Скакавци су група инсеката који припадају подреду -{Caelifera}-, а често се за читав подред користи термин скакавци. Они спадају међу оно што је вјероватно најстарија жива група инсеката биљоједа, која датира из раног тријаса, прије око 250 милиона година.

Скакавци су обично инсекти који живе на земљи са снажним задњим ногама које им омогућавају да побјегну од пријетњи снажним скоком. Као хемиметаболни инсекти, они не пролазе кроз потпуну метаморфозу; излегу се из јајета у нимфу или „лијевак“, која пролази кроз пет митарења, постајући сличнија одраслој јединки у свакој развојној фази. Они чују кроз бубни орган који се налази у првом сегменту стомака причвршћеном за грудни кош; чуло вида им је у сложеним очима, а промјена интензитета свјетлости се опажа у простим очима. При великој густини насељености и под одређеним условима животне средине, неке врсте скакаваца могу да промијене боју и понашање и да формирају ројеве. Под овим околностима, они су познати као врста -{locust}-.

Хране се биљкама, са неколико врста које понекад постају озбиљне штеточине житарица, поврћа и пашњака, посебно када се роје у милионима, у фази -{locusts}- и уништавају усјеве на широким подручјима. Од предатора се штите камуфлажом; када их открију, многе врсте покушавају да заплаше предатора блиставо обојеним бљеском крила док скачу и (ако су одрасли) лансирају се у ваздух, обично летећи само на краткој удаљености. Друге врсте, попут дугиног скакавца, имају упозоравајућу боју која одвраћа предаторе. Скакавци су погођени паразитима и разним болестима, а многа грабежљива створења се хране и нимфама и одраслим јединкама. Јаја су подложна нападима паразитоида и предатора.

Скакавци имају дугу везу са људима. Ројеви скакаваца могу да имају разорне посљедице и да изазову глад, пошто су то радили још од библијских времена. Чак и у мањем броју, могу да буду озбиљне штеточине. Користе се као храна у земљама као што су Мексико и Индонезија. Појављују се у умјетности, симболизму и књижевности. Проучавање врста скакаваца назива се акридологија.

Филогенија

Скакавци припадају подреду -{Caelifera}-, иако се термин „скакавац“ понекад користи као уобичајено име за подред уопште, а неки извори га ограничавају на „напредније“ групе. Могу се сврстати у инфраред -{Acrididea}-, а у старијим текстовима су се називали „краткороги скакавци“, како би се разликовали од такође застарелог термина „дугороги скакавци“ (сада жбунасти цврчци или коњици), са својим много дужим антенама. Филогенија -{Caelifera}- је заснована на митохондријској рибозомалној РНК тридесет и два таксона у шест од седам суперпородица, а приказана је као кладограм. Редови -{Ensifera}- (цврчци, итд.), -{Caelifera}- и све надпородице скакаваца осим -{Pamphagoidea}- су монофилетске.

У еволуционом смислу, подјела између -{Caelifera}- и -{Ensifera}- није новија од границе пермо-тријаса; најранији инсекти који су сигурно -{Caeliferans}-, налазе се у изумрлим породицама -{Locustopseidae}- и -{Locustavidae}- из раног тријаса, прије отприлике 250 милиона година. Група се диверзификовала током тријаса и од тада до данас остали су важни биљоједи. Прве модерне породице, као што су -{Eumastacidae}-, -{Tetrigidae}- и -{Tridactylidae}-, појавиле су се у креди, иако су неки инсекти који би могли да припадају у последње двије од ових група, пронађени у раној Јури. Морфолошка класификација је тешка јер су многе таксоне конвергирале ка заједничком типу станишта; модерни таксономисти су се концентрисали на унутрашње гениталије, посебно оне код мужјака. Та информација није доступна из фосилних примјерака, а палаентолошка таксономија је заснована углавном на венацији задњих крила.

thumb|Фосили скакаваца у Краљевском музеју Онтарија.

-{Caelifera}- обухвата око 2.400 важећих родова и око 11.000 познатих врста. Вјероватно постоје многе неописане врсте, посебно у тропским влажним шумама. -{Caelifera}- има претежно тропску распрострањеност са мање врста познатих из умјерених зона, али већина суперпородица има представнике широм свијета. Они су скоро искључиво биљоједи и вјероватно су најстарија жива група инсеката биљоједа који жваћу.

Најразноврснија суперпородица је -{Acridoidea}-, са око 8.000 врста. Двије главне породице у суперпородици су -{Acrididae}- (-{grasshoppers}- и -{locusts}-) са распрострањеношћу широм свијета и -{Romaleidae}- (-{lubber grasshoppers}-), који се налазе углавном у Новом свијету. -{Ommexechidae}- и -{Tristiridae}- су јужноамеричке, а -{Lentulidae}-, -{Lithidiidae}- и -{Pamphagidae}- су углавном афричке. -{Pauliniids}- су ноћна врста и могу да пливају или клизају по води, док су -{Lentulids}- без крила. -{Pneumoridae}- су поријеклом из Африке, посебно из јужне Африке, а мужјаци се одликују надуваним трбухом.

Карактеристике

Скакавци имају типичан план тијела инсеката у облику главе, грудног коша и стомака. Глава се држи вертикално под углом у односу на тијело, са устима на дну. На глави се налази велики пар сложених очију које дају свеобухватан вид, три једноставна ока која могу да детектују свјетлост и таму и пар антена налик на нити које су осјетљиве на додир и мирис. Усни апарат усмјерен на доље је модификован за жвакање и постоје два сензорна палпа испред вилица.

Грудни кош и стомак су сегментирани и имају круту кутикулу сачињену од преклапајућих плоча састављених од хитина. Три спојена торакална сегмента носе три пара ногу и два пара крила. Предња крила, позната као тегмина, су уска и кожаста, док су задња крила велика и опнаста, а вене пружају снагу. Ноге су завршене канџама за хватање. Задња нога је посебно моћна; бутна кост је робусна и има неколико гребена гдје се спајају различите површине, а унутрашњи гребени имају стридулаторне клинове код неких врста. Задња ивица цјеванице носи двоструки ред бодљи и близу њеног доњег краја, налази се пар зглобних мамуза. У унутрашњости грудног коша налазе се мишићи који контролишу крила и ноге.

thumb|left|-{Ensifera}-, попут овог великог зеленог коњица — -{Tettigonia viridissima}-, донекле подсјећа на скакавце, али има преко 20 сегмената у својим антенама и различите јајолозе.

Трбух има једанаест сегмената, од којих је први спојен са грудним кошем и садржи тимпанални орган и слушни систем. Сегменти од два до осам су прстенасти и спојени флексибилним мембранама. Сегменти од девет до једанаест су смањени у величини; девети сегмент носи пар церкова, а десети и једанаести сегменти имају репродуктивне органе. Женке скакаваца су обично веће од мужјака, са кратким јајолозима. Назив подреда -{Caelifera}- потиче из латинског и значи сјекач који носи, а односи се на облик јајоносника.

Оне врсте које производе лако чујне звукове обично то чине трљањем низа клинова на задњим ногама о ивице предњих крила (стридулација). Ове звукове производе углавном мужјаци да би привукли женке, мада код неких врста производе их и женке.

Скакавци могу забуном да се помијешају са цврчцима, али се разликују у многим аспектима; ово укључује број сегмената у њиховим антенама и структуру овипозитора, као и локацију тимпаналног органа и методе којима се производи звук. Врсте из породице -{Ensifera}- имају антене које могу да буду много дуже од тијела и имају најмање 20–24 сегмента, док врсте из породице -{caeliferans}- имају мање сегмената у својим краћим, чвршћим антенама.

Биологија исхрана и варење

thumb|upright=1.35|Структура уста скакаваца.

Већина скакаваца су полифаги, једу вегетацију из више биљних извора, али су неки сваштоједи и такође једу животињско ткиво и животињски измет. Уопштено, највише преферирају траву, укључујући многе житарице које се узгајају као усјеви. Око 70 одсто инсеката биљоједа једе само једну или неколико врста или родова биљака, док скакавци једу биљке из доста широког спектра породица. Они имају тенденцију да боље расту и дају више потомака када се њихова исхрана састоји од мјешавине биљака. Различите врсте скакаваца то раде на различите начине. Сиви птичји скакавац (-{Schistocerca nitens}-) и зелени птичји скакавац (-{Schistocerca shoshone}-) избјегавају предаторе тако што већину дана проводе на једној биљци домаћину. Они су названи птичији скакавци јер су међу највећим одраслим скакавцима, а женке достижу дужину до 6,5 -{cm}-. Оне добијају неопходне прехрамбене мјешавине након дугог периода храњења једном врстом домаћина, а на крају прелази на другу. Коњска љуска (-{Taeniopoda eques}-) и харлекин или скакавац дугиних боја (-{Dactylotum variegatum}-) такође једу широк спектар биљака, али их често мењају, идући од једне до друге.

Нису сви скакавци полифаги. Скакавац креозотног жбуна (-{Bootettix argentatus}-) је једини међу више од 8.000 врста скакаваца широм свијета који једе само једну врсту биљке — креозотни жбун (-{Larrea tridentata}-). Равничарски скакавац — -{Brachystola magna}-, може да достигне дужину до 8 -{cm}-. Он је универзални биљојед, али такође напада и једе друге скакавце и инсекте.

Пробавни систем је типичан за инсекте, са Малпигијевим судовима који се испуштају у средње цријево. Угљени хидрати се варе углавном у усјеву, док се протеини варе у слијепом цријеву. Пљувачка је обилна, али углавном без ензима, што помаже да се храна и Малпигијев секрет помјерају дуж цријева. Неки скакавци посједују целулазу, која омекшавањем зидова биљних ћелија чини садржај биљних ћелија доступним другим дигестивним ензимима.

Чулни органи

thumb|left|Чеони поглед на египатског скакавца (-{Anacridium aegyptium}-) који приказује сложене, сићушне очи и бројне чекиње.

Скакавци имају типичан нервни систем инсеката и обиман скуп спољашњих чула. На страни главе налази се пар великих сложених очију које дају широко видно поље и могу да открију кретање, облик, боју и удаљеност. Такође постоје три једноставна ока на челу који могу да детектују интензитет свјетлости, пар антена које садрже олфакторне (мирисне) и додирне рецепторе, и усне органе који садрже рецепторе за укус. На предњем крају стомака налази се пар бубних органа за пријем звука.

Постоје бројне фине длаке (сете) које покривају цијело тијело и дјелују као механорецептори (сензори додира и вјетра), а најгушће су на антенама, палпама (дио уста) и на церкима на врху стомака. Постоје посебни рецептори (-{campaniform sensillae}-) уграђени у кутикуле ногу који осјећају притисак и изобличење заштитног слоја коже. Постоје унутрашњи „хордотонални“ органи чула специјализовани за откривање положаја и кретања око зглобова егзоскелета. Рецептори преносе информације централном нервном систему преко сензорних неурона, а већина њих има ћелијска тијела која се налазе на периферији близу самог рецепторског мјеста.

Циркулација и дисање

Као и други инсекти, скакавци имају отворен циркулаторни систем и њихове тјелесне шупљине су испуњене хемолимфом. Структура налик срцу у горњем дијелу стомака пумпа течност у главу одакле она цури поред ткива и органа на свом путу назад у стомак. Овај систем циркулише хранљиве материје по цијелом тијелу и носи метаболички отпад који се излучује у цријева. Друге функције хемолимфе укључују зарастање рана, пренос топлоте и обезбјеђивање хидростатичког притиска, али циркулаторни систем није укључен у размјену гасова. Дисање се изводи помоћу душника, цијеви испуњених ваздухом, које се отварају на површинама грудног коша и стомака кроз пар вентиластих одушака. Већи инсекти можда морају да активно провјетравају своја тијела тако што отворе неке вентиле док други остају затворени, користећи трбушне мишиће да прошире и скупљају тијело и пумпају ваздух кроз систем.

Скакање thumb|Амерички скакавац (-{Schistocerca americana}-)