мини|Рушење Храма Христа Спаситеља у Москви Током историје Совјетског Савеза (1917–1991), било је периода када су совјетске власти брутално потискивале и прогањале различите облике хришћанства у различитој мери у зависности од државних и партијских интереса. Совјетска марксистичко-лењинистичка политика доследно се залагала за контролу, потискивање и на крају, елиминацију верских уверења, и активно је подстицала пропагирање марксистичко-лењинистичког атеизма у Совјетском Савезу , иако, већина религија никада није била званично забрањена.
Држава се залагала за уништење религије, а да би тај циљ постигла, званично је прогласила верска уверења сујеверним и назадним. Комунистичка партија је уништавала цркве, синагоге и џамије, исмевала, малтретирала, затварала и погубила верске вође, преплавила школе и медије антирелигијским учењима и увела систем веровања назван „научни атеизам“ Према неким изворима, укупан број хришћанских жртава под совјетским режимом се процењује на око 12 до 20 милиона . Најмање 106.300 руских свештеника је погубљено између 1937. и 1941. године . Верска уверења и обичаји су упркос томе опстали међу већином становништва, не само у домаћој и приватној сфери, већ и у раштрканим јавним просторима којима је држава дозволила постојање која је препознала свој неуспех да искорени религију и политичке опасности од немилосрдни културни рат.
Званични совјетски став Совјетски режим је имао привидну посвећеност потпуном уништењу верских институција и идеја . Комунистичка идеологија није могла коегзистирати са континуираним утицајем религије чак ни као независна институционална целина, па је „Лењин захтевао да комунистичка пропаганда мора да користи борбеност и непомирљивост према свим облицима идеализма и религије“, а то је названо „милитантним атеизмом“. „Милитантно“ је значило бескомпромисан однос према религији и настојање да се верници придобију за владајућу идеологију. Милитантни атеизам је постао централни део идеологије Комунистичке партије Совјетског Савеза и политика високог приоритета свих совјетских лидера. Сматрало се да су убеђени атеисти политички оштроумнији и врлији чланови .
Држава је успоставила атеизам као једину научну истину . Совјетске власти су забраниле критику 1936. године атеизма и агностицизма или антирелигијске политике државе; такве критике би могле довести до принудног пензионисања.
Совјетски закон никада није званично забрањивао верске ставове, а различити совјетски устави су увек гарантовали право на веровање. Међутим, пошто су марксистичка идеологија коју су тумачили Лењин и његови наследници сматрали религију препреком изградњи комунистичког друштва, укидање свих религија постало је суштински важан идеолошки циљ. совјетске државе. Званични прогон вере одвијао се кроз многе законске мере које су биле осмишљене да ометају обављање верских активности, кроз велики обим антирелигијске пропаганде и образовања. У пракси је држава такође настојала да контролише рад верских тела и да се меша у њихове унутрашње ствари, са крајњим циљем да их укине. У том циљу држава је настојала да контролише активности вођа различитих верских заједница .
Комунистичка партија је често одбацивала принцип да се сви верски верници третирају као јавни непријатељи, делимично из прагматичних разлога, а делом на основу свог уверења да велики број верника укључивао многе лојалне совјетске грађане које су власти настојале да убеде да постану атеисти уместо да их директно нападну.
Верници, најчешће хришћани, су се увек налазили подвргнути антирелигијској пропаганди и законима који су ограничавали њихову верску праксу. Често су трпели ограничења у совјетском друштву. Међутим, ретко када их је совјетска држава званично подвргла хапшењу, затварању или ликвидацији само зато што су се придржавали својих верских уверења. Уместо тога, методе прогона представљале су реакцију на перцепцију (стварну или замишљену) њиховог отпора широј кампањи државе против религије .
Антирелигијска тактика Тактике су се мењале током година и постајале су умереније или оштрије у различитим временима. Неке уобичајене тактике укључивале су конфискацију црквене имовине, исмевање вере, узнемиравање верника и пропагирање атеизма у школама. Акције против одређених религија, међутим, биле су одређене државним интересима, а већина организованих религија никада није била забрањена.
Неке акције против православних свештеника и верника укључивале су мучење, погубљења или слање у логоре, и душевне болнице . Многи православци (заједно са народима других вера) су такође били подвргнути психолошком кажњавању или мучењу и експериментисању контроле ума како би били приморани да одустану од својих верских убеђења (видети Казнена психијатрија у Совјетском Савезу) . Током првих пет година совјетске власти, бољшевици су погубили 28 руских православних епископа и преко 1.200 руских православних свештеника. У много већем броју су били затворени или прогнани .
У Совјетском Савезу, поред систематског затварања и уништавања цркава, добротворни и друштвени рад који су раније обављале црквене власти преузела је држава. Као и сва приватна имовина, црквена имовина је конфискована и стављена у јавну употребу. Неколико богомоља које су још увек биле остављене Цркви, законски су сматране државном имовином коју је влада дозволила цркви да користи.
У периоду након Другог светског рата, хришћани протестанти у Совјетском Савезу (баптисти, пентекосталци, адвентисти итд.) били су присилно слани у душевне болнице, или су суђени и затварани (често због одбијања да ступе у војну службу). Некима су насилно одузета родитељска права.
Антирелигијска кампања 1917–1921 У августу 1917. године, после слома царске владе, сабор Руске православне цркве поново је успоставио патријаршију и изабрао митрополита Тихона за патријарха .
У новембру 1917. године, у року од неколико недеља након револуције, основан је Народни комесаријат за просвету, који је месец дана касније створио Сверуски савез учитеља-интернационалиста ради уклањања верске наставе из школских програма. У циљу интензивирања антирелигијске пропаганде у школском систему, новембра 1920. године основана је Главна управа за политичко просвећивање (Главполитпросвет).
Лењинов декрет о раздвајању цркве од државе почетком 1918. лишио је некадашњу званичну цркву статуса правног лица, права на власништво над имовином или на предавање веронауке у државним и приватним школама или било којој групи малолетника. Уредбом су укинуте привилегије цркве и тиме прекинут савез између цркве и државе. Свештенство је отворено напало декрет. Руководство Цркве упутило је посебан апел верницима да не спроводе уредбу .
Осим тога, Уредбом „О одвајању цркве од државе и школе од цркве“ утврђен је и однос школе и цркве. „Школа ће бити одвојена од цркве“, наводи се у Уредби. „Настава верских наука у свим државним и јавним, као и приватним образовним установама у којима се предају општи предмети неће бити дозвољена. Грађани могу предавати и проучавати веронауку приватно.“
Московски патријарх Тихон је екскомуницирао совјетско руководство 19. јануара 1918. (по јулијанском календару), због спровођења ове кампање. За одмазду режим је ухапсио и убио десетине епископа, хиљаде нижег свештенства и монаштва и мноштво лаика. Заплена црквене имовине у наредних неколико година била би обележена бруталним походом насилног терора.
Током грађанског рата у Русији, многи свештеници су убијени. Неки су умрли као резултат спонтаног насиља у ратном вакууму, а неке су погубиле службе државне безбедности због подршке Белој армији. Црква је тврдила да су током Револуције убијена 322 епископа и свештеника . Између јуна 1918. и јануара 1919. године, званични црквени документи су тврдиле да је један митрополит, осамнаест епископа, сто два свештеника, сто педесет четири ђакона и деведесет - четири монаха/монахиње убијени (лаици нису забележени) . Процена од 330 убијених свештенства и монаштва до 1921. године можда је била потцењена, због чињенице да је у овом периоду ликвидирано 579 манастира и да је било масовних погубљења монаха/монахиња током ових ликвидација .
Многи делови Руске православне цркве подржавали су антисовјетске режиме као што су Колчаков и Деникинов током грађанског рата. Године 1918, епископ Уфе је држао антибољшевичке говоре. 1918. Архиепископ јекатеринбуршки је организовао протестне демонстрације када је сазнао за погубљење породице Романов у јулу 1918. и одржао прославу победе када је адмирал Колчак заузео град у фебруару 1919. У децембру 1918. свештеник Георгиј Шавелски се придружио пропагандној агенцији Беле владе на југу .
Ово широко распрострањено насиље припадника Црвене армије против цркве није отворено подржао Лењин, међутим у каснијим годинама високи совјетски званичници, укључујући Емилијана Јарославског, преузели су централну одговорност за ова убиства. Они су насиље оправдавали ревизијом историје и изјавом да се црква активно борила против њих.
Црква је изразила подршку покушају контрареволуционарног пуча генерала Корнилова, помагала побуне Керенског и Краснова и позвала вернике да се боре против нове власти, па чак и да проливају крв у борби против ње. Познат је апел патријарха Тихона „Православном народу“ у коме је позвао да верници буду спремни чак и да се одрекну живота као мученици у настојању да сачувају своју веру („Боље је пролити своју крв и добити мученички венац, него да душмани скрнаве православну веру“, наводи се у Апелу
Црквени отпор, међутим, није био национално организован, и Тихон никада није дао свој благослов белим снагама. Патријарх је у ствари прогласио своју неутралност током грађанског рата и покушао да изда упутства Руској православној цркви о политичкој неутралности и повлачењу. Пропаганда је у то време тврдила да је то камуфлажа за стварну позицију цркве која је наводно била подршка повратку царизма.
Штавише, превара каснијих совјетских ревизија јасно се показује кроз чињеницу да ниједан од документованих аката бруталности против припадника свештенства од стране Црвених није укључивао било кога ко је заиста узео оружје са Белима, а само неколико случајева где је свештенство које је дало отворену подршку.
Антирелигијска кампања 1921–1928 Десети конгрес КПСС одржан је 1921. године и донео је резолуцију која позива на „широку организацију, вођство и сарадњу на задатку антирелигијске агитације и пропаганде међу широким радничким масама, користећи масовне медије, филмове, књиге, предавања и друге уређаје .
Када су црквене вође захтевале слободу вероисповести према уставу, бољшевици су одговорили терором. Убили су кијевског митрополита и погубили двадесет осам епископа и 6.775 свештеника. Упркос масовним демонстрацијама подршке цркви, репресија је застрашила већину преживелих црквених вођа да се покоре.
У августу 1921. Пленарни састанак Централног комитета КПСС усвојио је упутство од 11 тачака о тумачењу и примени члана 13 . Оно је направило разлику између религиозних верника и необразованих верника, и омогућила им да буду чланови партије ако су одани комунизму, али да их треба преваспитати да би постали атеисти. Такође је позвао на умереност у антирелигијској кампањи и нагласио да се држава бори против свих вера, а не само појединачних (као што је православна црква) .
Јавне дебате су почеле да се гуше после 10. конгреса, све док нису формално обустављене 1929. и замењене јавним предавањима атеиста. В. С. Мартсинковски је ухапшен и послат у изгнанство 1922. године због његовог проповедања које је привлачило људе вери и реккли су да може да се врати за неколико година када радници постану мудрији (у ствари, никада му није било дозвољено да се врати).
Црква је наводно покушала да успостави слободне тео-филозофске академије, студијске кругове и периодику двадесетих година 20. века, на шта је Лењин изашао у сусрет хапшењем и протеривањем свих организатора у иностранству и силом угасивши те напоре.