Црква Успења Будимског замка (), познатија као Матијина црква (), ређе крунидбена црква у Будиму, је римокатоличка црква која се налази на Тргу Светог Тројства, у Будимпешти, испред Рибарске тврђаве у срцу Будимског дворца. Према црквеном предању, првобитно је изграђена у романичком стилу 1015. године, иако о томе постоји мало референци. Садашња зграда је изграђена у раскошном касно-готичком стилу у другој половини 14. века и у великој мери је рестаурирана крајем 19. века. Била је друга по величини црква средњовековног Будима и седма по величини црква средњовековног Угарског краљевства.
То је историјска зграда са важном историјом. У њеним зидинама су крунисана два краља Угарске: Франц Јозеф и Елизабета и Карло I од Аустрије и Цита од Бурбон-Парме.
У цркви се налазило и „Маријанско чудо“ у Будиму. Године 1686, током опсаде града Будима од стране Свете лиге, зид цркве - коју су османски окупатори града користили као џамију - срушио се од топовске ватре. Испоставило се да је иза зида сакривена стара заветна статуа Мадоне. Како се скулптура Девице Марије појавила пред муслиманима, морал муслиманског гарнизона је опао и град је пао истог дана.
Историја десно|мини| Богородичина крунидбена црква и – горе лево – Трг Свете Тројице (Szentháromság tér) са стубом Свете Тројице изграђеним 1713. године. Према предању, прву цркву на том месту основао је Стефан I, краљ Угарске, 1015. године: ово се заснива на натпису подигнутом 1690. године у цркви и спаљеној 1748. године, што изгледа потврђују и неке претходне референце. Међутим, нема јасних доказа о оснивању од стране Стефана I. Ову зграду су 1241. године уништили Монголи; садашња зграда подигнута је у другој половини 13. века. Првобитно названа по Богородици, узимајући имена као што су „Црква Марије“ и „Црква Наше Госпе“, од 19. века црква се назива Матијина црква, по краљу Матији Корвину, који је наредио трансформацију њене првобитне јужне куле.
Поновно оснивање у 13. веку Угарски краљ Бела IV након монголске инвазије, између 1255. и 1269. године, заменио је старију, мању цркву високом тробродном базиликом. Током прве фазе изградње (1255–1260), подигнуто је главно светилиште и помоћна светилишта, под управом Виљара де Онекура. Прва фаза изградње главне будимске цркве најближа је Лионској катедрали. Групу мајстора чинили су градитељи цистерцитског манастира Тишнов у Чешкој, који су после монголске инвазије отпутовали у Мађарску вероватно по налогу рођаке краља Беле IV, Агнесе од Чешке.
Изградња је завршена кроз другу фазу, између 1260. и 1269. године. На рад друге групе мајстора већ је утицала северно-француска верска архитектура, уз посредовање немачких мајстора градитеља. Остала дела ове групе су фрањевачка црква Кечке у Шопрону у Мађарској и самостан Клостернојбург у Аустрији, вероватно у вези са доминиканским самостаном на Маргаритином острву у Будимпешти, који је био дом ћерке Беле IV, свете Маргарете Угарске. Краљ је, из поштовања према својој кћери, доделио манастиру јus patronatus над будимском црквом на одређено време.
Црква Успења Будимског замка постала је најраније и најкомплетније дело класичне готичке црквене архитектуре у Мађарској, дајући потпуну слику архитектонских школа из доба краља Беле.
14. век: готичка дворанска црква У другој половини 14. века преграђена је у готичку дворанску цркву. Цела зграда је преуређена у зрелом готичком стилу. Угарски краљ Лајош I Анжујски почео је 1370. године са изградњом иконичне Маријине капије на југозападу. Најближа паралела овој репрезентативној капији са двоја врата је портал цркве Светог Лоренца у Нирнбергу, подигнут петнаест година раније. За време владавине Лајоша започето је потпуно преуређење простора црквене базилике у духу зреле готичке архитектуре. Лукови бочних бродова подигнути су у висину главног брода, а на високе зидове постављени су огромни прозори са богатом каменом решетком, стварајући тако светлу, прозрачну салу. Током владавине краља Жигмунда Луксембуршког, бочни делови су проширени и опремљени осмоугаоним готичким завршетком. У завршној фази изградње, на објекту су радили и мајстори прашке парлерске радионице. Између 1412. и 1433. наручили су погребну капелу аристократске породице Горјански поред северног светилишта на захтев Николаја II Горјанског. Најближи сродник новоформиране дворанске цркве је опатија Хронски Бенадик, у садашњој Словачкој.
15. век: Матијина црква мини|Приказ цркве, 1448. Црква је достигла свој врхунац у средњовековном процвату за време владавине краља Матије Корвина. Краљ је саградио југозападни звоник, један од најлепших делова готичке архитектуре у Мађарској. Према Матијином грбу, јужна кула, која се срушила 1384. године, обновљена је 1470. године Осим уништеног шлема, звоник је и даље задржао првобитни облик, иако је крајем 19. века потпуна замена каменог материјала постала неизбежна. Међутим, глава великог лука који подржава хор и даље чува свој оригинални камен.
Матија је подигао и краљевски ораторијум у близини јужног светилишта цркве, али је потпуно уништен за време турске окупације. У то време, крајем 15. века, започели су изградњу северозападне куле, која је са изузетком шлема већ била завршена пре турског освајања.
16. век: Османска инвазија мини|Црква Током прве турске инвазије 1526. године, средњовековна кровна конструкција и већина њене опреме су уништени. 1541. године обновљену цркву Пресвете Богородице Турци су после коначног освајања Будима претворили у џамију; у овој цркви султан Сулејман се захвалио Алаху за победу. Њена опрема и олтари су одбачени, а осликани зидови малтерисани. Док су већину других цркава у Будиму уништили Османлије, црква Марије је опстала, претворена у џамију и од тада називана Büyük (Велика), Eski (Стара) или Suleiman Han Cami. Наравно, уништење се није могло у потпуности избећи; камење се користило на другим местима.
17. и 18. век: језуитска црква Након поновног заузимања Будима (1686), црква је прво постала власништво фрањеваца, а потом и Језуитског реда - Исусоваца, који су је обновили у барокном стилу. Између 1688. и 1702. године саграђен је огроман конак на северној страни и троспратна богословија на јужној страни. Између 1702. и 1714. првобитно самостојећа црква била је део великог грађевинског комплекса. Иако поприште великог рада, црква је изгубила готово сву своју средњовековну орнаментику, чиме је њена спољашња фасада постала безначајна.
Године 1690. Надор Угарске Павле I, принц Естерхази саградио је нови барокни главни олтар, а 1696. године саградио предворје испред главне капије. Исте године Матијин звоник је овенчан барокном луковичастом куполом. Капела Лорето подигнута је 1707. године, добила је звоник 1719. године, а убрзо потом подигнуте су и бочне капеле, а на месту Невестине капије подигнута је нова сакристија.
Барокне трансформације спроведене су у многим средњовековним елементима; само неколико прозора Матијиног звоника чувало је првобитни карактер фасаде цркве.
Након распуштања језуитског реда 1773. године, црква је била у власништву градског већа Будима.
19. век: Шулекова реконструкција цркве мини| Крунисање Франца Јозефа I унутар цркве; слика из 19. века. мини|Матијина црква 1900. године мини| Гробнице Беле III од Мађарске и Агнесе Антиохијске Под вођством краља Франца Јозефа I од Аустрије и Угарске, између 1874. и 1896. године, извршена је велика обнова, под вођством архитекте Фригеса Шулека, којом је обновљен првобитни изглед зграде. Камено-клесање је урадио Јакаб Каусер, позната пештанска породица архитеката.
Црква је враћена у првобитни план из 13. века, али је откривено неколико раних оригиналних готичких елемената. Додавањем нових сопствених мотива (као што су црепови са дијамантским узорком и торањ са гаргојлима) Шулек је обезбедио да рад, када буде завршен, буде веома контроверзан.
Шулек је ослободио цркву, затворену у некадашње језуитске зграде, на рачун рушења суседних делова, враћајући јој првобитни, препознатљив карактер. Свод и зидови зграде су на више места срушени до темеља ради реконструкције првобитних архитектонских решења. У целој цркви је уклонио барокне фуге и настојао да обнови античке, али тако што је потпуно обновио оштећене делове и површине. Тако су Жигмундова бочна светилишта срушена и првобитни, једноставнији завршеци обновљени; Маријина капија из доба Лајоша I Анжујско поново је отворена, Матијин звоник је реновиран – у исто време скоро сви оригинални капители главних стубова су замењени верним копијама. Где год није могао да нађе траг, архитекта је унео нове елементе сопственог дизајна: подигао је фоаје испред Маријине капије, направио је нову капелу Светог Стефана уместо порушене капеле Горјански, обновио је барокне бочне капеле дуж северног брода у неоготичком стилу; на основу старих слика, надвисио је јужну кулу богатим неоготичким капама и балконским низом који видимо и данас. Северна кула је била опремљена врхом у каснороманичком стилу, а између две куле постављен је забат. Саградио је две сакристије и краљевски ораторијум отварајући главну апсиду са севера. Крипта, која је изграђена 1780. године, такође је обновљена у слободном неоготичком стилу.
Берталан Секели и Кароли Лоц осмислили су, заједно са Шулеком, унутрашњу декорацију и опрему, користећи остатке средњовековног зидног сликарства. Сами су осликали фигуративне мурале, израдили нацрте за витраже и за нову скулптуралну декорацију. Олтарске слике су осликали Михали Зичи (капела Светог Имре) и Ђула Агази (капела Лорето); барељеф на главној капији са сликом Госпе од Мађара израдио је Лајош Лонтај. Клупе и оргуље је дизајнирао Шулек.
Црква је завршена 1893. године; до прослављања миленијума заблистала је, додуше, не у својим изворним облицима већ у свом свом старом сјају. Године 1898. посмртни остаци Беле III и његове прве жене Агнесе Антиохијске нашли су своје последње место за сахрану у капели северног брода цркве. Откопани су током ископавања на рушевинама краљевске базилике у Секешфехервару 1848. (базилику су уништили Турци).
Југозападна Богородичина капија, – која у муу приказује Богородицу како спава – један је од ретких оригиналних средњовековних остатака с почетка 15. века. Ово је реплика главне капије из 13. века. Капела Лорето, средњовековног порекла, испод јужне куле чува статуу Мадоне с краја 17. века. Ово уметничко дело настало је да замени оригиналну средњовековну скулптуру Богородице, која је зазидана за време турске окупације у цркви.
Процена Шулекове обнове показује да он није ценио историјски значај цркве, која је била у веома лошем стању, али је многе њене историјске каменове заменио пажљивим копијама. Међутим, захваљујући његовој научној дубини и прецизном обликовању, данас можемо видети некадашње стање ове цркве на њеној фасади. Верно реконструисана и, у мањој мери, на достојан начин поново осмишљена, црква је најквалитетнији пример мађарске неоготичке архитектуре, а њена унутрашња декорација једно од највиших достигнућа источноевропске сецесије.
20. век мини|Грбови мађарских витезова Малте у првом плану капеле Малтешких витезова Године 1936, на 250. годишњицу поновног заузимања Будимског замка, на десном зиду апсиде постављен је мађарски и италијански натпис у част барона Микела д'Асте. Успеху акције много је допринео потпуковник Д'Асте, који је погинуо током битке. Натпис гласи: „Потпуковник Микеле д’Асте, италијански пуковник, 2. септембра 1686. године међу првима је жртвовао свој живот за ослобођење Будима.