Херпес симплек вирус (акроним ХСВ) или ХСВ-1 и ХСВ-2, такође познати под својим таксономским називима Људски алфахерпесвирус 1 и Људски алфахерпесвирус 2, су два члана из хумане породице Herpesviridae, групе новијих вируса који производе вирусне инфекције код већине људи. И ХСВ-1 (који производи већину херпеса) и ХСВ-2 (који производи већину гениталног херпеса) су уобичајени и заразни, и могу се пренети када заражена особа почне да преноси вирус.
Око 67% светске популације млађе од 50 година има ХСВ-1. У Сједињеним Америчким Државама се верује да је око 47,8% особа заражено ХСВ-1, а 11,9% особа ХСВ-2.Geraldine McQuillan, Ph.D., Deanna Kruszon-Moran, M.S., Elaine W. Flagg, Ph.D., M.S., and Ryne Paulose-Ram, Ph.D., M.A. Prevalence of Herpes Simplex Virus Type 1 and Type 2 in Persons Aged 14–49: United States, 2015–2016, NCHS Data Brief No. 304 February 2018 Пошто се може пренети било којим интимним контактом, спада у групу изазивача најчешћих полно преносивих инфекција..
Преношење
ХСВ-1 и ХСВ-2 се преносе контактом са зараженом особом која има реактивацију вируса.
ХСВ-2 се периодично излучује преко људских гениталних органа, најчешће код асимптоматских облика. Већина сексуалних преноса се дешава током периода асимптоматске реактивације инфекције.. Асимптоматска реактивација значи да вирус изазива атипичне, суптилне или тешко уочљиве симптоме који нису идентификовани као активна херпес инфекција, тако да је стицање вируса могуће чак и ако нема активних ХСВ пликова или раница.
У једној студији, дневни узорци брисева гениталних органа открили су ХСВ-2 у просеку у 12–28% случајева међу онима који су имали епидемију и у 10% међу онима који пате од асимптоматске инфекције, при чему су се многе од ових епизода дешавале без видљивих манифестација („субклинички осип“)..
У другој студији, 73 субјекта су рандомизована да примају валацикловир 1 грам дневно или плацебо током 60 дана сваки у двосмерном унакрсном дизајну. Дневни брис гениталног подручја је самостално узет за детекцију ХСВ-2 ланчаном реакцијом полимеразе, да би се упоредио ефекат валацикловира у односу на плацебо на асимптоматским излучивањем вируса код имунокомпетентних, ХСВ-2 серопозитивних субјеката без историје симптоматске инфекције гениталног херпеса. Студија је открила да је валацикловир значајно смањио излучивање током субклиничких дана у поређењу са плацебом, показујући смањење од 71%; док 84% испитаника није имало осип док су примали валацикловир у односу на 54% испитаника који су били а плацебу. Око 88% пацијената лечених валацикловиром није имало препознате знакове или симптоме у односу на 77% код плацеба.
За ХСВ-2, субклиничко излучивање може представљати најзначајнији начин преношења. Студије на нескладним партнерима (један заражен ХСВ-2, један не) показују да је стопа преношења приближно 5 на 10.000 сексуалних контаката.. Атипични симптоми се често приписују другим узроцима, као што је гљивична инфекција.
ХСВ-1 се често добија орално током детињства. Такође се може пренети полно, укључујући контакт са пљувачком, као што је љубљење и контакт уста са гениталијама (орални секс).
ХСВ-2 је првенствено полно преносива инфекција, али стопа гениталних инфекција ХСВ-1 све више расте.
Оба вируса се такође могу преносити вертикално током порођаја,. па се често вирус назива „негенитални херпес симплекс вирус“. Међутим, ризик од преношења инфекције је минималан ако мајка нема симптоме или пликове током порођаја. Ризик је значајнији када се мајка први пут зарази вирусом током касне трудноће..
Супротно популарним митовима, херпес се не може пренети са површина као што су тоалетне даске јер вирус херпеса почиње да умире одмах по изласку из тела. Иако херпес симплекс вируси могу утицати на делове коже који су изложена контакту са зараженом особом. Пример за то је херпес инфекција прстију, нпр. стоматолога пре рутинске употребе рукавица приликом лечења пацијената., Руковање са зараженом особом не преноси ову болест.
Инфекција ХСВ-2 повећава ризик од добијања ХИВ-а..
Вирологија
Вирусна структура мини|Тродимензионална реконструкција и анимација склопа налик репу на капсиди ХСВ-1 мини|3Д реконструкција капсиде ХСВ-1 мини|Херпес Симплек вирус 2 Сви вируси херпеса код животиња имају нека заједничка својства. Структура херпес вируса састоји се од релативно великог, дволанчаног, линеарног ДНК генома умотаног у икосаедарски протеински кавез који се зове капсид, који је умотан у липидни двослој који се назива омотач. Коверта је спојена са капсидом помоћу тегумента. Ова потпуна честица је позната као вирион.. Сваки од ХСВ-1 и ХСВ-2 садржи најмање 74 гена (или отворених оквира читања, ОРФ) унутар својих генома,. иако спекулације о гомилању гена дозвољавају чак 84 јединствена гена који кодирају протеине помоћу 94 наводна ОРФ-а. Ови гени кодирају различите протеине укључене у формирање капсида, тегумента и омотача вируса, као и контролу репликације и инфективности вируса. Ови гени и њихове функције су приказани у табели испод.
Геноми ХСВ-1 и ХСВ-2 су сложени и садрже два јединствена региона који се називају дуги јединствени регион (УЛ) и кратки јединствени регион (УС). Од 74 позната ОРФ-а, УЛ садржи 56 вирусних гена, док УС садржи само 12. Транскрипцију ХСВ гена катализује РНК полимераза ИИ инфицираног домаћина. Непосредни рани гени, који кодирају протеине који регулишу експресију раних и касних вирусних гена, први су који се експримирају након инфекције. Следи рана експресија гена, како би се омогућила синтеза ензима укључених у репликацију ДНК и производњу одређених гликопротеина омотача. Експресија касних гена се дешава последња; ова група гена претежно кодира протеине који формирају вирионску честицу.
Пет протеина из (УЛ) формирају вирусни капсид - УЛ6, УЛ18, УЛ35, УЛ38 и главни капсид протеин УЛ19.
Улаз у ћелију Улазак ХСВ-а у ћелију домаћина укључује везивање неколико гликопротеина на површини вируса са омотачем за њихове трансмембранске рецепторе на површини ћелије. Многи од ових рецептора се затим повлаче према унутра од стране ћелије, за коју се сматра да отвара прстен од три хетеродимера гХгЛ који стабилизују компактну конформацију гБ гликопротеина, тако да он избија и пробија ћелијску мембрану. Омотач који покрива вирусну честицу се затим спаја са ћелијском мембраном, стварајући пору кроз коју садржај вирусног омотача улази у ћелију домаћина.
Узастопне фазе уласка ХСВ-а су аналогне онима код других вируса. У почетку, комплементарни рецептори на вирусу и на површини ћелије доводе вирус и ћелијске мембране у близину. Интеракције ових молекула затим формирају стабилну улазну пору кроз коју се садржај вирусног омотача уноси у ћелију домаћина. Вирус се такође може ендоцитозирати након везивања за рецепторе, а фузија се може десити на ендосому. На електронским микрографијама, спољни листићи вирусног и ћелијског липидног двослоја су виђени спојени;. ова хемифузија може бити на уобичајеном путу ка уласку или обично може бити заустављено стање које је вероватније да ће бити заробљено него пролазни механизам уласка.
У случају херпес вируса, почетне интеракције се јављају када се два вирусна гликопротеина омотача названа гликопротеин Ц (гЦ) и гликопротеин Б (гБ) вежу за честицу на површини ћелије која се зове хепаран сулфат. Затим, главни протеин који везује рецепторе, гликопротеин Д (гД), везује се специфично за најмање један од три позната улазна рецептора. Ови ћелијски рецептори укључују посредник уласка херпесвируса (ХВЕМ), нектин-1 и 3-О сулфатни хепаран сулфат. Нектински рецептори обично производе адхезију ћелија-ћелија, да би обезбедили јаку тачку везивања вируса за ћелију домаћина. Ове интеракције доводе површине мембране у међусобну близину и омогућавају другим гликопротеинима уграђеним у омотач вируса да ступе у интеракцију са другим молекулима површине ћелије. Једном везан за ХВЕМ, гД мења своју конформацију и ступа у интеракцију са вирусним гликопротеинима Х (гХ) и Л (гЛ), који формирају комплекс. Интеракција ових мембранских протеина може довести до стања хемифузије. гБ интеракција са гХ/гЛ комплексом ствара улазне поре за вирусни капсид. гБ ступа у интеракцију са гликозаминогликанима на површини ћелије домаћина
Генетска инокулација Након што вирусни капсид уђе у ћелијску цитоплазму, транспортује се до језгра ћелије. Једном када се закачи за језгро у нуклеарној улазној пору, капсид избацује свој ДНК садржај преко каписног портала. Капсидни портал је формиран од 12 копија порталног протеина, УЛ6, распоређених у облику прстена; протеини садрже леуцински рајсфершлус секвенцу аминокиселина, што им омогућава да се приањају једни за друге.. Сваки икосаедарски капсид садржи један портал, смештен у једном тјемену.. ДНК излази из капсида у једном линеарном сегменту..
Имунолошко избегавање ХСВ избегава имунолошки систем преко интерференције са презентацијом антигена МХЦ класе И на површини ћелије, блокирањем транспортера повезаног са обрадом антигена (ТАП) индукованог секрецијом ИЦП-47 од стране ХСВ. У ћелији домаћину, ТАП преноси дигестивне пептиде епитопа вирусног антигена из цитосола у ендоплазматски ретикулум, омогућавајући да се ови епитопи комбинују са молекулима МХЦ класе И и представе на површини ћелије. Презентација вирусног епитопа са МХЦ класе И је предуслов за активацију цитотоксичних Т-лимфоцита (ЦТЛ), главних ефектора имуног одговора посредованог ћелијама против ћелија инфицираних вирусом. ИЦП-47 спречава покретање ЦТЛ одговора на ХСВ, омогућавајући вирусу да преживи дужи период у домаћину.. ХСВ обично производи цитопатски ефекат (ЦПЕ) у року од 24-72 сата након инфекције у пермисивним ћелијским линијама, што се примећује класичним формирањем плака. Међутим, пријављени су и клинички изолати ХСВ-1 који нису показали никакав ЦПЕ у Веро и А549 ћелијским културама током неколико пасуса са ниским нивоом експресије протеина вируса. Вероватно ови изолати ХСВ-1 еволуирају ка „загонетнијем“ облику да би се успоставила хронична инфекција и на тај начин открила још једну стратегију за избегавање имунолошког система домаћина, осим неуронске латенције..
Репликација мини|Микрографија која показује вирусни цитопатски ефекат ХСВ (мултинуклеација, брушени стаклени хроматин) Након инфекције ћелије, производи се каскада протеина вируса херпеса, који се називају непосредно рани, рани и касни. Истраживање помоћу проточне цитометрије на другом члану породице херпес вируса, херпесвирусу повезаном са Капосијевим саркомом, указује на могућност додатног литичког стадијума, одложено-касно.. Ове фазе литичке инфекције, посебно касне литичке, разликују се од фазе латенције. У случају ХСВ-1, протеински производи се не детектују током латенције, док се детектују током литичког циклуса.
Рани транскрибовани протеини се користе у регулацији генетске репликације вируса. Приликом уласка у ћелију, α-ТИФ протеин се придружује вирусној честици и помаже у непосредној раној транскрипцији. Протеин за затварање вириона (ВХС или УЛ41) је веома важан за репликацију вируса.. Овај ензим искључује синтезу протеина у домаћину, разграђује мРНК домаћина, помаже у репликацији вируса и регулише експресију гена вирусних протеина. Вирусни геном одмах путује у језгро, али ВХС протеин остаје у цитоплазми..
Касни протеини формирају капсид и рецепторе на површини вируса. Паковање вирусних честица - укључујући геном, језгро и капсид - се дешава у језгру ћелије. Овде се конкатемери вирусног генома раздвајају цепањем и стављају у формиране капсиде. ХСВ-1 пролази кроз процес примарног и секундарног омотача. Примарни омотач се добија пупањем у унутрашњу нуклеарну мембрану ћелије. Ово се затим спаја са спољном нуклеарном мембраном. Вирус добија свој коначни омотач пупањем у цитоплазматске везикуле..
Латентна инфекција