Словачки устанак (1848—1849) (), Словачка добровољачка кампања () или Словачка побуна је био устанак Словака у западним деловима Горње Угарске (данас углавном Западне Словачке) са циљем изједначавања Словака, демократизације политичког живота и постизања социјалне правде у оквиру револуција у Аустријском царству 1848–1849. Трајао је од септембра 1848. до новембра 1849. године. Октобра 1848. словачки лидери заменили су свој првобитни мађарско-федерални програм аустро-федералним, тражећи одвајање словачког округа () од Краљевине Угарске и формирање новог аутономног округа у оквиру Хабзбуршке монархије.

Позадина Година 1848. је добро забележена у историји као врхунац националистичких осећања међу европским народима. Словачки народ, иако није био потпуно свестан своје етничке припадности 1848. године, свакако је био важан део општих побуна које су се дешавале у земљама Хабзбуршке монархије. Након што је револуционарни жар напустио Париз 1848, отпутовао је у Беч, где је народни устанак збацио реакционарну владу принца Клеменса фон Метерниха 13. марта 1848. Овај револуционарни жар убрзо се проширио на угарске земље Царства. Дана 15. марта, масовни протести у Будиму и Пешти, заједно са проглашењем Угарске скупштине, под управом Лајоша Кошута, довели су до тога да се Угарска Краљевина прогласила независном од доминације Хабзбурга.

Словаци пре 1848. лево|мини|Михал Милослав Хоџа мини|Јозеф Милослав Хурбан Словаци нису били истакнуто позиционирани у овом првом таласу револуције који је стигао до мађарских земаља. 26–28. августа 1844. у Липтосентмиклошу (данас Липтовски Микулаш) одржан је састанак између католичких и протестантских конфесија Словака заједно са другим фракцијама. Овај град у Жилинском крају био је база словачког националисте Михала Милослава Хоџе, стрица будућег чехословачког политичара Милана Хоџе. Састанак, иако са мање од прижељкиваног католичког учешћа, формирао је несекташко удружење под називом Татрин како би ујединило све словачке групе у један национални блок. Католици су се касније укључили 1847. године када су прихватили стандардизацију словачког језика коју је спровео Људовит Штур. Поред уједињења Словака у један национални блок, постојали су и други фактори који су довели до пораста словачке свести пре 1848. године. Године 1845. државни органи су по први пут дозволили штампање новина на словачком језику. Прве су биле Словачке националне вести Људовита Штура, које су штампале свој први број 1. августа 1845. године. Убрзо су уследили Словачки погледи на науку, уметност и књижевност Јозефа Милослава Хурбана, које нису имале толико успеха као Штурове. Поред штампане речи, представници Словачког националног покрета радили су међу просечним Словацима промовишући образовање, недељне школе, библиотеке, аматерско позориште и друге друштвене функције. У пољопривреди, Самуел Јуркович је основао кредитну задругу у селу Соботишту, под називом Удружење земљорадника, која је била прва те врсте у Европи.

У новембру 1847. Људовит Штур, члан мађарске скупштине за Золиом (сада Звољен), говорио је пред својим колегама у Пресбургу (Pozsony, данашња Братислава). У свом говору у Сабору, Штур је сажео своју платформу од шест тачака која укључује проблематична политичка и економска питања. Његове тачке су биле: Прогласити преко Сабора законито, опште и трајно укидање кметства, откупом феудалних уговора државним фондовима уз минималне трошкове за грађане. Укинути патримонијални суд и ослободити обичан народ племићке контроле. Омогућити грађанима да заступају своје интересе путем чланства у влади округа и Сабору. Ослободити привилеговане градове од окружне јурисдикције и реорганизовати управу краљевских градова на принципу представљања јачањем њихових права гласа у Сабору. Укинути привилегију племства и учинити све људе једнаким пред судовима, укинути ослобађање од пореза за племство и наследство, обезбедити грађанима право на јавну функцију и обезбедити слободу штампе. Реорганизовати образовни систем на начин да најбоље служи потребама људи и да обезбеди бољи живот за наставнике.

Поред ових тачака, од којих је неколико чак наишло на похвале Кошута, Штур је покренуо питања о употреби словачког језика у влади и примени мађарског мешања у многе делове словачког живота, укључујући и религију.

Догађаји 1848–1849. Догађаји из 1848–1849. изазвали су избијање Словачког устанка.

Изградња побуне После револуције у Будимпешти 15. марта 1848. и формирања нове владе 17. марта. опасност од насилне мађаризације постајала је све присутнија. У округу Хонт, део ове тензије је дошао до тачке кључања када су два Словака, по имену Јанко Крал и Јан Ротаридес, поставили захтеве за укидање кметства и признавање словачког језика у школама и влади. Ови захтеви су их убрзо одвели у затвор. Дана 28. марта 1848. велика скупштина бивших кметова коју је сазвала жупанија Липто одржана у Хоџиној бази Липтовски Микулаш коришћена је као полигон за систематско признавање нових права и проширених права на националне мањине. Ово је добро прихваћено и убрзо се прочуло о могућим новим слободама које су стигле до Словака, што је навело неке рударе у области данашње Централне Словачке да демонстрирају жестоко пре него што их утиша специјални комесар из Будимпеште.

У априлу 1848. Штур и Хурбан су присуствовали прелиминарном словенском скупу у Бечу, који је касније послужио као основа за први Свесловенски конгрес који ће се одржати у Прагу. У међувремену, још у Липтовском Микулашу, Хоџа је са двадесетак делегата израдио документ под насловом Захтеви словачке нације у коме је наведено 14 тачака које постављају националне и друштвене циљеве за словачку нацију. Наравно, овај документ је хладно примила Будимпешта, која је касније увела војно стање у Горњој Угарској и издала потернице за Штуром, Хурбаном и Хоџом 12. маја 1848. Истовремено, побуне Срба, Хрвата и Словенаца у јужном делу Угарске скренуле су пажњу Мађара на југ, јер су ови сукоби били више оружани устанак од словачког. Хурбан је 5. јула присуствовао седници Хрватског сабора, говорећи Хрватима о тешком положају Словака. Хурбан је тако добро говорио да је убрзо након тога издата заједничка хрватско-словачка декларација која је само распламсала мишљење Мађара. Када се 2. јуна 1848. састао комплетан Свесловенски конгрес, присуствовали су Штур, Хурбан, Хоџа и многи други истакнути Словаци, заједно са стотинама других словенских делегата. Овај конгрес је одржан са циљем да се развије кохезивна стратегија за све словенске народе који живе на аустроугарским територијама. Нажалост, конгрес је прекинут када је оружана побуна у Прагу 12. јуна довела до журног окончања. Међутим, из кратког конгреса за словачку ствар произашла је једна критична ставка. На конгресу су Словаци обезбедили помоћ двојице чешких војних официра, Бедриха Блоудека и Франтишека Заха, у случају да Словаци дођу до оружаног сукоба са Мађарима. лево|мини|230x230п|Франтишек Зах 1867. године Иако су многи позиви на аутономију стизали из готово свих крајева Царства, Беч је приметио да ни на Свесловенској конференцији ни на другим словенским устанцима није разматрана идеја о распаду Царства, већ само у Мађарској. Видевши ситуацију напетом, цар је заједно са својим најближим саветницима одобрио оружану акцију против мађарског устанка. То се најпре манифестовало у лику вође Хрвата, бана (гувернера) Јосипа Јелачића, пријатеља Словака, који је у августу 1848. био овлашћен да крене у поход против Мађара након што су Мађари пркосили директном царском наређењу. Упркос томе, одговор Беча на мађарски устанак остао је углавном тих и помешан. Док су дозволили Јелачићу да крене против Мађара, они су такође дали угарској војсци неколико јединица како би помогли у очувању унутрашњег реда. У исто време, Словаци су почели да раде са Јелачићевим Хрватима стварањем словачког добровољачког корпуса. Овај корпус је састављан и окупљан у Бечу од августа до септембра 1848. године. Да би се предводила ова побуна, организовано је Словачко национално веће у Бечу, где данас стоји обележје у знак сећања на то место. Савет су чинили Штур, Хурбан и Хоџа — „велика тројка“ словачких националистичких група — са Чехом Франтишеком Заком као врховним командантом.

Побуна мини|Словачки добровољци, 1848/49. У почетку, стратегија за добровољачки корпус није била јасна. Међутим, 16. септембра донета је одлука да ће 600 људи из корпуса кренути из Беча, долином реке Вах у округ Туроц и округ Липто преко јужноморавског града Брецлав. Када је корпус стигао на словачку границу 18. септембра дочекало их је још 500 добровољаца из Брна и Прага. Једном сазвани, добровољци су примили оружје и положили заклетву на словачкој застави.

Када су добровољци стигли у Мијаву, скупштина Словака под председавајућим Хурбаном предузела је корак да се отцепи од Мађарске 19. септембра 1848. Царске трупе су убрзо наредиле словачким добровољцима да напусте Мијаву, иако је ово наређење одбијено и уместо тога корпус је напао један царски одред и конфисковао његове залихе. Упркос овом непожељном чину, царске трупе су наредиле обема странама да зауставе борбу. После још неколико дана неодлучне оружане акције, добровољци су се повукли назад у Моравску. Недуго затим, новог команданта царских снага послатог да успостави ред у Краљевини Мађарској, грофа фон Ламберга, сасекла је и уништила бесна руља у центру Будимпеште само три дана након доласка.Historical Commission of the Bavarian Academy of Sciences, vol. 13, p. 429 Ово је зауставило покушаје преговарања између Кошута и Империјалне стране. Бечки одговор је био да се формално нареди распуштање Угарске скупштине и именовање бана Јосипа Јелачића за најновијег команданта Угарске. Међутим, ефикасан одговор на овај најновији развој догађаја такође је заустављен још једним популарним, пан-германским устанком у Бечу у то време, који је резултирао смрћу министра рата грофа Латура, 6. октобра 1848.

У јеку превирања у Бечу, када су цар и царска скупштина побегли у Оломоуц у Моравској, Мађари су појачали мере против Словака, лишавајући вође Словачког националног већа њиховог мађарског држављанства и погубили су неколико затвореника. Овај потез је довео до тога да се словачка фракција више жали Царском суду и упркос почетним забринутостима главнокомандујућег принца Виндишгреца, дозвољено је стварање још једне словачке добровољачке јединице. Почетни проблеми са регрутацијом одложили су ову другу кампању добровољачких јединица до 4. децембра 1848. Током децембра и јануара, словачки добровољци под Блоудеком су радили са царским трупама на поновној окупацији Турочентмартона (Мартина). Дана 13. јануара 1849. након масовног митинга у Турочентмартону уследило је уписивање нових добровољаца. Делујући уз подршку царства, Блоудек се померио на исток и, покупивши још неколико хиљада добровољаца, заузео Еперјес (Прешов) 26. фебруара и Касу (Кошице) 2. марта. У међувремену, други одред Словака је поражен након што је налетео на мађарске снаге код Мурањаље (Мурањ) у Бестерцебањи (Банска Бистрица). Да ствар буде гора, почела је да избија неслога између чешких и словачких официра у добровољачком корпусу. мини|245x245п|Млади цар Франц Јозеф I Након што су предводили митинге активиста у Еперјесу и Турочентмартону, Штур и Хурбан су предводили делегацију од двадесет четири човека да се састане са новим царем Францом Јозефом са предлогом да Словачка постане аутономно велико војводство директно под надзором Беча са репрезентацијом у Царској скупштини. Делегати су такође тражили словачку покрајинску скупштину, са даљим захтевима за словачке школе и установе. Упркос формалној аудијенцији код цара, мало је стварног напретка резултирало и Словаци су послани да се пакују у нади да ће у будућности постићи продуктивније резултате.