Историја Босне и Херцеговине обухвата општу историју државног подручја данашње Босне и Херцеговине. У ширем смислу, појам укључује цјелокупну прошлост њених главних историјских области: Босне и Херцеговине, као и прошлост осталих области које су током старије или новије историје постојале у оквирима данашњих државних граница БиХ, са нагласком на историји ранијих држава или покрајина чији су називи укључивали појмове Босна или Херцеговина. Према традиционалној подјели на велике историјске епохе, цјелокупна прошлост државног подручја данашње БиХ може се подјелити на пет периода: праисторијски, старовјековни, средњовјековни, нововјековни и сваремени.
Праисторија мини|десно|250п|Подручје Гласиначке културе
Најстарија праисторијска налазишта у Босни потичу из млађег каменог доба. То су Бутмир код Сарајева, Доњи Клакар код Брода и Краљевине код Новог Шехера. Од њих је највише проучен Бутмир, које је свјетски познато налазиште. Насеља чисто бронзаног типа у Босни нема; сва насеља с тим материјалом су дуготрајна, одржавају се кроз више вијекова и периода, а у њима је бронзано доба само етапа. Од таквих позната су насеља у околини Сарајева, посебно на Дебелом Брду, која делимично обухватају раздобље од каменог доба, па све до римских времена, затим Варвара у прозорском срезу и Цунгар код Цазина. У тај низ долази и врло важно сојеничарско или накољско насеље код Рипча, у бихаћком крају, и богато, исто тако сојеничарско, насеље у Доњој Долини, код Градишке, једно од досад најбогатијих на цијелом Балкану. Халштатски период у предисторији БиХ заступљен је ванредно богатим налазиштима на Гласинцу, у подножју Романије, гдје је огроман број хумки (око 5.000) пун оружја, накита, прибора и свакојаког другог материјала. Нешто млађа од Гласинца је некропола равних гробова у Санском Мосту. Некропола у Језеринама код Бихаћа у највећој мјери припада латенском периоду, а чисто латенска је она у Рибићима.
Стари вијек За најстарије становништво Босне сматрају се Трачани, а послије њих Илири, који су имали више племена. Прве везе тих племена са свијетом почињу преко грчких колониста са далматинских острва и из Дирахијума (Драча) и Аполоније (Појана) из Албаније. У 4. вијеку прије н. е. основана је на Неретви већа грчка колонија, Нарона, која је постојала неколико вијекова и вршила велики утицај на своје залеђе. Средином 4. вијека продрли су Келти у земље око Саве и у унутрашњост Босне и остали су ту дуже у неким областима. Утицај Келта је приметан код илирског племена Јапода у Босанској Крајини, око Бихаћа.
Као историјски чинилац јављају се илирска племена и њихова држава тек око 230. п. н. е. У то време, ради гусарења својих приморских саплеменика, дошли су у сукоб с Римљанима. Из сукоба су се развили ратови и постепено римско освајање унутрашњости Балкана. Око 168. п. н. е. цијела илирска држава (називала се »краљевина«), бар што се тиче приступачних приморских предела, била је под врховном влашћу Римљана. Али, Римљанима је био потребан читав један и по вијек да потпуно покоре земљу, која је упорно бранила своју слободу. Посљедњи велики илирски устанак савладан је тек 6-9. нове ере. Послије тога, годинама је трајао мир. Својом познатом административном способношћу Римљани су уредили земљу након чега почиње процес романизације становништва. Романизација је била интензивнија у Приморју и дуж река Саве и Неретве, као и дуж путева, него у теже приступачној и опасној унутрашњости. Процес романизације био је већ толико узео маха, нарочито преко војске, да од 3. вијека Илири сарађују у пословима царства, дају своје војне заповједнике, од којих неки чак постају римски цареви. То је вријеме, које Момзен назива »илиризацијом римске војске и управе«. При дефинитивној подјели Римског царства, 395, провинција Далмација је потпала под западну сферу утицаја. У провинцији Далмацији, чија је граница на истоку ишла до Рудника и до долине горње Дрине, налазила се и читава Босна. Још пре пропасти Западног царства (476.) Босну су освојили Готи, али су је напустили тридесетих година 6. вијека. Од тада је Босна дуго времена била под Византијом.
Средњи вијек 265п|мини|Распрострањеност хришћанских храмова у средњовековној Босни и Захумљу
Средњовјековна историја данашњег државног подручја БиХ обухвата историју разних средњовјековних области, као што су Босна, Травунија, Захумље, Доњи Краји, Усора, Соли и друге.
Рани средњи вијек Босна се помиње први пут средином 10. вијека у спису О управљању царством византијског цара Константина Порфирогенита (-{χωρίον Βόσωνα}- – хорион Босона) и то као дио Србије. Порфирогенит је дефинише као област око горњег и средњег тога ријеке Босне. Од насељених мјеста „у земљи Босни“ наводе се Катера (вјероватно Которац код Сарајева) и Десник (непозната локација). На подручју данашње Босне и Херцеговине код Порфирогенита се помињу још и град Соли (-{Σαληνέσ}- - Салинес) области Травунија, Захумље и Паганија и жупе пљевска (-{Πλέβα}- - Плева), имотска (-{Εμοτα}- - Емота) и ливањска (-{Χλεβίανα}- - Хлевијана). Босна се помиње и у Љетопису попа Дукљанина, такође као саставни дио Србије. Према љетописцу, Србија (-{Surbia}-), звана још и Загорје (-{Transmontana}-), била је подијељена током ријеке Дрине на два дијела: на Босну и Рашку. Босна је захватала простор од Дрине до јадранског залеђа. Укратко речено, Босна је у вријеме када се први пут помиње у историјским изворима била само географски појам.
Средином 7. вијека Босна је углавном била насељена словенским елементом. Порфирогенит у поменутом спису пише да су Босну населили Срби. Организација Јужних Словена била је племенска и демократска. Од 9. вијека, усљед опасности од страних завојевача, уређене су јаче државне заједнице; на истоку код Срба према Бугарима, а на западу код Хрвата према Францима. Босна је задуго била подијељена у више неповезаних жупа, које су подлијегале час једној час другој страни. У 9. вијеку, завршен је у њој и процес покрштавања, којем су се најдуже одупирала гусарска племена око Неретве, Неретљани.
Послије погибије српског кнеза Часлава у сукобу са Угрима (Мађарима), дошло је до осамостаљивања Босне. Њена самосталност је изгледа била кратког вијека, јер ју је недуго потом освојио хрватски краљ Михаило Крешимир. Крајем 10. вијека бугарски цар Самуило је на походу на Далмацију прешао преко Босне. Када је византијски цар Василије II Бугароубица покорио остатке Самуилове државе, Византијско царство је стекло превласт над читавим Балканским полуострвом. Врховну власт Византије је признавао и босански бан. Међутим, та власт је била више номинална него стварна. Византијски цар је око 1040. морао да издвоји велике количине сребра и злата за босанског бана, рашког жупана и захумског кнеза како би их придобио за гушење устанка дукљанског кнеза Војислава. Дукља је у 11. вијеку била средиште српског отпора византијској превласти. За вријеме краља Бодина Дукља је под својом влашћу објединила сусједне српске области Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Између 1081. и 1088. краљ Бодин је за кнеза Босне поставио Стефана.
Послије смрти краља Бодина 1101, Дукља је утонула у унутрашње борбе између чланова краљевских породица. Рашка је потпала под утицај Византије, а Босна Угарске. Наиме, крајем 11. вијека угарска власт се стабилизовала у Срему, а почетком 12. се проширила на Хрватску (1102) и романске градове у Далмацији (1107—1110). Тако је Босна окружена са сјевера и запада моћним сусједом. Од 1138. угарски краљеви су се у својим повељама титулисали и као господари Босне. Краљ Бела II (1131–1141) је на сабору у Острогону вјероватно 1139. свом малољетном сину Ладиславу дао „херцештво (војводство) босанско“ (-{bosnensem ducatum}-). Међутим, у Босни су у то вријеме стварно владали домаћи банови, који су признавали врховну власт мађарског краља. У то вријеме је ради заједничке борбе против Византије дошло је до зближавања Срба и Угра и склапања породичних веза између владајућих породица.
Доба првих банова Први познати босански бан био је угарски вазал Борић (1150—1163). Његово поријекло је спорно. Према једном извору, потицао је из Славоније, а према другом из Захумља. Имао је посједе у Славонији. Није искључено да га је на положај босанског бана довео угарски палатин Белош. Учествовао је у угарско-византијском рату око Браничева 1154. Настрадао је као жртва династичких сукоба у Угарској. Наиме, послије смрти краља Гејзе II, између Гејзине браће Ладислава и Стефана IV с једне, и Гејзиног сина Стефана III с друге стране избио је сукоб око пријестола. Бан Борић је подржавао византијског штићеника Стефана IV, за чије краткотрајне владавине 1163. је награђен високим мјестом међу угарским великодостојницима. Међутим, током исте године Гејзин син Стефан III је збацио са пријестола свога стрица Стефана IV. Тада је настрадао и бан Борић.
Босна је тада за кратко вријеме дошла поново под врховну власт Византије. Наиме, у новом византијско-угарском рату, Византија је изашла као побједник овладавши 1166. Далмацијом знатним дијелом Хрватске, Сремом и Босном. Византијски цар Манојло I Комнин се у једној титули називао царем „Далмације, Угарске, Босне, Хрватске“ (Δαλματικος, Ουγγρικος, Βοσεντικος, Χροβατικος) итд. Међутим, послије смрти цара Манојла рашки велики жупан Стефан Немања се ослободио превласти Византије. Тиме су уједно прекинуте и политичке и културне везе између Босне и Византије. Уклањање византијске превласти из западног Балкана имало је за посљедицу јачање притиска Угарске на српске земље, па и Босну. Угарски краљеви су се руководили тежњом да укључе Босну у састав Угарске. Стога је историја Босне у 13. веку обиљежена борбом босанских банова за самосталност.
Босански бан Кулин (1180—1204) био је у почетку византијски вазал. Стицајем околности насталих послије смрти цара Манојла I постао је угарски вазал. Наиме, Угарска је већ 1181. васпоставила власт над Хрватском, Далмацијом и Сремом. Године 1183. Угри и Срби Рашани су заузели Браничево и продрли све до Софије. Чини се да им се у борби против византијске превласти прикључио и босански бан Кулин. На то указује ктиторски натпис цркве код Високог. Овдје се наводи да је бан Кулин сазидао цркву „када је пљенио Кучевско Загорје“, под којим се највјероватније подразумијева Кучево у сјевероисточној Србији. До краја 12. века Босна је понова потпала под врховну власт Угарске. Септембра 1199. најстарији син Стефана Немање Вукан „краљ Дукље и Далмације“ извјестио је папу Инокентија III да се „у земљи Краљевине Угарске, тј. Босни“ (in terra regis Ungariae, videlicet Bossina) раширила јерес.
Иначе мирна владавина бана Кулина запамћена је као доба сређености и благостања. Кулин је оптуживан да је штитио богумиле, па чак и да је и сам прешао у њихову вјеру, али се јавним одрицањем ослободио неприлика. Према речима Вукана Немањића, „сам Бан Кулин, заведен са својом супругом и сестром, која је била (супруга) преминулог Мирослава (жупана) Хумског и многим својим сродницима увео у исту јерес више од десет хиљада хришћана“. Насљедници бана Кулина, који нису имали његову владарску вјештину, имали су због тога велике проблеме с папинском куријом и Мађарима, јер су допуштали народној цркви несметан развој.
Бан Матеј Нинослав (1233—1250) је чак одолио једном опасном крсташком рату против њега и његове земље. Једва је остао на власти и то помоћу изјава оданости римској цркви.
Епоха Котроманића Послије његове смрти Босну су освојили Мађари и подијелили је на више области. У ужој Босни, тј. у области око извора ријеке Босне, остао је на власти Нинославов рођак, бан Пријезда, који се сматра оснивачем династије Котроманића. У источној Босни, у области Соли и Усоре, владао је од 1284. српски краљ Драгутин, иначе мађарски зет. Његова кћи Јелисавета удала се 1284. за Пријездиног сина Стефана I Котроманића. На основу те брачне везе, Твртко је претендовао да наслиједи цјелокупно српско краљевство.