Митрополит Виталије (у свету Ростислав Петрович Устинов; Санкт Петербург, 18. март 1910 — Магог, 25. септембар 2006) био је епископ Руске православне заграничне цркве (РПЗЦ).
Замонашио се 1938. године а за јеромонаха је рукоположен 1941, од тада је више од 50 година истакнута личност РПЦЗ. Године 1951. изабран је за епископа и служио је у Бразилу. Од 1955. служио је у Канади; од 1957. године под његовом управом су све парохије РПЦЗ у овој земљи. Основао је неколико скитова у Бразилу и Канади, у којима је организовао штампарије. Године 1986. изабран је за Првојерарха РПЦЗ, остављајући иза себе Епархију канадску. Био је познат по свом ригидно непомирљивом ставу према Московској патријаршији, која је била лојална совјетском режиму. Распад Совјетског Савеза (1991) и почетак масовног отварања нових парохија и манастира Московске патријаршије како на територији бившег Совјетског Савеза тако и у иностранству пали су на његову првојерархију. Подржао је оне снаге које су захтевале отварање парохија РПЦЗ у Русији, што је изазвало оштро негативну реакцију Московске патријаршије (РПЦ).
Године 2000. због нарушеног здравља фактички одлази у пензију, а у јесен 2001. својом вољом званично одлази у пензију. Након тога, од неколико клирика и мирјана, непомирљиво настројених према новом архијереју РПЦ, митрополиту Лавру, одведен је у Преображенски скит у Мансонвилу, где је постао формални поглавар РПЦЗ (В), која се убрзо поделила на бројне малих грана које се међусобно не препознају.
Биографија Ростислав Петрович Устинов је рођен у Санкт Петербургу 18. марта 1910. године у породици поморског официра Петра Константиновича Устинова и Лидије Андрејевне, рођене Стопчанске, ћерке жандармеријског генерала .
Године 1920, током грађанског рата у Русији, Ростислав Устинов и његова породица су се преселили на Крим. Тамо су ступили у Кадетски корпус, који је основао генерал Врангел. Крајем исте године корпус је евакуисан у Цариград, касније – у краљевину Југославију, прво у Бакар, а затим у логор Стрнише.
Године 1923, Ростиславова мајка, који се до тада преудала за официра Врангелове војске, Всеволода Лангамера, позвала је свог сина у Цариград, одакле се преселила са њим у Париз, где је уписао колеџ Сент Луис, који су водили језуити, у граду Ле Ману. Након што је завршио факултет, Ростислав је живео са мајком и очухом у Кану. 11. октобра 1933. добио француско држављанство.
Године 1934. позван је на служење војног рока у француску војску и уписан је у 9. кирасирски (коњички) пук На крају службе, командант пука, пуковник де Мулен, нуди бригадиру Устинову да остане у пуку, обећавајући му унапређење у официра. Али он је одбио да настави своју војну каријеру као подофицир и одлучио је да се замонаши.
Црквена служба у Европи Године 1936. напустио је Француску и ступио у манастир Светог Јова Почајевског у Ладомирову тада на територији Чехословачке. Архимандрит Натанаил (Лвов) га је 1940. описао овако: „Он течно говори француски и енглески. Упркос противљењу породице, осетио је жељу за монаштвом, прекинуо везе са светом и стигао у манастир Св. Јова “.
Током своје последње посете Европи у јесен 1937. године, архиепископ Виталије (Максименко) посетио је и манастир који је основао и примио Ростислава.
Године 1938, настојатељ манастира архимандрит Серафим (Иванов) је замонашио га је са именом Виталије, да, „како је сам рекао, име Виталије не би престало у нашем манастиру“, марта 15. 1940. пострижен је у велику схиму. Имао је службу руководиоца штампарије.
Дана 17. јула 1940. године епископ мукачевски и прешовски Владимир (Раич) га је хиротонисао у чин јерођакона.
У Братислави га је 10. октобра 1941. године хиротонисао архиепископ берлински и немачки Серафим (Љаде) у чин јеромонаха са задатком да, остајући становник манастира, храни два села у близини границе Чехословачке са Пољском - Екстремна Порубка и Медведје (сада регион Свидник).
С обзиром на приближавање совјетских трупа, у складу са упутствима Првојерарха РПЦЗ, митрополита Анастасија (Грибановског), братија манастира у Ладомирову одлучила је да побегне на Запад. На дан сећања на Светог Серафима Саровског (1. август по новом стилу) служена је литија и растанак, након чега се скоро сва братија преселила у Братиславу.
С обзиром на напад Црвене армије на Берлин, заједно са настојатељем храма, архимандритом Натанаилом (Лвов), напустио је Берлин и настанио се у Хамбургу. Тамо је хранио избеглице у камповима за расељена лица. Највећи је био логор Фишбек (данас део Хамбурга) у британској окупационој зони, где је организовао курсеве за читаоце псалама, више пастирске и богословске курсеве, на којима је подучавало 12 младића, и створио иконописну радионицу Како је писао свештеник Александар Ивашевич, Фишбекови су „Владику сматрали не само својим избавитељем и духовним оцем, већ више од тога, сматрали су га својим херојем. А Владика их је све волео и са њима одржавао право чисто пријатељство .
Године 1947. је уздигнут у чин архимандрита и до 1951. био је настојатељ Успенске парохије у Лондону, где је наизменично служио у истој цркви са будућим митрополитом Руске православне цркве Антонијем (Блумом) (заједнице РПЦЗ и Московска патријаршија су изнајмиле једну цркву у којој су редом служили) . Кад год је архимандрит Виталије долазио у цркву да врши службу после службе Московске Патријаршије, црква је поново освештана као после скрнављења .
Као настојатељ лондонске парохије, путовао је по целој Енглеској, организовао парохије у Манчестеру, Престону и Бредфорду, а такође је неке локалне становнике превео у православље.
Епископска служба Дана 12. јула 1951. године, у Успенском храму у Лондону, хиротонисан је за епископа Монтевидеа, викара Епархије Сао Паула. Освећење су извршили епископ женевски Леонтије (Бартошевич) и бриселски и западноевропски Натанаил (лавовски).
Стигавши у Бразил, настанио се у предграђу Сао Паула, граду Вила Алпина. Ту је основао монашко братство, отворио штампарију и подигао мало сиротиште за дечаке који су се школовали у богослужбеном кругу. Много пажње је посвећено мисионарској делатности како међу руским емигрантима, тако и међу локалним становништвом. Епископ Виталије и његови јеромонаси посећују православне народе у најудаљенијим крајевима Бразила. Њиховим трудом основане су две парохије у центру Бразила: у Гојанији и у граду Педреира, предграђу Сао Паула. Није служио у свом титуларном граду Монтевидеу .
Дана 26. фебруара 1954. године постављен је за епископа Едмонтона и Западне Канаде са катедром у Едмонтону, Алберта.
Априла 1955. године, заједно са својом монашком братијом, одлази на место своје нове службе. Исте године, 75 миља од града, уредио је Успенски скит за смештај братије која је са њим стигла из Бразила и за постављање штампарије[.
Дана 23. августа 1957. године, источно-канадска и западно-канадска епархија РПЦЗ поново су уједињене у једну епархију, на чијем је челу био епископ Виталије. Истовремено, за управљање парохијама Западне Канаде одређен је викарни Епископ едмонтонски Сава (Сарачевић), чије је епископско освећење обављено 28. септембра 1958. године.
У Монтреалу је купио и величанствено опремио велику саборну цркву, недалеко од које се налази манастирско подворје и владичански конак. У подворју је била постављена штампарија која је производила богослужбену, вероучну, црквено-историјску литературу и периодику „Православни преглед“ .
Године 1958. уздигнут је у чин архиепископа са титулом монтреалског и канадског, уврштен у Архијерејски синод РПЦЗ.
На иницијативу Виталија, у епархији су више пута одржавани свестрани конгреси руске омладине.
У свом извештају на Архијерејском сабору Заграничне Цркве 1967. године, он је екуменизам назвао распрострањеном јереси свог времена, имајући велики утицај на општу тачку гледишта Руске Православне Заграничне Цркве по овом питању.
Архиепископ ВиталијЕ је од 1976. године један од заменика Првојерарха РПЦЗ, митрополита Филарета (Вознесенског).
Митрополит Виталиј је био чест гост верских емисија на руском сервису Радио Канаде, где је говорио о значајним празницима, давао интервјуе, где је говорио о богословским, црквеним, историјским питањима и објашњавао зашто РПЦЗ нема канонско општење са Московском патријаршијом .
Првојерарх РПЦЗ После упокојења митрополита Филарета (Вознесенског) 1985. године, јануара 1986. године, Архиепископ Виталије је жребом изабран на место Првојерарха Руске Заграничне Цркве са титулом Митрополита њујоршког и источноамеричког. Истовремено је остао и администратор канадске епархије.
Био је присталица отварања парохија РПЦЗ у Русији, о чему је одлуку донео Архијерејски Сабор 2/15. маја 1990. године..
Значајне промене у животу РПЦ, изазване падом комунистичког режима у СССР-у, омогућиле су да се започне дијалог између РПЦ и РПЗЦ. И сама РПЦ је више пута позивала на дијалог, али је митрополит Виталиј у више наврата током 1990-их изјављивао свој негативан став према РПЦ и сматрао било какве контакте са њом немогућим.
У периоду примата митрополита Виталија канонизовани су бројни светитељи: Саборни храм преподобних оптинских стараца и монаха Пајсија Величковског (1990), Свети Јован Шангајски и Сан Франциски, Инокентије Московски и Николај Јапански (1994), Свети Јона Ханкуски (1996), мученик јереј Максим Горлицки (1998), свети Филарет Московски, Игњатије Кавкаски, Теофан Затворник, блажени Теофил Кијевски (2000).
Митрополит Виталије је 1998. године пао, сломио десну руку и након тога заправо није могао у потпуности да врши архијерејску службу, а дуго времена није могао ни да се крсти. Болест и телесна немоћ митрополита Виталија постали су један од разлога његовог пензионисања после неколико година.
Архијерејски Сабор РПЦ, којим је председавао митрополит Виталије, 26. октобра 2000. године поздравио је у својој посланици неке одлуке Архијерејског свечаног сабора РПЦ 13-16. августа 2000. године, укључујући и канонизацију новомученика и св. доношење „Основа друштвеног концепта РПЦ“. У Поруци се посебно каже: „Охрабрени смо усвајањем новог друштвеног концепта од стране овог савета, који суштински поништава „Декларацију“ митрополита Сергија из 1927. Одлуком Сабора Архијерејског Синода РПЦЗ створена је комисија о питањима јединства Руске Цркве.
На истом Архијерејском сабору усвојен је „Апел Руске православне заграничне цркве староверцима“ у коме је изражено жаљење због суровости које су у своје време нанете присталицама „старог обреда“ и упућен је позив да исцели ова жалосна подела.
Митрополит Виталије је 4. децембра 2000. године проследио поруку у којој је изјавио да се не слаже са многим одлукама Сабора. У поруци се каже да „Руска православна загранична црква, која је сачувала своју духовну слободу свих ових 80 година, никада неће пристати на унију са Московском патријаршијом“. Упркос овом писму, 8. фебруара 2001. године, Архијерејски Синод РПЦЗ, којим је председавао митрополит Виталије, дао је потврду о „унутрашњем јединству“ свих чланова Синода.
Након проглашења 5. маја 2001. године „Апела клирика западноевропске епархије РПЦЗ“, који је садржао позив да се „противимо новом курсу у нашој Цркви“, митрополит Виталије је поново променио став: 22. јуна 2001. г. 2001, потписао је „Окружну посланицу” са изјавом да „Основе друштвеног концепта РПЦЗ” не могу да пониште „издајничку декларацију из 1927. године”, у поруци је порицао духовни препород који се одвија у Русији и истакао стварање комисија о питањима јединства Руске Цркве као погрешна.
Заменик секретара Архијерејског Синода, епископ Гаврило (Чемодаков) је 26. јуна 2001. године на званичној синодској интернет страници поставио „Саопштење Канцеларије Архијерејског Синода“ у којем се наводи да „Окружну посланицу“ није написао митрополит Виталије.