Род Стајгер

Род Стајгер (; Вестхемптон, 14. април 1925 — Лос Анђелес, 9. јул 2002) био је амерички глумац. Познат је по тумачењу неуобичајених, често променљивих и бесомучних ликова. Често се наводи као „једна од најхаризматичнијих и најдинамичнијих звезда Холивуда”, уско је повезан са уметношћу методичке глуме, утеловљујући ликове које је играо, што је понекад доводило до сукоба са режисерима и колегама. Играо је мафијашког брата Марлона Бранда, Чарлија, у филму На доковима Њујорка (, 1954), главног лика Сола Назермана у Човеку из залагаонице (, 1964), као и полицијског шефа Била Гилеспија насупрот Сиднију Поатјеу у филму У врелини ноћи (, 1967), за који је освојио Оскара за најбољег глумца.

Стајгер је рођен у Вестхемптону у Њујорку, као син креатора водвиља. Имао је тешко детињство, са мајком алкохоличарком од које је побегао у доби од 16 година. Након рада у позоришту Јужни Пацифик током Другог светског рата, глумачку каријеру започео је телевизијским улогама 1947. године, и добио позитивне критике за портрет главног јунака у телеплеју Марти (, 1953). Дебитовао је 1946. године на позорници у представи Закуни се, Џек Далтон! () у Градском позоришту у Њуарку, а потом се појавио у представама као што су Непријатељ народа (, 1950), Ноћна музика () Клифорда Одетса (1951), Галебови изнад Сорента (, 1952) и Рашомон (, 1959).

Стајгер је свој филмски деби имао у филму Тереза () Фреда Зинемана 1951. године, а потом се појавио у филмовима попут Великог ножа (, 1955), Оклахома! (, 1955), Преко моста (, 1957) и Ал Капоне (, 1959). После Стајгерове улоге у филму Човек у залагаоници () 1964. године, у коме је играо огорченог Јеврејина који је преживео холокауст и који ради у залагаоници у Њујорку, портретисао је опортунистичког руског политичара у Доктору Живагу () Дејвида Лина (1965). У филму У врелини ноћи (, 1967), који је освојио пет награда Оскар, укључујући награду за најбољи филм и за најбољег глумца, Стајгер је тумачио улогу полицијског шефа у Мисисипију, који почиње да поштује афроамеричког официра (Потје) док заједно траже убицу. Следеће године играо је серијског убицу у филму No Way to Treat a Lady.

Током 1970-их Стајгер се све више окренуо европским продукцијама у потрази за захтевнијим улогама. Портретисао је Наполеона Бонапарту у филму Вотерло (, 1970), мексичког бандита у филму Duck, You Sucker! Серђа Леонеа (1971), Бенита Мусолинија у Мусолинијевим последњим данима (, 1975), а деценију је завршио играјући узнемиреног свештеника у филму Амитвилски ужас (, 1979). Почетком 80-их 20. века, срчани проблеми и депресија почели су да утичу на Стајгерову каријеру, те је тешко долазио до посла, пристајући да се појављује у филмовима са ниским буџетом. Једна од његових последњих улога била је улога судије Лија Сарокина у затворској драми Ураган (, 1999), која га је поново спојила са редитељем филма У врелини ноћи Норманом Џуисоном. Стајгер се женио пет пута, имао је ћерку, оперску певачицу Ану Стајгер и сина Мајкла Стајгера. Умро је од упале плућа и затајења бубрега услед компликација током хируршког захвата због тумора жучне кесе 9. јула 2002, у 77. години живота у Лос Анђелесу, а надживела га је пета супруга Џоан Бенедикт Стајгер.

Биографија

Детињство, младост и глумачки почеци мини|лево|Стајгер је похађао средњу школу Вест Сајд у Њуарку у Њу Џерзију, где је показао своја рана интересовања за глуму

Стајгер је рођен 14. априла 1925. године у Вестхамптону у Њујорку, као једино дете Лорене (рођен Драјвер) и Фредерика Стајгера, француског, шкотског и немачког порекла. Род је одгајан као лутеран. Никада није познавао свог оца, водвиљона који је био део путујуће трупе са Стајгеровом мајком, али рекли су му да је леп човек латино изгледа, који је био талентован музичар и плесач. Биограф Том Хачинсон описује га као „сеновиту, одбеглу фигуру”, ону која је „прогањала” Рода током целог живота и била „невидљиво присуство и невиђени утицај”.

Хачинсон је Стајгерову мајку описао као „окорелу, енергичну и малу, са дугом ружичастом косом”. Имала је добар певачки глас и замало постала холивудска глумица, али након операције ногу трајно јој је ослабила способност ходања, одустала је од глуме и окренула се алкохолу. Као резултат тога, напустила је шоу бизнис и одселила се из Вестхамптона да одгаја сина. Селили су се у неколико градова, укључујући Ирвингтон и Блумфилд, пре него што су се настанили у Њуарку у Њу Џерзију. Њен алкохолизам донео је Стајгеру пуно непријатних ситуација, а породицу су често исмејавала друга деца и њихови родитељи у заједници. У доби од пет година сексуално га је злостављао педофил који га је намамио својом колекцијом лептира. Стајгер је рекао о својој проблематичној породичној позадини: „Да сте имали могућност да имате детињство које сте доживели, са алкохоличарском мајком и да сте познати глумац какав сте данас, или да имате дирљиво, сигурно детињство и да нисте познати, које бисте изабрали? Љубавно, сигурно детињство у Њујорку.” Током последњих 11 година свог живота, Стајгерова мајка оставила је алкохол и редовно је присуствовала састанцима анонимних алкохоличара. Стајгер се присетио: „Био сам поносан на њу. Преобратила се. Оживела је поново.”

Током свог детињства, и захваљујући својој великој снази и величини, Стајгер је постао познат као „Стена” (). Иако су му се ругали због алкохолизма његове мајке, он је био популаран лик у школи и способан софтбол играч. Током адолесцентских година показао је интересовање за писање поезије и за глуму, а појављивао се у неколико школских представа док је био у средњој школи Вест Сајд у Њуарку. Уморан од борбе са мајком, побегао је од куће са шеснаест година да би се придружио морнарици Сједињених Држава током Другог светског рата.

Пријавио се 11. маја 1942. године, а усавршавао се у америчкој морнаричкој обучној станици у Њупорту у Роуд Ајланду. Придружио се новооснованом USS Taussig (DD-746) 20. маја 1944. године. Док је служио као торпедиста на разарачима, видео је акцију у Јужном пацифику, укључујући битку на Иво Џими. Касније је Стајгер прокоментарисао: „Волео сам морнарицу. Био сам довољно глуп да мислим да сам херој”. Његова искуства током рата прогањала су га целог живота, посебно губитак Американаца током битке за Иво Џиму, као и потонуће Тосинга за које се знало да су на њима биле жене и деца. Дана 17. децембра 1944. године, крај обале Лузона на Филипинима, Стајгер и Тосинг наишли су на јак тајфун, који је постао познат и као Холзијев тајфун, а ветрови су достизали сто чворова и са таласима високим 80 стопа. Као резултат тога, три америчка разарача су изгубљена, али Тосинг је преживео.

Након рата, G. I. Bill је плаћао закупнину за његову собу у Западној 81. улици у Њујорку, уз приход од нешто више од 100 долара месечно и четири године школовања. У почетку је одржавао машине за подмазивање и прао подове. Одлучио је да похађа школу драме, пре свега због чланства атрактивних младих жена у истој. Позната као Мала позоришна група за државну службу, водила ју је Канцеларија издржаваних и корисника, где је он тада био запослен. То га је навело да започне двогодишњи курс у Новој школи за друштвена истраживања, коју је водио немачки емигрант Ервин Пискатор. Током једне аудиције, Стајгер је изабран да глуми након што је једва изговорио неколико речи, а редитељ је узвикнуо да има „свеж, диван квалитет”. Други талентовани ученик у то време био је Волтер Матау, који је институцију назвао „Неуротска школа за истраживање сексуалних односа”. Стајгер је био изненађен откривањем сопственог талента за глуму, па је охрабрен да настави даље студије на Драмској радионици. Један од главних разлога због којег је желео да буде глумац био је поновно поштовање јавности према породичном имену, што га је тако понижавало током детињства. Други важан фактор било је његово уверење да „нема добру нарав за обичан посао”, а завршио би као несрећни, насилни алкохоличар. Његов једини узор био је глумац Пол Мјуни, за кога је сматрао да је „највећи”, иако је такође имао дубоко поштовање према француском глумцу Харију Бору и, према биографу Хачинсону, дивио се Чарлију Чаплину „до тачке обожавања”.

Каријера

Рана каријера и пробој (1946—1956)

Стајгер је дебитовао у представи Закуни се, Џек Далтон! (, 1946) у Градском репертоарском позоришту у Њуарку. Након тога, добио је позив једног од својих наставника, Данијела Мана, да похађа Глумачки студио, који је основао Елија Казан у октобру 1947. године. Овде је, заједно са Марлоном Брандом, Карлом Малденом и Ели Валахом, студирао методичку глуму која је оставила дубок траг на његово стваралаштво. Пошто није имао изглед идола са матинеа, као што су били Малден и Валах, почео је каријеру као споредни глумац, а не као водећа мушка улога у филмовима. Стајгер је свој сценски рад наставио 1950. године, с мањом улогом градског радника у сценској представи Непријатељ народа () у Позоришту мјузик бокс. Његова прва главна улога на Бродвеју била је у представи Ноћна музика () Клифорда Одетса (1951), где је глумио А. Л. Розенбергера. Представа је одржана у Позоришту АНТА. Следеће године играо је телеграфисту у представи Галебови изнад Сорента (), извођеној у Позоришту Џон Голден, почевши од 11. септембра 1952. године.

Стајгерове ране улоге, иако малене, биле су бројне, посебно у телевизијским серијама током раних 1950-их, када се у петогодишњем периоду појавио у више од 250 телевизијских продукција уживо. Приметио га је Фред Кое, менаџер за развој програма у Ен-Би-Си-ју, који му је све више давао веће улоге. Стајгер је телевизију сматрао оним што је репертоарско позориште имало за ранију генерацију и доживљавао је као место где може да тестира свој талент са мноштвом различитих улога. Убрзо након тога, почео је да добија позитивне критике критичара као што су Џон Кросби, који је напоменуо да Стајгер редовно има „убедљиве перформансе без напора”. Стајер је, између осталог, глумио у серијама Опасност (, 1950–53), Лукс видео позориште (, 1951), Тамо (, 1951), Приче сутрашњице (, 1952–53), Позориште Гулф (, 1953), Позориште медаљон (, 1953), Телевизијска кућа Гудјир (, 1953), а тумачио је и Шекспировог Ромеа у епизоди Првом командном извођењу Ромеа и Јулије (1957) () серије Ти си ту (, 1954), у режији Сидни Ламет. Наставио је да се појављује у разним продукцијама телевизијских кућа у Плејхаусу, појављујући се у пет епизода Крафт театра (, 1952–54), за шта је добио похвале критичара, затим у шест епизода Филко телевизијског позоришта (, 1951–55) и две епизоде Шилцовог позоришта звезда (, 1957–58). Стајгер је свој деби на великом платну имао 1953. године, са малом улогом у Терези () Фреда Зинемана, снимљеној 1951. године. Стајгер, који је себе описао као „брбљивог”, добио је улогу хвалећи Зинеманове продукције. Зинеман се подсетио да је Стајгер био „веома популаран, крајње артикулиран и пун невероватних успомена”, а њих двојица су се међусобно поштовали до краја живота.

Дана 24. маја 1953. године, Стајгер је играо насловну улогу у епизоди Марти () Падија Чајефскога у серији антологији Телевизијска кућа Гудјир (). Улога је првобитно била намењена Мартину Риту, који је касније постао режисер. Марти је прича о усамљеном и простом месару из Бронкса који је у потрази за љубављу. Епизода је била пресудан успех и повећала је Стајгерову популарност; Том Стемпел је приметио да је он својим перформансом као Марти донео „упечатљив интензитет, нарочито у преношењу Мартијевог бола”. Пошто је Стајгер одбио да потпише седмогодишњи студијски уговор, замењен је Ернестом Боргнинеом у филму Марти (, 1955), који је освојио Оскара за најбољи филм, као и Оскара за најбољег глумца у главној улози. Година 1953. показала се као преломна година за Стајгера; те године је добио награду Силванија за улогу Мартија и још четири најбоља остварења у години — као Вишински и Рудолф Хес у две епизоде Ти си тамо, као гангстер Холанђанин Шулц у трилеру, и као радарски оператер у Чувару мог брата ().

мини|лево|250п|Стајгер са Марлоном Брандом у филму На доковима Њујорка (, 1954)