мини|300x300пиксел| Активисти за права на абортус у Сао Паулу, Бразил Покрети за право на абортус, који се такође називају покрети за избор, залажу се за легалан приступ услугама индукованог абортуса, укључујући избор на абортус. То је аргумент против покрета за живот. Покрет за право на абортус настоји да представља и подржи жене које желе да прекину трудноћу у било ком тренутку. Овај покрет покушава да успостави право за жене да направе избор за абортус без страха од правних и/или друштвених реакција. Питање индукованог абортуса и даље изазива поделе у јавном животу, са понављајућим аргументима за либерализацију или ограничавање приступа легалним услугама абортуса. Саме присталице права на абортус подељене су у погледу врста услуга абортуса које би требало да буду доступне и околности, на пример различитих периода трудноће, као што су абортуси у касним терминима, у којима приступ може бити ограничен.
Терминологија Многи од термина који се користе у дебати су политички оквирни термини који се користе да би се потврдио сопствени став док се супротан став обесмишљава. На пример, ознаке „за избор“ и „за живот“ имплицирају подржавање широко прихваћених вредности као што је слобода, док сугеришу да опозиција мора бити „против избора“ или „против живота“ (алтернативно „за принуда" или "за смрт").
Ова гледишта не спадају увек у бинарност; у једној анкети Института за истраживање религије, они су приметили да је нејасноћа термина довела до тога да је седам од десет Американаца себе описало као „за избор“, док је скоро две трећине себе описало као „за живот“. Утврђено је да би се у анкетама испитаници другачије означили када би добили конкретне детаље о околностима око абортуса, укључујући факторе као што су силовање, инцест, одрживост фетуса и преживљавање мајке.
Асошиејтед прес фаворизује термине „права на абортус” и „против абортуса”..
Рана историја Пракса абортуса датира из 1550. године пре нове ере, на основу налаза праксе забележених у документима. Абортус је активна пракса још од египатске медицине. Вековима касније, абортус је била топ тема феминизма.
Идејама о легализацији абортуса крајем 19. века феминисткиње су се често супротстављале, сматрајући га средством за ослобађање мушкараца од одговорности. У Револуцији, која је била званична новина о женским правима, која је излазила седмично, и коју су водиле Елизабет Кејди Стантон и Сузан Б. Ентони, анонимни сарадник који се потписао са „А“ писао је 1869. о тој теми, тврдећи да уместо самих покушаја да се донесе закон против абортуса, мора се решити и основни узрок. Лист Револуција је имао велики утицај на покрет за права жена и по први пут се чинило да се женски гласови чују кроз прогласе ових непризнатих субјеката о женама и њиховим свакодневним правима и безбедности као грађанки.
Просто доношење закона против абортуса би, навео је писац, „било само покосити врх штетног корова, а корен остаје. Без обзира који је мотив, љубав према лакоћи, или жеља да се спасе од патње нерођене бебе, жена је крива ако је починила то дело. То ће јој у животу оптерећивати савест, у смрти ће оптерећивати душу; Али ох! Трипут је крив онај који ју је довео до очаја који ју је нагнао на злочин.“ Susan B. Anthony, The Revolution (July 8, 1869), via University Honors Program, Syracuse University.
Између 1900. и 1965. није било никаквих покрета или скупова против абортуса јер су државе већ усвојиле закон о забрани абортуса на свим нивоима, укључујући рецепте и поступке. Једини изузетак да жена изврши абортус без страха од законске одмазде био је ако лиценцирани лекар утврди да ће абортус заштитити живот мајке. Лекари који врше абортусе и жене које абортирају стално су малтретирани од стране судова и тужилаштава.
Шездесетих година 20. века неке државе су почеле да траже измене закона о абортусу. Године 1959. група стручњака је поставила модел закона који је подржао унапређење закона о абортусу. Ови стручњаци су предложили да закони о абортусу треба да обезбеде изузеће за жене које су биле сексуално злостављане или за бебу која можда нема добар квалитет живота. Покрет за права на абортус постао је контроверзна тема у Сједињеним Државама у вези са абортусом и репродукцијом.
Велика Британија Покрет ка либерализацији закона о абортусу појавио се 1920-их и 1930-их година у контексту победа које су недавно извојеване у области контроле рађања. Кампање, укључујући Мери Стоупс у Енглеској и Маргарет Сангер у САД, успеле су да изнесу ово питање на видело, а успостављене су клинике за контролу рађања које су нудиле савете о планирању породице и методе контрацепције женама којима је потребна. Контрола рађања је метода превенције трудноће путем контролисане контрацепције.
Године 1929. у Уједињеном Краљевству је донет Закон о очувању живота новорођенчади, који је изменио закон (Закон о прекршајима против личности из 1861.) тако да абортус обављен у доброј вери, са једином сврхом очувања живота мајке, не би био прекршај.HL Deb. Vol 72. . Многи грађани су имали помешана мишљења о томе, али су на крају почели да протестују због уништавања деце. Уништавање деце је било познато као одузимање живота одрживог нерођеног детета током трудноће или при рођењу, пре него што оно постане независно од мајке. Ако постоји намера смрти, а притом се не спроводи добра вера ради заштите егзистенције мајке, за дело је предвиђена максимална казна доживотног затвора. Закон о очувању живота новорођенчади дефинише разлику између убиства и абортуса – изазивања побачаја.
Стела Браун је била водећа у кампањи за контролу рађања, која је све више почела да се упушта у спорније питање абортуса 1930-их. Њена уверења су била под јаким утицајем рада Хевлока Елиса, Едварда Карпентера и других сексолога. Дошла је до чврстог уверења да жене које раде треба да имају избор да затрудне и прекину трудноћу док су радиле у ужасним околностима које су окруживале трудну жену која је и даље морала да ради тешке послове током трудноће. У овом случају она је тврдила да би лекари требало да дају бесплатне информације о контроли рађања женама које желе да знају за то. Ово би дало женама слободу у погледу сопствених околности и омогућило им да одлуче да ли желе да буду мајке или не.
Крајем 1920-их, Браунова је започела говорничку турнеју по Енглеској, пружајући информације о својим уверењима о потреби доступности информација о контроли рађања за жене, здравственим проблемима жена, проблемима у вези са пубертетом и сексуалним образовањем и високој стопи морбидитета мајки, између осталих тема. Ови разговори су позивали жене да преузму питања своје сексуалности и здравља у своје руке. 1929. године изнела је своје предавање „Право на абортус” пред Светски конгрес сексуалне реформе у Лондону. Године 1931. Браунова је почела да развија свој аргумент за право жена да одлуче да имају абортус. Поново је кренула на турнеју, држећи предавања о абортусу и негативним последицама које су уследиле ако жене нису могле да прекину трудноћу по сопственом избору услед последица као што су: самоубиство, повреда, трајна инвалидност, лудило и тровање крви.
Друге истакнуте феминисткиње, укључујући Фриду Ласки, Дору Расел, Џоан Малесон и Џенет Ченс, почеле су да се залажу за ову ствар - која се драматично пробила у медије у јулу 1932. када је Савет Британског медицинског удружења формирао комисију за дискусију о изменама закона о абортусу. 17. фебруара 1936. године, Џенет Ченс, Алиса Џенкинс и Џоан Малесон основале су Удружење за реформу закона о абортусу као прву организацију за либерализацију побачаја. Удружење је промовисало приступ абортусу у Уједињеном Краљевству и водило кампању за елиминисање законских препрека. У својој првој години регрутовали су 35 чланова, а до 1939. имали су скоро 400 чланова.
Удружење је било веома активно између 1936. и 1939. године, шаљући говорнике широм земље да говоре о раду и једнаком држављанству и покушавало је, иако најчешће безуспешно, да се писма и чланци објављују у новинама. Најпопуларније су постале када је члан Медицинско-правног комитета Удружења примио случај силоване четрнаестогодишње девојчице. Овај случај је стекао велики публицитет, међутим када је рат почео, случај је потиснут и ствар је поново изгубила на важности за јавност.
Године 1938, Џоан Малесон је изазвала један од најутицајнијих случајева у британском закону о абортусу када је трудну четрнаестогодишњу жртву силовања упутила гинекологу Алеку Борну. Извршио је абортус, тада илегалан, и суђено му је под оптужбом да је извршио абортус. Борн је на крају ослобођен оптужби.R v Bourne 1 KB 687, 3 All ER 615, CCA Овај судски поступак је направио преседан да лекари не могу бити кривично гоњени због абортуса у случајевима када би трудноћа вероватно изазвала „ментални и физички проблем”.
Удружење за реформу закона о абортусу наставило је своју кампању након Другог светског рата, а то је, у комбинацији са широким друштвеним променама, вратило питање абортуса у политичку арену 1960-их. Председник Краљевског колеџа акушера и гинеколога Џон Пил председавао је комитетом који је саветовао британску владу о томе шта је постало Закон о абортусу из 1967. године, који је дозвољавао легални абортус по бројним основама, укључујући избегавање повреде физичког или менталног здравља жене или њеног постојећег детета (деце) ако је трудноћа још увек била испод 28 недеља.House of Commons, Science and Technology Committee. "Scientific Developments Relating to the Abortion Act 1967." 1 (2006-2007). Print. десно|мини|350x350пиксел| Чланови Врховног суда Сједињених Држава 1973. у време случаја Роу против Вејда У Америци се 1960-их појавио покрет за реформу абортуса. Године 1964, Гери Санторо из Конектиката је умрла покушавајући да добије илегалан абортус и њена фотографија је постала симбол покрета за права на абортус. Неке групе активиста за женска права развиле су сопствене вештине да обезбеде абортусе женама које нису могле да их набаве на другом месту. На пример, у Чикагу је група позната као "Џејн" водила путујућу клинику за абортус током већег дела 1960-их. Жене које траже процедуру звале би одређени број и добијале би упутства како да пронађу "Џејн".
Крајем 1960-их, формиран је известан број организација да мобилишу мишљење против и за легализацију абортуса. Претеча NARAL Pro-Choice America основана је 1969. да би се супротставила ограничењима абортуса и проширила приступ абортусу. Крајем 1973. НАРАЛ је постао Национална акциона лига за права на абортус.
Значајна судска пресуда Врховног суда у предмету Роу против Вејда пресудила је да је статут Тексаса који забрањује абортус осим када је то неопходно ради спасавања живота мајке, неуставан. Суд је до своје одлуке дошао закључивши да питање абортуса и права на абортус спада у право на приватност. Суд је сматрао да постоји право на приватност и да укључује право на абортус.
Од 1970-их, и ширења другог таласа феминизма, абортус и репродуктивна права постали су обједињујућа питања међу различитим групама за женска права у Канади, Сједињеним Државама, Холандији, Британији, Норвешкој, Француској, Немачкој и Италији.
У 2015. години, након гласања Представничког дома за одузимање средстава за планирано родитељство, Линди Вест, Амелија Боноу и Кимберли Морисон покренуле су ShoutYourAbortion како би „подсетиле присталице и критичаре да је абортус законско право свакога ко га жели или треба“. Жене су подстицале друге жене да поделе позитивна искуства у вези са абортусом на мрежи користећи хештег #ShoutYourAbortion како би „одбациле стигму око абортуса“.
У 2019. години, покрет You Know Me започео је као одговор на успешно усвајање закона о откуцајима срца фетуса у пет држава у Сједињеним Државама, пре свега на усвајање закона против абортуса у Џорџији, Охају (Закон Представничког дома 68) и Алабами (Закон Представничког дома 314 )