Акутни дисеминовани енцефаломијелитис (АДЕМ) је идиопатско, акутно или субакутно, инфламаторно и демијелинизационо обољење ЦНС са мултифокалним инфламаторним променама у мозгу и кичменој мождини. Овај монофазни инфламаторни демијелинизирајући поремећај карактеристично почиње у року од 6 недеља од антигенског изазова као што је инфекција или имунизација. Чешће се јавља код младих и изазива брзи развој мултифокалних или фокалних неуролошких дефицита. Перивенозно запаљење, едем и демијелинизација су патолошка карактеристике акутног дисеминованог енцефаломијелитиса, иако се ове лезије обично увећавају и спајају, формирајући лезије које се патолошки не разликују од мултипле склерозе. Штавише, периваскуларне промене типичне за акутни дисеминовани енцефаломијелитис су честе код пацијената са мултиплом склерозом. Како постоји значајно преклапање у епидемиолошким, клиничким, ликворским, сликовним и патолошким карактеристикама између акутног дисеминованог енцефаломијелитиса и мултипле склерозе, то често отежава лекарима разликовање између њих са разумном поузданошћу када се сусрећу са пацијентима са једним демијелинизујућим догађајем.

Каако клиничко испољавање болести може да имитира мултиплу склерозу, за постављање дијагнозе неопходно је да буду испуњени одређени клинички и неурорадиолошки критеријуми.Krupp LB, Banwell B, Tenembaum S; International Pediatric MS Study Group. Consensus definitions proposed for pediatric multiple sclerosis and related disorders. Neurology 2007; 68 (16 Suppl 2): 7S -12S. Клиничкој слици акутног дисеминованог енцефаломијелитиса често претходи инфекција.

Након примењене терапије требало би да уследи клинички и неурорадиолошки опоравак (делимичан или потпун).

Епидемиологија и фактори ризика Акутни дисеминовани енцефаломијелитис погађа око 8 на 1.000.000 људи годишње.

Болест погађа мушкарце и жене скоро подједнако. Акутни дисеминовани енцефаломијелитис показује сезонске варијације са већом инциденцом у зимским и пролећним месецима што се може поклопити са већим вирусним инфекцијама током ових месеци.

Стопа морталитета може бити и до 5%; међутим, потпуни опоравак се види у 50 до 75% случајева са повећањем стопе преживљавања до 70 до 90% са бројкама које укључују и мањи резидуални инвалидитет.

Просечно време за опоравак од акутног дисеминованог енцефаломијелитис је један до шест месеци.

Акутни дисеминовани енцефаломијелитис се може јавити у било ком узрасту, али можда због веће учесталости имунизације и изложености новим антигенима; најчешће је у детињству.. Већина пријављених случајева је код деце и адолесцената, са просечном старошћу од 5 до 8 година.

За разлику од МС, оба пола су погођена једнаком учесталошћу. Није забележена повезаност са трудноћом.

Пријављена је и повезаност убода пчела са акутним дисеминованим енцефаломијелитисом

Параинфективни акутни дисеминовани енцефаломијелитис обично прати почетак инфективне болести, често током фазе опоравка, али због кашњења између изложености патогену и болести клиничкој слици могу претходити симптомима инфекције или се ове две форме могу појавити истовремено. Најчешће пријављивана удружена болест је неспецифична инфекција горњих дисајних путева. Међутим постоји велики број специфичних инфекција повезаних са акутним дисеминованим енцефаломијелитисом, као што су вирусне инфекције (укључујући рубеолу, заушке, ЕБВ, ЦМВ, грип, коксакија вирус и хепатитис Ц) и инфекцију микоплазмом, борелијом (Borrelia burgdorferi) и лептоспиром.

Мале богиње носе највећи ризик за акутни дисеминовани енцефаломијелитис од било које инфекције, а јављају се у 1 на 400 до 1 на 1.000 случајева. Иако је акутни дисеминовани енцефаломијелитис пријављен у вези са имунизацијом против малих богиња, ризик је далеко мањи од ризика од добијања морбила и њених неуролошких компликација.

АДЕМ после вакцинације Пријављено је да акутни дисеминовани енцефаломијелитис прати низ различитих имунизација, обично у року од 6 недеља, укључујући оне против великог кашља, дифтерије, малих богиња, заушки, рубеоле, грипа (АДЕМ после вакцинације), тетануса и жуте грознице. Поред тога, постоје извештаји о случајевима акутног дисеминованог енцефаломијелитиса након вакцинације против хепатитиса Б. Међутим, једина епидемиолошки и патолошки доказана повезаност је вакцинација против беснила, која може да изазове демијелинизирајућу периферну неуропатију. Оригинална Пастеурова вакцина против беснила, припремљена у кичменој мождини зеца, била је повезана са инциденцом акутног дисеминованог енцефаломијелитиса од приближно 1 на 3.000 до 1 на 35.000 вакцинација и више се не користи. Каснија вакцина, направљена од ембриона патке, која садржи мало нервног ткива, носи ризик за акутни дисеминовани енцефаломијелитиси од 1 на 25.000 вакцина. Употреба људских диплоидних ћелијских линија, које не садрже ткиво нервног система, за производњу вакцине против беснила је практично елиминисао ризик од акутног дисеминованог енцефаломијелитиса.

АДЕМ у ковиду 19 Неуролошки симптоми били су главна презентација ковида 19, која није била у корелацији са озбиљношћу респираторних симптома. Висока инциденција акутног дисеминованог енцефаломијелитиса са крварењем је упадљива. Упала мозга је вероватно узрокована имунолошким одговором на болест, а не неуротропизмом. Анализа ликвора није указивала на инфективни процес, неуролошко оштећење није било присутно у акутној фази инфекције, а налази неурослика нису типични за класичне токсичне и метаболичке поремећаје. Налаз билатералних перивентрикуларних релативно асиметричних лезија удружених са дубоким захватањем беле масе, које такође могу бити присутне на саставу кортикалне сиво-беле масе, таламуса, базалним ганглијима, малом мозгу и можданом стаблу сугерише акутни процес демијелинизације. Поред тога, хеморагичне лезије беле материје, кластери макрофага који су повезани са повредом аксона и изглед сличан акутном дисеминованом енцефаломијелитису такође су пронађени у субкортикалној белој маси.

Патогенеза и патологија Акутни дисеминовани енцефаломијелитис клинички и патолошки веома подсећа на експериментални модел алергијског енцефаломијелитиса код животиња са мултиплом склерозом (ЕАЕ) и највероватније је последица пролазног аутоимуног одговора на мијелин. Појава акутног дисеминованог енцефаломијелитиса након вакцинације препаратом кичмене мождине зеца од вируса беснила довела је до открића ЕАЕ. Инфекције и вакцинације које не садрже ћелије ЦНС могу индуковати акутни дисеминовани енцефаломијелитис молекуларном мимикријом или активирањем аутореактивних клонова Т-ћелија на неспецифичан начин. Реактивност лимфоцита према МБП је идентификована у крви и церебро-спиналној течаности пацијената са акутним дисеминованим енцефаломијелитисом, док његово одсуство код других пацијената указује на улогу других антигена.

Повећане Т ћелије које производе γ-интерферон у периферној крви су описане у акутном дисеминованом енцефаломијелитису.

Клиничка слика Када се разматра клиничка слика акутног дисеминованог енцефаломијелитиса, неопходно је да буду испуњена два критеријума:

мултифокални неуролошки дефицит, присуство енцефалопатије (у виду измењеног понашања или стања свести).

Клиничкој слици акутног дисеминованог енцефаломијелитиса често претходи инфекција, на коју се након неколико дана надовезује:

продромска главобоља, ниска телесна температуре, мијалгија и малаксалост.

У немачкој студији од 40 случајева, најчешћи клинички знаци били су:

моторички дефицит (80%), сензорни дефицити, знаци можданог стабла и церебеларни знаци.

Налази ЦСФ су били променљиви; нормални резултати су били присутни код до 20% пацијената. Олигоклонске траке су биле позитивне у преко 60%. Скоро сви пацијенти су се побољшали током акутне фазе болести. Од 26 пацијената са коначном дијагнозом акутног дисеминованог енцефаломијелитиса, 21 је имао мање или никакве симптоме, 2 су умрла, остали су имали умерене симптоме. У поређењу са пацијентима са мултиплом склерозом, пацијенти са акутним дисеминованим енцефаломијелитисом су били старији и чешће су имали претходну инфекцију, клиничке знаке захваћености можданог стабла, већу фракцију ЦСФ албумина и инфратенторијалне лезије.

Неуролошки симптоми се брзо развијају у акутној фази и обично су повезани са енцефалопатијом, ступором, комом, менингизмом и нападима.

Максимална озбиљност клиничке слике се јавља у року од неколико дана, а опоравак може почети убрзо након тога.

Повремено, акутни дисеминовани енцефаломијелитис може еволуирати током неколико месеци и може доћи до другог клиничког погоршања или субакутне прогресије неко време. У овим необичним случајевима, тешко је разликовати акутни дисеминовани енцефаломијелитис од мултипле склерозе. Три недавне велике ретроспективне студије у уводник су истакле да не постоје клиничке или лабораторијске карактеристике које би тачно омогућавале да се предвиди који ће одрасли или педијатријски пацијенти облик акутног дисеминованог енцефаломијелитиса развити.

Дијагноза Неурорадиолошки критеријуми подразумевају присуство мултифокалних, великих (> 1 или 2 цм) хиперинтензних промена на Т2w секвенци магнетне резонаце (МР) мозга супратенторијално и инфратенторијално са захватањем и структура сиве масе, нарочито базалних ганглија и таламуса, док налаз на МР кичмене мождине може да покаже присуство једне или више хиперинтензних лезија на Т2w секвенци различите величине.

Диференцијална дијагноза мини|Акутни хеморагични леукоенцефалитис код пацијената са мултиплом склерозом. Једна од примарних брига након једне демијелинизирајуће епизоде је да ли се могу очекивати други напади (нпр мултипле склерозе). Неколико карактеристика може окренути равнотежу ка једној или другој, али исправна дијагноза постаје очигледна тек с временом.

Класични облик акутног дисеминованог енцефаломијелитиса се карактерише мултифокалним захватањем на почетку, док се мултипла склероза често манифестује моносимптоматским дефицитима као што је оптички неуритис. Међутим, акутни дисеминовани енцефаломијелитис може да изазове унифокалне симптоме, а МС се може манифестовати мултифокалним захваћеношћу ЦНС, посебно код деце.

Моносимптоматски дефицити узроковани акутним дисеминованим енцефаломијелитисом су чешће тежи, као што су нпр. билатерални оптички неуритис и потпуни трансверзални мијелитис. Иако се ОЦБ јављају пролазно у око једне трећине случајева са акутним дисеминованим енцефаломијелитисом, њихова постојаност имплицира дијагнозу МС. Накнадни нестанак ОЦБ-а, када се изводи доследним техникама, доказ је против МС, али присуство базалних ганглија или кортикалних лезија, или великих глобуларних лезија беле материје, чешће је код акутног дисеминованог енцефаломијелитиса.

Фулминантан развој акутног дисеминованог енцефаломијелитиса је карактеристичан, али није патогномоничан, јер ретки облик МС познат као Марбургова МС такође брзо почиње и често је смртоносан. Појава у можданом стаблу, перивентрикуларних и вишеструких, великих церебралних лезија беле материје и присуство ОЦБ-а могу разликовати Марбургову варијанту од акутног дисеминованог енцефаломијелитиса.

У ретким случајевима, инфламаторне демијелинизирајуће лезије могу достићи значајну величину и личити на туморе (посебно лимфом) на МРИ, што захтева биопсију ради разјашњења. Обично постоји једна доминантна лезија, али се могу идентификовати мање одвојене лезије. Они се у литератури називају акутни дисеминовани енцефаломијелитиси и МС. Прогноза за опоравак је често прилично добра, иако отприлике једна трећина трпи накнадне нападе. Неки развијају типичну МС, док други имају понављајуће лезије сличне тумору. Термин мултифазни АДЕМ се користи када пацијенти имају велике рецидиве на истој локацији, а релапсирајући АДЕМ се односи на рецидиве на различитим местима. Однос ових ентитета са МС је нејасан.