мини|250x250пиксел|Ларва Sirphus (испод) храни се лисним ушима (горе), што их чини природним агенсима биолошке контроле.
Биолошка контрола или био контрола је метода сузбијања штеточина као што су инсекти, гриње, коров и болести биљака помоћу других организама. Ослања се на предаторство, паразитизам, биљоједе и друге природне механизме, али обично укључује и активну улогу управљања људима. Може бити важна компонента програма интегрисаног управљања штеточинама (ИПМ).
Постоје три основне стратегије за биолошку контролу штеточина: класична (увоз), где се природни непријатељ штеточина уноси у нади да ће се постићи контрола; индуктивна (повећавање), у којој се даје велика популација природних непријатеља за брзу контролу штеточина; и инокулативна (конзервација), у којој се предузимају мере за одржавање природних непријатеља кроз редовно обнављање.
Природни непријатељи инсеката штеточина, такође познати као агенси биолошке контроле, укључују предаторе, паразитоиде, патогене и конкуренте. Агенси биолошке контроле биљних болести најчешће се називају антагонистима. Биолошки агенси за сузбијање корова укључују предаторе семена, биљоједе и биљне патогене.
Биолошка контрола може имати нуспојаве на биодиверзитет кроз нападе на нециљне врсте било којим од горе наведених механизама, посебно када се врста уведе без темељног разумевања могућих последица.
Историја мини|250x250пиксел|Паразитоидна оса (Cotesia congregata) са кукуљицом на, дуванском црву (Manduca sexta, зелена позадина), пример агенса биолошке контроле опнокрилаца Термин "биолошка контрола" први је употребио Хари Скот Смит на састанку Пацифичког огранка Америчког удружења економских ентомолога 1919. у Риверсајду. У ширу употребу увео га је ентомолог Пол Х. Дебах (1914–1993) који је током свог живота радио на штеточинама цитруса. Међутим, ова пракса се раније користила вековима. Први извештај о употреби врсте инсеката за сузбијање штеточина инсеката потиче из „Nanfang Caomu Zhuang“ (南方草木狀 ; Биљке јужних региона) (око 304. не), који се приписује ботаничару династије Ђин Ји Хану (嵇含, 263–307), у коме се помиње да „људи Јиаожи продају мраве и њихова гнезда причвршћена за гранчице које личе на танке памучне коверте, при чему је црвенкасто-жути мрав већи од нормалног. Без таквих мрава, јужно воће агрума ће бити озбиљно оштећено инсектима “. Мрави који се користе познати су као хуанг ган ( хуанг = жути, ган = цитрусни) мрави (Oecophylla smaragdina). О тој пракси је касније известио Линг Биао Лу II (касна династија Танг или раних пет династија), у Ji Le Pian од стране Жуанг Јису ( Династија Сунг), у Књизи о садњи дрвећа Ју Џен Муа (династија Минг), у књизи Guangdong Xing Yu (17. век), Lingnan од Ву Џен Фанга (Династија Ћинг), у Nanyue Miscellanies Ли Дијао Јуана и др.мини|Ларве (Cactoblastis cactorum) се хране кактусима бодљикаве крушке ОпунтиаТехнике биолошке контроле какве данас познајемо почеле су да се појављују 1870-их. Током ове деценије, у Сједињеним Државама, ентомолог из Мисурија ЦВ Рајли и ентомолог из државе Илиноис В. ЛеБарон започели су прерасподелу паразитоида унутар државе да би контролисали штеточине усева. Прву међународну пошиљку инсекта као биолошког средства за контролу направио је Чарлс В. Рајли 1873. године, отпремајући у Француску гриње предаторске Tyroglyphus phylloxera како би помогли у борби против филоксере винове лозе (Daktulosphaira vitifoliae) која је уништавала винову лозу у Француској. Министарство пољопривреде Сједињених Држава (УСДА) покренуло је истраживање класичне биолошке контроле након оснивања Одељења за ентомологију 1881. године, са Ц.В. Рајлијем као шефом. Први увоз паразитоидне осе у Сједињене Државе био је браконид Cotesia glomerata 1883–1884, увезен из Европе ради сузбијања инвазивног белог лептира из купуса, Лептир купусар. 1888–1889 буба ведалија, Rodolia cardinalis, буба дама, уведена је из Аустралије у Калифорнију како би контролисала вагу од памучног јастука, Icerya purchasi. Ово је постало велики проблем за новоразвијену индустрију цитруса у Калифорнији, али до краја 1889. популација памучних јастучића је већ опала. Овај велики успех довео је до даљег увођења корисних инсеката у САД.Coulson, J. R.; Vail, P. V.; Dix M.E.; Nordlund, D.A.; Kauffman, W.C.; Eds. 2000. 110 years of biological control research and development in the United States Department of Agriculture: 1883–1993. U.S. Department of Agriculture, Agricultural Research Service. pages=3–11
Године 1905. УСДА је покренула свој први велики програм биолошке контроле, шаљући ентомологе у Европу и Јапан да траже природне непријатеље циганског мољца, Lymantria dispar dispar и смеђег мољца, Euproctis chrysorrhoea, инвазивних штеточина дрвећа и жбуња. Као резултат тога, девет паразитоида (усамљених оса) циганског мољца, седам смеђег мољца и два предатора оба мољца, постало је успостављено у САД. Иако ови природни непријатељи циганског мољца нису у потпуности контролисани, учесталост, трајање и тежина његових избијања су смањени и програм се сматрао успешним. Овај програм је такође довео до развоја многих концепата, принципа и процедура за спровођење програма биолошке контроле.
Кактуси бодљикаве крушке уведени су у Квинсленд у Аустралији као украсне биљке, почевши од 1788. Брзо су се проширили на преко 25 милиона хектара Аустралије до 1920. године, повећавајући се за 1 милион хектара годишње. Копање, спаљивање и дробљење показало се неефикасним. Уведена су два контролна средства која помажу у контроли ширења биљке, кактусни мољац Cactoblastis cactorum и инскет Dactylopius. Између 1926. и 1931. десетине милиона јаја кактусовог мољца дистрибуирано је широм Квинсленда са великим успехом, а до 1932. већина подручја опунције је уништена.
Први пријављени случај покушаја класичне биолошке контроле у Канади укључује паразитоидну осу Trichogramma minutum. Појединци су ухваћени у држави Њујорк и пуштени у баште Онтарија 1882. од стране Вилијама Саундерса, школованог хемичара и првог директор експерименталних фарми Доминион, због сузбијања инвазивне рибизле Nematus ribesii. Између 1884. и 1908. године, први ентомолог Доминиона, Џејмс Флечер, наставио је са увођењем других паразитоида и патогена за контролу штеточина у Канади.
Врсте биолошког сузбијања штеточина Постоје три основне стратегије биолошке контроле штеточина: увоз (класична биолошка контрола), повећање и очување.
Увоз мини|Rodolia cardinalis, буба ведалија, увезена је из Аустралије у Калифорнију у 19. веку, успешно контролишући памучну љуску.
Увоз или класична биолошка контрола укључује уношење природних непријатеља штеточина на ново место где се они природно не јављају. Рани случајеви су често били незванични и нису засновани на истраживањима, а неке унесене врсте су и саме постале озбиљне штеточине. Да би био најефикаснији у контроли штеточина, агенс биолошке контроле захтева способност колонизације која му омогућава да држи корак са променама станишта у простору и времену. Контрола је највећа ако агенс има временску постојаност тако да може да одржи своју популацију чак и у привременом одсуству циљне врсте, и ако је опортунистички сакупљач хране, што му омогућава да брзо експлоатише популацију штеточина.
Један од најранијих успеха био је сузбијање Icerya purchasi (љуска од памучног јастука) у Аустралији, коришћењем предаторског инсекта Rodolia cardinalis (буба ведалија). Овај успех је поновљен у Калифорнији користећи бубу и паразитоидну муву, Cryptochaetum iceryae. Други успешни случајеви укључују контролу Antonina graminis-а у Тексасу од стране Neodusmetia sangwani 1960-их.
Штета од Hypera postica, жижака луцерке, озбиљне интродуковане штеточине сточне хране, значајно је смањена уношењем природних непријатеља. 20 година након њиховог увођења, популација жижака у области луцерке третираних од луцерке жижака у североисточним Сједињеним Државама остала је мања за 75 процената. мини|Инвазивна врста Alternanthera philoxeroides (алигаторски коров) сузбијена је на Флориди (САД) увођењем алигаторске буве. Алигаторски коров је у Сједињене Државе унет из Јужне Америке. Укорењује се у плиткој води, ометајући пловидбу, наводњавање и контролу поплава. Алигаторска бува и две друге биолошке контроле пуштене су на Флориду, што је у великој мери смањило количину земље коју покрива биљка. Још један водени коров, џиновска салвинија (Salvinia molesta) је озбиљна штеточина, која покрива водене путеве, смањује проток воде и штети аутохтоним врстама. Сузбијање жижака салвиније (Cyrtobagous salviniae) и мољца салвиније (Samea multiplicalis) је ефикасна у топлим климатским условима, а у Зимбабвеу је постигнута контрола од 99% корова током две године раздобље.
Мале комерцијално узгајане паразитоидне осе,Trichogramma ostriniae, обезбеђују ограничену и несталну контролу европског кукурузног мољца (Ostrinia nubilalis), озбиљне штеточине. Пажљиве формулације бактерије Bacillus thuringiensis су ефикасније. O. nubilalis интегрисана контрола ослобађа Tricogramma brassicae (паразитоиде јаја) и касније Bacillus thuringiensis subs. kurstaki (ефекат ларвицида) смањују штету од штеточина боље од третмана инсектицидима
Популација Levuana iridescens, мољца Левуана, озбиљне штеточине кокоса на Фиџију, стављена је под контролу класичним биолошким програмом контроле 1920-их.
Повећање мини|Hippodamia convergens, конвергентна буба, обично се продаје за биолошку контролу лисних уши. Повећање укључује додатно ослобађање природних непријатеља који се јављају у одређеном подручју, повећавајући природно присутне популације тамо. У инокулативном ослобађању, мали број контролних агенса се ослобађа у интервалима како би им се омогућило да се размножавају, у нади да ће се успоставити дугорочна контрола и на тај начин задржати штеточина на ниском нивоу, што представља превенцију, а не лечење. У инундативном ослобађању, насупрот томе, велики број се ослобађа у нади да ће се брзо смањити штетна популација штеточина, исправљајући проблем који се већ појавио. Повећање може бити ефикасно, али није гарантовано да ће деловати и зависи од прецизних детаља интеракције између сваке штеточине и средства за контролу.
Пример инокулативног ослобађања јавља се у хортикултурној производњи неколико усева у пластеницима. Периодична ослобађања паразитоидне осе, Encarsia formosa, користе се за сузбијање стакленичке беле мушице док се гриња грабљива Phytoseiulus persimilis користи за сузбијање двопегаве гриње.
Паразит јајета Trichogramma се често ослобађа инундативно ради сузбијања штетних мољаца. Уведен је нови начин за инундативна издања, односно коришћење дронова. Паразитоиди јаја су у стању да пронађу јаја циљног домаћина помоћу неколико знакова. Каиромони су пронађени на љуски мољца. Слично томе, Bacillus thuringiensis и други микробни инсектициди се користе у довољно великим количинама за брзи ефекат. Препоручене стопе ослобађања Trichogramma у повртарским или ратарским културама крећу се од 5.000 до 200.000 по хектару (1 до 50 по квадратном метру) недељно у зависности од нивоа заразе штеточинама. Слично томе, ваљкасти црви који убијају инсекте (који су ентомопатогени) ослобађају се милионима, па чак и милијардама по јутру за контролу одређених штеточина инсеката који живе у земљишту.
Очување