Далматинска Србија () је историјски термин, који су употребљавали поједини старији аутори, међу којима су били Данијеле Фарлати и његови сарадници,Illyrici sacri tomus tertius: Ecclesia spalatensis olim aalonitana (1765), стр. 143.Illyrici sacri tomus quartus: Ecclesiae suffraganeae metropolis spalatensis (1769), стр. 190.Illyrici sacri tomus sextus: Ecclesia ragusina cum suffraganeis, et ecclesia rhiziniensis et satharensis (1800), стр. 25.Illyrici sacri tomus septimus: Ecclesia diocletiana, antibarensis, dyrrhachienis, et sirmiensis, cum earum suffraganeis (1817), стр. 5. који су у свом познатом историографском делу под насловом Illyricum sacrum употребљавали тај појам ради означавања оних српских земаља које су се налазиле приморју, односно у далматинском залеђу, а то су: Неретљанска област, Захумље, Травунија, Конавли и Дукља. Поред Далматинске Србије у приморским областима, такође су помињали и унутрашњу (средоземну) Србију у континенталном залеђу (Рашка и Босна), а појам Далматинске Србије су употребљавали и неки каснији истраживачи.
Таква терминологија је у радовима Фарлатија и његових сарадника употребљавањна првенствено у склопу излагања о раној средњовековној историји српских земаља, уз позивање на геополитичке односе који су описани у познатом историографском делу византијског цара Константина VII Порфирогенита (945-959) под насловом De administrando imperio. Поменутим ауторима из Фарлатијевог круга је такође било познато да су Срби у делима разних византијских писаца називани и Далматима, у смислу терминолошког анахронизовања, одноно преношења древних античких имена на савремене народе, што је био веома раширен обичај у византијској историографији.
Комбиновањем података из Порфирогенитових радова са подацима из Летописа попа Дукљанина, Фарлати и његови сарадници су настојали да опишу историјска збивања из раног средњовековног периода на источним обалама Јадранског мора, тако да су све српске приморске области у залеђу Далмације прозвали Далматинском Србијом, а томе је у прилог ишао и познати податак франачог хроничара Ајнхарда, који је у својим Аналима Франачког краљевства () забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације ().
Фарлатијева терминолошка подела српских земаља на Далматинску Србију у приморским областима и Средоземну Србију () у унутрашњости, сликовито је посведочена и на примеру његовог описа појединих српских држава које су обухватале подручја из обе катедгорије. Приликом описивања територијалног попожаја некадашњег Војводства Светог Саве (Херцеговина, у пуном територијалном опсегу), Фарлати је нагласио да је тој држави припадало и древно Захумље, које је сврстао у Далматинску Србију. Пошто му је било познато да је већи део Војводства Светог Саве припадао српском залеђу, Фарлати је ту државу по претежном припадању сврстао у унутрашњу (средоземну, односно медитеранску) Србију.Illyrici sacri tomus tertius: Ecclesia spalatensis olim aalonitana (1765), стр. 394.
Види још Српско приморје Српске земље у раном средњем веку
Референце
Литература
Категорија:Историја Далмације Категорија:Српско приморје