Тадија Сондермајер (Београд, 19. фебруар 1892 — Београд, 10. октобар 1967) био је српски и југословенски авијатичар, војни и цивилни пилот, истраживач авантуриста, први школован ваздухопловни инжењер, популаризатор авијације, полиглота и друштвени активиста.
Као 35-годишњи пилот заједно са војним пилотом поручником Леонидом Бајдаком обавио је успешан етапни лет једномоторним тандем двоседом авионом Потез 25, од Париза до Бомбаја, и назад, до Београда, од 20. априла до 2. маја 1927. године, прелетевши 14.800 km у 13 етапа, чиме су стекли националну и светску славу. Као резултат овог лета сврстали су се међу прве особе у историји које су извеле трансконтинентални лет спојивши том приликом два дела света, Европу и Азију. Током овог историјског лета начинио је ауто-фотографију која спада међу првим селфијима у авијацији, данас се чува у Музеју ваздухопловства у Београду.
Током Балканских ратова и на почетку Првог светског рата био је коњички официр, да би на Солунском фронту постао војни пилот, одакле одлази због тешке болести на лечење у Француску. Тамо се као српски војни пилот добровољно прикључио француском ваздухопловним снагама на Западном фронту, где је заправо и створена светска војна авијација, учествујући у бројним ваздушним борбама као самостални вођа ловачке патроле у елитној војној ескадрили „родама“ (која и данас постоји) специјализоване за дејстава против ескадриле „летећег циркуса“ предвођених немачким асом Манфредом фон Рихтхофеном, званог Црвени Барон. Током ваздушне битке, 21. маја 1918. године, немачки „фокери“ су се обрушили и изрешетали његов авион који се претворио у буктињу. Преживео је обарање авиона у коме је готово изгорео задобивши бројне опекотине, чије ће ожиљке на телу као и тетоважу роде на грудима чак са поносом носити до краја живота.
Након мукотрпног опоравка и завршетка рата наставио је школовање у Паризу где је постао први српски школован ваздухопловни инжењер. По повратку у земљу прикључује се Војном ваздухопловству када истовремено постаје један од оснивача националног Аероклуба (чије ће активности касније наставити Ваздухопловни савез Југославије) у својству потпредседника где активно ради на популаризацији и развоју спортске авијације, а 1935. изабран је за потпредседника Међународне аеронаутичке федерације.
Био је један од оснивача и дугогодишњи директор Друштва за ваздушни саобраћај Аеропут, првог српског и југословенског комерцијалног авио-превозника, којим је утемељена савремена цивилна путничка авијација на овим просторима.Родом Пољаци, али срцем Срби („Вечерње новости“, 25. август 2013) У Априлском рату налазио се на месту команданта Транспортне групе војног ваздухопловства са чијим авионима је успостављен ваздушни мост између Југославије и Грчке где су нашли привремено уточиште чланови владе и млади краљ док је сам пуковник Сондермајер остао у окупираној земљи. Након рата, био је на робији и више се није бавио летењем али је учествовао у другом величанственом подухвату јер се запослио као инжењер у грађевинском предузећу, које је од самог почетка било ангажовано на изградњи Новог Београда, са чијих градилишта је посматрао прелете авиона ЈАТ-а. Детињство и младост
Тадија Сондермајер је рођен 1892. године, у Београду, у Краљевини Србији. Његов отац др Роман Сондермајер, немачко-пољског порекла, рођен у Черновици, Буковина, у Аустроугарској 1861. године, дошао је са Краковског универзитета где је био доцент за хирургије у Београд, 1886. године.Да је др Роман Сондермајер пољско-немачког порекла вид. једину монографију о Сондермајеру, Радмила Тонковић, Тадија Сондермајер, 2010, поглавље Сондермајери-порекло. стр. 11-13. За време рата, крајем 1942. године неко је Тадију Сондермајера проказао да је наводно Јевреј, због чега је позван у Гестапо, који је тражио документа из Кракова: "Узалуд је Тадија покушавао да оповргне усменим изјавама, али је немачки заповедник обећао да ће све веома лако проверити у Пољској која је била под немачком управом и окупацијом и из Кракова тражити документа о пореклу породице Сондермајер. Након провере из пристиглих докумената доказано је, да је Тадијин стриц-прадеда био католички бискуп са службом у Пољској...." Р. Тонковић, Тадија Сондермајер, (2010). стр. 130. У неким књигама се погрешно наводи јеврејско порекло, али Сондермајер није јеврејско презиме, нити по другим основама. Погрешан податак се онда преноси. Био је хирург, санитетски пуковник, један од управника војне болнице и оснивач хируршког болничког одељења. Оженио се са Станиславом Ђурић, кћерком генерала Димитрија Ђурића, министра војног у два мандата, наставника и управника Војне академије, и унука др Димитрија Матића, министра просвете, заст. министра иностраних послова, председник Народне скупштине, проф. Лицеја и др. Станислава се касније бавила хуманитарним и добротворним радом. Роман и Станислава су имали четворо деце, три сина и једну кћерку. Тадија Сондермајер је успешно положио матурски испит 1910. године у Другој београдској гимназији. У октобру, исте године, отишао је у Немачку где је започео студије на архитектонском одсеку Техничког факултета.
Ратови и авијација Када је избио Први балкански рат напустио је студије у Немачкој и пријавио се у Српску војску као добровољац, 1912. године. На основу образовања, заједно са другим братом, Владиславом, примљен је за коњичког официра у чину потпоручника. Исте године, њихов отац, активни официр, постављен је за Начелника ратног санитета, који ће на том положају остати стицајем околности све до 1918. године. Док ће супруга и мајка, Станислава, потпредседница друштва „Кола српских сестара“ бити ангажована на хуманитарном раду организовањем курсева за болничарке који ће завршити многе младе девојке.Коло српских сестара , магазин „Она“ Након Балкански ратова избија Велики рат. Сондермајерови су поново ангажовани, три мушка члана се налазе у војсци док је Станислава преминула на почетку рата. Најмлађи брат Станислав, немајући мира, скрхан болом због преминуле мајке али и ношен родољубљем жели да се попут браће и оца прикључи војсци у одбрани отаџбине. 16-годишњи Станислав-Сташа несвршени гимназијалац бежи од куће и креће на линију фронта у потрагу за братом Тадијом који је са својим 4. коњичким пуком водио огорчене борбе у Мачви и планини Цер - по којој ће овај оружани сукоб касније у историји бити познат као Битка на Церу. Пошто није пронашао брата, прикључује се као добровољац у најближој јединици, са којом ће током првих непријатељских напада веома млад погинути, 23. августа 1914. године. Вести о погибији силно ће уздрмати Сондермајерове, поготово Тадију, којег је и тражио на фронту а и за кога је био највише везан. Међутим, након прве неуспеле непријатељске офанзиве, долази до Борбе на Дрини па потом и Колубарске битке крајем 1914. године. Након победе и протеривања противнички снага, у јануару 1915. година код заробљених аустроугарских војника избија епидемија тифуса која се муњевитом брзином шири Западном Србијом и односи животе десетинама хиљада војника и цивила.Борба против тифуса у Србији 1915. године, магазин „Одбрана”, специјални прилог бр. 115, Др Владимир Кривошејев и Биљана Поповић, 1. фебруар 2015. У октобру 1915. године Централне силе покрећу нову офанзиву на Србију познату као Тројна инвазија. Здружене снаге, Аустроугарске армије и 11. немачке армије нападају са запада и севера док две комплетне бугарске армије прекидају комуникацију долином Вардара са Грчком. Српска војска и избегли народ крећу у повлачење ка обали Јадрана преко планина Албаније и Црне Горе.Албанска голгота српске војске, Магазин „Одбрана“, специјални прилог бр. 136, Снежана Николић, 1. јануар 2016.Сведочанства злочина - живот у окупираној Србији 1915 – 1918., Магазин „Одбрана“, специјални прилог бр. 135, Др Миљан Милкић, 15. децембар 2015. Сондермајерови, као официри са својим јединицама прелазе завејане планине током зиме 1915/1916. а потом се пребацују на острво Крф. мини|десно|280п|Тадија Сондермајер уочи полетања, на фронту у Француској, испред ловачког авиона Спад којим је летео у ескадрили „Рода“(Видео:СПАД Ц.XIII у дуелу са Фокер Д. VII) (Види још:Макета 1/72 СПАД XIII Ц-1 Тадије Сондермајера)
Априла 1916. године улази у ваздухопловство, августа исте године успешно је завршио извиђачки курс у Седесу код Солуна.Тадијин рат с „фокерима“, В. Новости, Драган Вујичић, 1. октобар 2014. После тога прелази у ескадрилу у Вертекопу, где је остао до 1917. године. Други брат, Владислав, је такође постао ваздухопловни извиђач и пилот. После курса за пилота-извиђа Тадија је распоређен у ескадрилу 2. српске армије. На Солунском фронту је, поред, извиђачке службе, вежбао да сам управља авионом и за кратко време добио звање војног пилота. Крајем новембра 1917. године Сондермајер је обелео од тешке болести-маларије због чега је упућен на тромесечно лечење у Француску. Уместо планираних три, у болници је провео само месец дана, а затим се јавио у Школи акробације у Поу. По завршетку ове школе, као најбољи стрелац на ловачким авионима у својој групи, завршио је и Вишу школу гађања у Казоу, након чега је тражио да буде упућен у једну ловачку групу на француском фронту како би се у пракси усавршавао пре повратка на Солунски фронт. Почетком марта 1918. године упућен је у најбољу ловачку групу „Рода“, којом је командовао чувени ваздухопловни ас Гинемар, а после његове погибије још већи ас, Рене Фонк. Ова група од 60 ловачких авиона обављала је борбене задатке на најтежим ратиштима Западног фронта (Види групну фотографију, од 6. маја 1918, са Западног фронта на којој се налазе војни официри и пилоти „Рода“ међу којима су Рене Фонк, Тадија Сондермајер и др.). За тринаест недеља Сондермајеровог боравка у овој ескадрили, од 1. марта до 21. маја, променила је седам аеродрома. Током једне борбе, када се враћао у базу са испражњеним митраљезом, Сондермајера су над непријатељским линијама напала три немачка ловца. Спасао се тако што је за све време лета изводио акробације, због чега непријатељ није успео да га обори. Од 15. априла до 21. маја, његова група је за противника имала ескадрилу „летећег циркуса“ састављену од ловаца „Фокера“ чувеног немачког авијатичара Рихтхофена, познатијег као Црвени барон Само за тих пет недеља група је оборила 265 авиона, од који Сондермајер два, мада му један није признат јер је био оборен иза непријатељских линија. Сам Сондермајер као пилот-ловац је учествовао у патролама које су други водили у многим борбама, а 15. маја постао је самосталан вођа патроле. При повратку са другог лета, 21. маја после подне, истог дана када је у преподневним сатима оборио авион, његов авион је био погођен након чега се запалио. Иако је успешно слетео, док је авион био у пламену, тешко је повређен. Изгорели су му одело и коса, и лаке опекотине је добио по глави и телу и врло тешке на ногама. Након операције провео је четири месеца у болници. Пробој Српске војске Солунског фронта, у септембру, као и брзо напредовање пратио је из болничке постеље. Након демобилизације завршио је Вишу аеронаутичку школу () у Паризу, која и данас постоји, и стекао диплому ваздухопловног инжињера. По завршетку ове чувене ваздухопловне школе, вратио се у Београд, 1922. године.
Аероклуб мини|десно|280п| Авијатичар Тадија Сондермајер уочи полетања, око 1932. године, испред „Де Хевилендовог“ пловидбеног авиона двоседа са отвореном кабином DH. 60 Џипси мот (Gipsy Moth), који је коришћен као вишенаменски авион за извиђање, контролу летења и снимање терена. Регистарских ознака „YU-SAI“, власништво „Аеропута“.(Видео: ДХ. 60 Џипси мот у лету)