Без љубави () је руска ауторска драма из 2017. године, редитеља и сценаристе Андреја Звјагинцева.
Прича прати двоје родитеља у процесу развода, које играју Маријана Спивак и Алексеј Розин, чији се брак без љубави претворио у стање горчине и непријатељства. Они привремено обнављају комуникацију након што њихово једино дете Аљоша нестане и они покушавају да га пронађу.
Прича је инспирисана групом за трагање и спасавање Лиза Алерт и жељом редитеља Звјагинцева да сними филм о породици. Првобитно је био заинтересован за реализацију руске верзије шведске мини-серије из 1973. Сцене из брака, али није могао да добије потребна ауторска права. Без љубави је продуциран уз међународну подршку, након што руска влада није одобрила Звјагинцевов филм Левијатан из 2014. Филм је копродукција Русије, Француске, Белгије и Немачке. Директор фотографије Михаил Кричман користио је реалистичан стил током снимања у Москви 2016. г. Иако је Звјагинцев рекао да га политика не занима, у филм је уврстио скептичан поглед на полицијске снаге. Теме филма укључују родитељско занемаривање, стање без љубави и суморно окружење.
Без љубави је добио признање критике и освојио награду жирија на Филмском фестивалу у Кану 2017. Критичари су филм видели као задивљујућу причу о породичној кризи и изјаву о животу у Русији. Освојио је две европске филмске награде, укључујући најбољег сниматеља за Кричмана, као и награду Цезар за најбољи страни филм, а номинован је за најбољи филм на страном језику на 90. додели Оскара.
Прича
Радња филма је смештена у октобар 2012, у Москви. Деца излазе из школе. Дванаестогодишњи дечак Аљоша шета стазом кроз шумовито подручје на периферији града. Он баца комад траке на дрво. Његови родитељи, Жења и Борис, се разводе и покушавају да продају стан. Обоје имају нове везе: Борис је са Машом, лепом младом женом која је трудна а Жења је у вези са Антоном, старијим и имућнијим човеком који има одраслу ћерку из претходног брака. Аљоша слуша свађу својих родитеља, који говоре да ниједно не жели да живи са њима у новом браку и размишљају да га сместе у сиротиште.
Једног дана након што је већину ноћи провела са Антоном, Жења схвата да Аљоша није виђен од претходног дана. Полиција верује да је Аљоша побегао и да ће се вратити кући за дан-два. Када се Аљоша не врати, волонтерска група специјализована за спасавање несталих особа преузима случај и почиње да трага за дечаком. Једини рођак код којег је Аљоша могао да потражи уточиште је Жењина отуђена мајка, која живи на неколико часова удаљености од њих. Борис и Жења посећују Жењину мајку; њихово путовање је испрекидано расправама. На повратку кући, Жења и Борис се поново свађају; Жења каже да је њен брак са Борисом био грешка и да је требало да абортира; каже и да осећа сажаљење према Маши. Борис у бесу зауставља кола и тера је да настави сеоским путем пешице.
Полиција се поново укључује у потрагу за Аљошом. Након безуспешне претраге напуштене зграде коју је Аљошин пријатељ Кузњецов идентификовао као њихово скровиште, Жења и Борис одлазе у мртвачницу да виде остатке неидентификованог детета чији опис одговара Аљошином. Оба родитеља поричу да је тело унакаженог детета припадало њиховом сину, након чега се обоје расплачу.
Пролази одређено филмско време. Стан Бориса и Жење је продат, радници уклањају намештај и уређаје у Аљошиној старој соби. На улицама плакати о нестанку Аљоше изгледају старо и избледело. Године је 2015, Борис сада живи са Машом и њиховим малим сином, према којима се односи хладно, док се Жења преселила код Антона. Три године након његовог нестанка, на шумовитој стази којом је Аљоша ишао кући из школе, трака траке коју је бацио на дрво остаје као доказ његовог живота.
Улоге
| Марија Спивак || Жења |- | Алексеј Розин || Борис |- | Матвеј Новиков || Аљоша |- | Алексеј Фатов || Иван |- | Марина Васиљева || Маша |- | Андирс Кејш || Антон |- | Наталија Потапова || Жењина мајка |- | Сергеј Борисов || Детектив
Теме и интерпретације мини|Персонификација Русије Ивана Билибина: Постоји неслагање око тога да ли Жења представља персонификацију Русије.Критичар Адам Најман је тврдио да је тема Без љубави „занемаривање” и да Аљоша представља „изгубљену невиност друштва дубоко у муци самозадубљења”. Рафаел Абрахам Фајненшал тајмса изјавио је да иако су Жења и Борис хуманизовани, они су „у најбољем случају расејани, у најгорем криминално занемарени”. Аљоша може бити пример „нежељеног или непризнатог детета” које се често виђа у Звјагинцевовој филмографији, каже рецензент Ентони Лејн. Ерик Хајнс је Борисове и Жењине мане сажео као „празност”, „самопоштовање” и „мржњу према себи”. Писац Филмског журнала Сими Хорвиц такође је рекао да је Жења нарцис „који спроводи потенцијалне купце стана као да [Аљоша] није ту”. Прича је испричана са „интензивним детаљима ” поређеним са радом Ингмара Бергмана и Августа Стриндберга.
У својој рецензији, Марк Кермод је оценио полицију као „безбрижну и неефикасну”, рекавши да ово одражава тему уобичајену у целом Звјагинцевовом раду, али је додао да је тим за потрагу и спасавање понудио контраст; „Волонтери су пристојни и вођени, њихова стоичка мисија је у супротности са дехуманизирајућим циклусом живота у предграђу”. Кермод је додао да Жења и Борис постају огорчени само након што Аљоша нестане, ескалирајући своју „безљубљеност”, „државу... у којој се (речено нам) једноставно не може живети” Хајнс је тврдио да се Борис и Жења не развијају као ликови након што Аљоша нестане, већ постају свесни „понора” у себи. Критичарка Лесли Фелперин рекла је да се извор Жењине горчине открива у њеној позадини када посећује мајку. Жењина мајка такође може да живи у стању нељубљова („без љубави” у енглеском преводу) према критичару Роберту Келеру; руска реч се пре односи на стање „анти-љубави” пре него на одсуство љубави.
Поставка и време такође наводе као теме, које су, према Хорвицу, „укорењене у необичном руском пејзажу, егзистенцијалном и дословном”, што је пример „тмурног, снежног дана” који чини позадину пролога. Зимска шума представљена у прологу преноси „језиви ваздух готичке бајке” по Абрахамовом мишљењу; употреба кинематографије у почетним сценама такође може дати камери „независност кретања”; Хајнс га је приметио како „зумира у расцеп дрвета, померајући се према небу од његовог подножја”. Касније у причи, снежне падавине прете потрази. Хорвиц је такође сматрао да је унутрашњост резиденција "опресивна и негостољубива". Фелперин је напуштену зграду посматрао као симбол, са поломљеним стаклом и празним базеном који „почиње да личи на масовну гробницу, али ону која никада не може да прими све бегунце нације”.
The Economist je сматрао да су верске и политичке теме мање важне у Нељубљову него у Звјагинцевљевом филму Левијатан из 2014.; док је Борисов послодавац побожни руски православац, ово није преовлађујућа тема и „држава је више одсутна него корумпирана”. Борис је престрављен да ће га послодавац казнити због развода, на верској основи. Келер је изједначио неефикасност полиције са руском државом. Роби Цоллин је тврдио да Без љубави има „велики значај”, напомињући да прича почиње тако што се Руси плаше краја света током феномена 2012. године, а завршава се тако што Жења носи одећу на којој је истакнута реч „Русија” док трчи на траци за трчање. Колин је тумачио лик Жење као „праву мајку Русију 21. века, која никуда не иде, али је непоколебљиво закључана на свом курсу”. Звјагинцев је рекао да је „руска” одећа била популарна током Зимских олимпијских игара 2014. и није требало да изједначи Жењу са мајком Русијом. Келер је уместо тога посматрао Жењину мајку као представника Мајке Русије.мини|Рат у Донбасу се помиње у завршним сценама.Према Питеру Рајнеру, Без љубави је „можда [Звјагинцевова] најопсежнија оптужница руског друштва”, с обзиром да страхови од краја света доводе до случаја нестале особе. Рајнер је писао: „Аљоша, са својим мрзовољним, молећивим лицем, није само изгубљени дечак: у терминима филма, он такође представља губитак нечег духовно значајног у савременој Русији”. Келер је тумачио оштећену породицу приказану на филму као производ великог друштва у пропадању. Према Венлеи Мау, „Тешко је не видети Без љубави као замену за шири проблем Русије — обећања Перестројке и Гласности и реформи напретка које су донете, напретка који је од тада разводњен поделама, апатијом и стањем без душе”. Према Келеровим речима, филм негативно приказује модерну Русију у сцени ресторана у којој младићи и девојке размењују бројеве телефона и праве групне селфије.
Продукција
Развој Продуцент Александар Родњански рекао је да је Без љубави замишљен као одраз "руског живота, руског друштва и руске муке", али је такође требало да буде повезан са другим земљама. Родњански је такође рекао да је жеља да се погледа породица била почетна тачка у концепцији приче и да је редитељ и сценариста Андреј Звјагинцев почео да пише причу док је био у посети Сједињеним Државама 2015. Звјагинцев је рекао да је филм почео као покушај римејка Сцене из брака, мини серије Ингмара Бергмана из 1973. Звјагинцев је тврдио да је упознао Бергмана у Фореу 2003. године, где су разговарали о римејку мини серије. Неуспешан покушај да се откупе права на минисерију натерао је писце Олега Негина и Звјагинцева да прецртају радњу, одлучивши да је заснују на вестима о тиму за потрагу и спасавање Лиза Алерт. Негин је Звјагинцеву предложио Нељубов, за коју је редитељ рекао да је руска реч која се односи и на недостатак љубави и на тешко духовно стање. О грешној природи главних ликова, Звјагинцев је рекао:
Никада их нисам доживљавао као чудовишта... Они су само људи, као и сви ми, то је наш одраз, а у неким цртама њихових карактера видео сам и себе. Ове приче потичу из личног искуства и прича Олега Негина, мог коаутора, и других људи..
Док је Звјагинцев тврдио да није заинтересован за политику, његова прича одражава његово уверење да „савременој полицији није стало до људи”. Касније је рекао да је Без љубави „претерано политизована”. Одлучио је да започне причу у октобру 2012. године, што је, како је рекао, била тачка када је руски народ био оптимистичан у погледу корисних политичких реформи, која се завршила разочарањем 2015. Филм укључује и референце на рат у Донбасу. Док се сукоб помиње у руској пропаганди, Звјагинцев је рекао да су његови филмови против владе и да су сцене имале за циљ да прикажу животе његових ликова.
Редитељев ранији филм Левијатан, о корупцији у Русији, добио је 35% буџета од руског Министарства културе. Међутим, Без љубави је направљен без финансијске подршке владе јер Министарство културе није одобрило Левијатана када је завршен. Продуценти нису тражили нити добили било какву понуду државне подршке за Без љубави, рекао је Звјагинцев. Уместо тога продукција филма се обратила за финансирање од Глебу Фетисову и страних компанија, укључујући Why Not Productions из Француске и Les Films du Fleuve из Белгије.
Кастинг Звјагинцев је рекао да је природно да Алексеј Розин тумачи лик Бориса јер су он и Розин раније два пута радили заједно. Филмска екипа је провела четири месеца радећи на кастингу за лик Жење, за коју је Маријана Спивак била раније кандидат, да би на крају и добила улогу. Спивак је рекла да је искористила прилику за главну улогу у филму и шансу да ради са Звјагинцевом. Спивакова се питала да ли њен лик заиста не воли свог сина; тумачила је улогу двосмислено, с обзиром на сложеност Жењиних емоција. Жеља редитеља да убаци непознате глумце довела је до избора Сергеја Бадичкина за Борисовог сарадника.
Филмска екипа је током процеса кастинга тестирала 250 деце за улогу Аљоше, од којих је у ужи избор ушло оквирно шесторо. Тражили су од кандидата да прикажу Аљошу како плаче док се његови родитељи свађају; Матвеј Новиков је добио улогу Аљоше, а други најбољи кандидат, Артјом Жигулин, добио је улогу Кузњецова.
Снимање мини|Сцене су снимане у Москви, укључујући и снимање на реци Сходњи. мини|Волонтери Лизе Алерт инспирисали су причу и консултовали продукцију.