. Међутим, владика Василије умире 1766. у Санкт Петрбургу приликом једног од својих путовања у Русију, те већ остарели Владика Василије остаје сам са потребом проналажења новог наследника. За свог насљедника и помоћника у управљању изабрао је свог синовца монаха Арсенија Пламенца, те је искористио посету бившег патријарха Василија I Бркића, последњег Србина патријарха на трону Пећке патријаршије прије њеног гашења, који се склонио на Цетиње, како би заједно са њиме извршио хиротонију Арсенија у владику.