Средином 1980-их, комунистичка Чехословачка је била просперитетна по стандардима Источног блока, и добро је пословала у поређењу са многим богатијим западним земљама. Потрошња неких добара као што су месо, јаја и производи од хлеба била је чак и виша од просечних земаља Западне Европе, а становништво је уживало високу макроекономску стабилност и ниско социјално трење. Становници Чехословачке уживали су генерално виши животни стандард од оног у већини других источноевропских земаља. У великој мери зависна од спољне трговине, земља је ипак имала један од најмањих међународних дугова Источног блока према несоцијалистичким земљама.

Економија Чехословачке имала је озбиљне структурне проблеме. Као и остале економије источног блока, произвођачка добра су била фаворизована у односу на робу широке потрошње, што је довело до недостатка робе широке потрошње у квантитету и квалитету у економији недостатка која је резултирала. Стопе економског раста знатно су заостајале за западноевропским колегама Чехословачке. Улагања у индустрију нису дала очекиване резултате. Потрошња енергије и сировина била је превелика. Сами чехословачки лидери осудили су неуспех економије да се модернизује довољном брзином.

Различити статистички концепти и процедуре које користе социјалистички и несоцијалистички економисти чине процену статуса чехословачке привреде компликованом. Статистику спољне трговине је посебно тешко проценити јер су за израчунавање вредности трговинског промета коришћене различите методе конверзије валута. Подаци израчунати на основу несоцијалистичких концепата биће овде идентификовани употребом западних термина као што је бруто национални производ; Чехословачка статистика ће се звати званичним подацима или идентификовати терминима као што су нето материјални производ или национални доходак.

Функционисање економије Чехословачка привреда, као и већина економија у социјалистичким земљама, значајно се разликовала од тржишних или мешовитих економија. Главна разлика је у томе што у тржишним привредама одлуке појединачних потрошача и произвођача имају тенденцију да аутоматски регулишу понуду и потражњу, потрошњу и инвестиције и друге економске варијабле, у већини комунистичких економија ове варијабле су одређене националним планом који има снагу. права.

У Чехословачкој, као иу већини социјалистичких земаља, централизована економска структура била је паралелна са владом и Комунистичком партијом Чехословачке (КСЧ). Ова структура је дала партији чврсту контролу над владом и економијом. Он се генерално назива совјетским моделом и први пут је примењен у Совјетском Савезу, који је у почетку био аграрна нација са обимним природним ресурсима, великим унутрашњим тржиштем и релативно малом зависношћу од спољне трговине; циљ је био брз развој тешке индустрије и одбрамбене производње. Чехословачка је, насупрот томе, била мала земља која је већ достигла висок ниво индустријализације и била је прилично зависна од спољне трговине када је совјетски систем први пут наметнут после Другог светског рата.

Средином 1980-их, Чехословачка је имала високо индустријализовану привреду, што се огледа у званичним статистикама из 1985. о производњи нето материјалног производа земље (званична мера агрегатне производње). Индустријски сектор је чинио 59,7 одсто вредности нето материјалног производа; грађевинарство 11,2 одсто; пољопривреда и шумарство 7,5 одсто; и разне друге производне услуге (укључујући транспорт, угоститељство и малопродају, између осталих делатности), 21,6 одсто. Од 1980. године социјалистички сектор (државна предузећа или задруге) стварао је 97,4 посто националног дохотка. Од укупне радне снаге, скоро 99,8 одсто је било запослено у социјалистичком сектору.

Планови за будућност Владина министарства су припремила опште директиве које се тичу жељеног развоја привреде. Они су их прослеђивали економском саветодавном телу, Централној планској комисији, која је заузврат припремила дугорочне циљеве привреде. Они су били изражени у опсежним економским плановима - генералним плановима који покривају периоде од петнаест до двадесет година у будућност и у добро познатим петогодишњим плановима. Од 1969. године, економске планове за Чешку Социјалистичку Републику и Словачку Социјалистичку Републику израђивале су сопствене планске комисије, иако је централни план остао најважнији. Међутим, најзначајнији на дневној оперативној основи били су краткорочни годишњи циљеви производње. У свом коначном облику, ови детаљнији годишњи планови имају законску снагу и више нису само водичи или препоруке.

У формулисању различитих планова, Централна планска комисија је претварала директиве министарстава у физичке јединице, осмишљавала задатке за кључне секторе привреде, а затим те информације достављала одговарајућим министарствима која надгледају различите функционалне гране привреде. По добијању задатака, различита министарства су даље поделила план на задатке за индустријска предузећа и фондове или групе предузећа под њиховим надзором. Паралелни процес се одвијао за пољопривреду, у којем је федерално министарство пољопривреде и хране надгледало процедуре планирања за колективне и државне фарме. Пољопривредна газдинства су била колективизована у складу са процесом који је пионир Јосиф Стаљин касних 1920-их, којим су марксистичко-лењинистички режими у Источном блоку и другде покушавали да успоставе уређен социјалистички систем у руралној пољопривреди. Због потребе да се сакрије претпоставка контроле и реалности првобитног недостатка контроле, у земљама као што је Чехословачка није дошло до ликвидације богатих сељака у стилу совјетске декулације. Пошто је Чехословачка била индустријализованија од Совјетског Савеза, била је у позицији да обезбеди већину опреме и улазних ђубрива потребних да би се олакшао прелазак на колективизовану пољопривреду.

Министарства су давала детаљнија упутства у вези са испуњавањем задатака и прослеђивала их управним одборима и предузећима. По пријему предложених задатака, појединачна предузећа су сачинила нацрт плана уз помоћ свог матичног фонда или министарства. Након добијања повратних информација у вези са планом, министарства су се поново консултовала са Централном планском комисијом и, састављајући све нацрте планова, формулисала оперативни план којим би се могле остварити централне директиве. Одговарајући делови задатака су затим још једном послани фондовима и предузећима. Овог пута њихово прихватање од стране предузећа и трустова било је обавезно.

Норме укључене у упутства за предузећа обично су специфицирале обим и врсте потребне производње, расположиве инпуте, распоред производње, категорије послова и стопе плата, и опис планиране инвестиције финансиране из централног буџета. Упутствима су наведени и намети и субвенције из републичког и републичког буџета, циљеви и ограничења добити, као и планови за увођење нових производа и технологије.

Предности и мане Заговорници овог централизованог система управљања привредом сматрају да он има низ предности. У централно планираном систему, власти могу распоређивати ресурсе и производне циљеве по свом избору, балансирајући потребе потрошње и улагања на основу дугорочних циљева. Планери у послератној Чехословачкој, на пример, могли су да прошире тешку индустријску базу земље како су желели. Заузврат, истраживачки напори, који су централно усмерени, могу се фокусирати на области које се сматрају виталним за циљеве привреде. Генерално, централно планирање може омогућити произвођачима да искористе предности економије обима, елиминишући сувишне и расипничке активности. Ако је планирање заиста ефикасно, систем би требало да резултира практично потпуном запосленошћу ресурса.

Међутим, како су критичари истакли, одређени аспекти система ометају његово ефикасно функционисање. Један од проблема је додела производних квота. Планери генерално морају да заснивају ове задатке на претходним резултатима предузећа. Менаџери предузећа, знајући да планери имају тенденцију да процењују учинак предузећа на основу извршења или неизвршавања додељених задатака, могу бити у искушењу да потцене и погрешно представе производни потенцијал својих организација како би добили задатак који могу лако да реше. Такође, они могу имати мало подстицаја да претерано испуне аспекте тренутног плана; таква достигнућа могу навести планере да задају знатно тежи или чак неоствариви задатак током следећег периода планирања, што резултира лошом евалуацијом учинка за предузеће. Такав диспаритет би могао да доведе у питање валидност информација које су менаџери предузећа претходно дали планерима. Да би осигурали испуњење плана, менаџери имају тенденцију да преувеличају своје материјалне и радне потребе, а затим да гомилају ове инпуте, посебно ако постоји разлог за бригу о правовременој испоруци залиха. Штавише, пошто планирање према совјетском моделу има за циљ потпуно коришћење ресурса, планови су обично „затегнути“, а амбициозни менаџер који настоји да добије ресурсе изнад оних потребних за постизање норми плана може сматрати да је процес тежак и обесхрабрујући, ако не и немогућ. С обзиром на нагласак на испуњењу плана, менаџери такође могу оклевати да усвоје нову технологију, јер би увођење нове процедуре могло отежати пословање, па чак и угрозити испуњење плана. Критичари су такође приметили да централно планирање производње може резултирати неодговарајућим асортиманом робе са становишта потрошача или производњом ниског квалитета.

Производна добра су била фаворизована у односу на робу широке потрошње, што је узроковало недостатак робе широке потрошње у квантитету и квалитету у економијама недостатка које је резултирало. Пошто су периодичне несташице контрацепцијских пилула и интраутериних уложака учиниле ове системе непоузданим у Чехословачкој, абортус је постао најчешћи облик контрацепције. Многа врхунска роба могла се купити само у специјалним продавницама у страној валути која је углавном недоступна већини грађана. Као резултат, створена су црна тржишта која су се често снабдевала робом украденом из јавног сектора. Изрека у Чехословачкој је била „ако не крадеш од државе, пљачкаш сопствену породицу.“ Власништво приватних аутомобила остало је ниско по западним стандардима. Листа чекања за дистрибуцију чехословачких аутомобила марке Шкода била је до 15 година.

Осим тога, због великих друштвених чистки, толико је радника отпуштено из устаљених професија да су их често морали заменити на брзину обучени млађи радници без сумњивог класног порекла. Један Чехословак је приметио:

Висококвалификовани стручни људи постављају путеве, граде мостове и руководе машинама, а на врху су глупи људи – чији су очеви копали, мели или зидали – говоре другима где да постављају путеве, шта да производе и како да троше новац земље. Последица тога је да путеви изгледају као оранице, правимо ствари које не можемо да продамо, а мостови не могу да се користе за саобраћај... Онда се питају зашто привреда иде низбрдо као десетотонски камион са лошим кочницама.

Као и остатак источног блока, Чехословачка је практично пропустила информатичку и електронску револуцију 1970-их и 1980-их. Партијско-државни плански систем је завршио колапсом под теретом акумулиране економске неефикасности, при чему су различити покушаји реформи само допринели убрзању тенденција које стварају кризе. Поседовала је лоше дефинисана имовинска права, недостатак тржишних клириншких цена и пренапухане или искривљене производне капацитете у односу на аналогне тржишне економије.

Стопе раста