Мона Лиза је портрет у полуфигури који је насликао италијански уметник Леонардо да Винчи. Сматра се архетипским ремек-делом италијанске ренесансе, и описана је као „најпознатије, најпосећеније, највише описивано, најопеваније и највише пародирано уметничко дело на свету”. Новаторска својства слике укључују енигматичан израз лица субјекта, монументалност композиције, суптилно моделовање форми и атмосферски илузионизам.
Слика се традиционално сматра портретом италијанске племкиње Лизе дел Ђокондо. Насликана је уљу на дрвеној плочи од беле тополе. Леонардо никада није предао слику породици Ђокондо. Верује се да ју је насликао између 1503. и 1506. године; међутим, могуће је да је Леонардо наставио да ради на њој чак до 1517. Краљ Франсоа I Валоа набавио је Мона Лизу након Леонардове смрти 1519. године, а касније је постала власништво Француске Републике. Обично је изложена у Лувру у Паризу од 1797. године.
Глобална слава и популарност слике делимично потичу од њене крађе 1911. године, коју је извршио Винченцо Перуђа, правдајући своје поступке италијанским патриотизмом — веровањем да она треба да припада Италији. Крађа и каснији повраћај слике 1914. године донели су невиђени публицитет за једну крађу уметничких дела и довели до појављивања многих културних приказа, као што су опера Мона Лиза из 1915, два филма с почетка 1930-их (Крађа Мона Лизе и Арсен Лупен), и песма „Мона Лиза” у извођењу Нета Кинг Кола — једне од најуспешнијих песама педесетих година 20. века.
Мона Лиза је једна од највреднијих слика на свету. Држи рекорд у Гинисовој књизи рекорда за највишу познату процену осигурања слике у историји, у износу од 100 милиона америчких долара 1962. године, што је еквивалентно 1 милијарди долара 2023. године.
Наслов и субјекат мини|Белешка на маргини од стране Агостина Веспучија (видљива десно) пронађена у књизи на Универзитету у Хајделбергу. Датирана из 1503, наводи да је Леонардо радио на портрету Лизе дел Ђокондо.
Наслов слике, који је на српском познат као Мона Лиза, заснива се на претпоставци да приказује Лизу дел Ђокондо, иако је сличност са њом неизвесна. Историчар уметности из доба ренесансе, Ђорђо Вазари, написао је да је „Леонардо преузео обавезу да за Франческа дел Ђоконда наслика портрет Мона Лизе, његове супруге.” Реч на италијанском представља учтиво ословљавање које води порекло од — слично као Мадам или Госпођо. То је касније постало , а скраћеница је . Назив слике се на италијанском пише као Monna Lisa (пошто је mona вулгарност на италијанском), док се у многим другим језицима, укључујући српски, традиционално пише Мона Лиза.
Лиза дел Ђокондо била је чланица породице Герардини из Фиренце и Тоскане, и супруга богатог фирентинског трговца свилом Франческа дел Ђоконда. Сматра се да је слика наручена за њихов нови дом и како би прославили рођење другог сина, Андрее. Италијански назив за слику, , значи „радосна” („срећна” или „весела”), односно дословно „она која је радосна”, што је игра речи са женским обликом Лизиног удатог презимена, Ђокондо. На француском, назив има исто значење. Вазаријев запис о Мона Лизи потиче из његове биографије Леонарда објављене 1550. године, 31 годину након уметникове смрти. Дуго је ово био најпознатији извор информација о пореклу дела и идентитету модела. Леонардов помоћник Салај, у тренутку своје смрти 1524. године, поседовао је портрет који је у његовим личним папирима био наведен као la Gioconda, а слика му је припала у наслеђе од Леонарда.
Да је Леонардо насликао такво дело, као и датум настанка, потврђени су 2005. године када је један стручњак са Универзитета у Хајделбергу пронашао белешку на маргини у штампаном издању књиге староримског филозофа Цицерона из 1477. године. Белешка је датирана на октобар 1503. године и написао ју је Леонардов савременик Агостино Веспучи. Ова белешка пореди Леонарда са познатим грчким сликарем Апелом, који се помиње у тексту, и наводи да Леонардо у том тренутку ради на слици Лизе дел Ђокондо. У одговору на објаву о открићу овог документа, Венсан Делијевин, представник Лувра, изјавио је: „Леонардо да Винчи је 1503. године сликао портрет фирентинске даме по имену Лиза дел Ђокондо. О томе смо сада сигурни. Нажалост, не можемо бити апсолутно сигурни да је тај портрет Лизе дел Ђокондо управо слика из Лувра.”
Описни каталог Леонардо да Винчи (2019) потврђује да слика вероватно приказује Лизу дел Ђокондо, док је Изабела д’Есте једина друга прихватљива алтернатива. Стручњаци су развили неколико алтернативних ставова, тврдећи да је Лиза дел Ђокондо била субјекат другачијег портрета и идентификујући бар четири друге слике које је Вазари називао Мона Лизом. Предложено је још неколико особа као субјекат слике, укључујући Изабелу од Арагона, Чечилију Галерани, Костанцу д’Авалос, Пачифику Брандано/Брандино, Изабелу Гваланду, Катерину Сфорцу, Бјанку Ђовану Сфорцу, Салаја, па чак и самог Леонарда. Психоаналитичар Сигмунд Фројд развио је теорију да је Леонардо пренео одобравајући осмех своје мајке, Катерине, на Мона Лизу и друга дела као што су Крштење Христово, Богородица у стенама и Богородица и Дете са Светом Аном.
Опис мини|управно|Детаљ позадине (десна страна)
Мона Лиза има јаку сличност са многим ренесансним приказима Девице Марије, која је у то време сматрана идеалом женствености. Жена седи изразито усправно у наслоњачи са прекрштеним рукама, што је знак њеног уздржаног држања. Њен поглед је упрт у посматрача. Жена делује необично живо, што је Леонардо постигао својим методом нецртања оштрих ивица. Мекано стапање боја (сфумато) ствара двосмислено расположење „пре свега у двема карактеристикама: угловима усана и угловима очију”.
Приказ субјекта у трочетвртинском профилу сличан је делима из касног 15. века чији су аутори Лоренцо ди Креди и Ањоло ди Доменико дел Мацијере. Франк Целнер примећује да се општи положај модела може пратити уназад до фламанских узора и да су „нарочито вертикални пресеци стубова с обе стране плоче имали преседан у фламанском портретисању.” Вудс-Марсден наводи портрет Бенедета Портинарија од стране Ханса Мемлинга (1487) или италијанске имитације као што су Себастијано Мејнардијеви портрети као примере употребе лође, која има ефекат посредовања између субјекта и удаљеног пејзажа, карактеристике која недостаје Леонардовом ранијем Портрету Ђиневре де’ Бенчи.Woods-Marsden p. 77 n. 100
мини|лево|Детаљ Лизиних руку, десна рука јој почива на левој. Леонардо је одабрао овај гест радије него венчани прстен како би приказао Лизу као врлину и верну супругу.
Слика је била један од првих италијанских портрета који приказују модела испред замишљеног пејзажа,Campbell, Lorne, Renaissance Portraits, European Portrait-Painting in the 14th, 15th and 16th Centuries, pp. 120–124, 1990, Yale, мада поједини стручњаци заговарају реалан опис пејзажа, и Леонардо је био један од првих сликара који је користио ваздушну перспективу. Енигматична жена је приказана како седи у наизглед отвореној лођи са тамним базама стубова са обе стране. Иза ње, простран пејзаж се повлачи према леденим планинама, са кривудавим стазама и удаљеним мостом, дајући само најмање назнаке људског присуства. Леонардо је одлучио да постави линију хоризонта не у висини врата, као што је урадио са Портретом Ђиневре де’ Бенчи, већ у равни са очима, чиме је повезао фигуру са пејзажом и нагласио мистериозну природу слике. Мост у позадини је Силвано Винченти идентификовао као мост Ромито ди Латерина са четири лука из етрурско-римског доба близу Латерине, у Арецу, преко реке Арно. Други мостови са сличним луковима који су предложени као могуће локације имали су више лукова. Неки посматрачи налазе сличности са мостом Ацоне Висконти.
Мона Лиза нема јасно видљиве обрве ни трепавице, иако Вазари детаљно описује обрве. Године 2007. француски инжењер Паскал Кот објавио је да његови скенирања слике ултра-високом резолуцијом пружају доказе да је Мона Лиза првобитно насликана са трепавицама и обрвама, али да су оне постепено нестале током времена, можда као резултат прекомерног чишћења. Кот је открио да је слика неколико пута преправљана, уз промене величине лица и правца погледа. Такође је открио да је у једном слоју субјект приказан како носи бројне укоснице и украс за главу украшен бисерима који је касније обрисан и пресликан.
Било је много спекулација у вези са моделом слике и пејзажом у позадини. На пример, Леонардо је вероватно верно насликао изглед свог модела пошто се њена лепота не сматра највишом, „чак ни мерено стандардима касног кватрочента (15. век) или чак двадесет првог века.”Irene Earls, Artists of the Renaissance, Greenwood Press, 2004, p. 113. Неки историчари источне уметности, попут Јукија Јашира, тврде да је пејзаж у позадини слике био под утицајем кинеског сликарства; ова теза је оспорена због недостатка јасних доказа.
Истраживање из 2003. које је спровела професорка Маргарет Ливингстон са Универзитета Харвард указало је да осмех Мона Лизе нестаје када се посматра директним видом, познатим као фовеални. Због начина на који људско око обрађује визуелне информације, оно је мање прилагођено да директно уочава сенке; међутим, периферни вид може добро да региструје сенке. Истраживање из 2008. од стране професора геоморфологије на Универзитету у Урбину и уметника-фотографа открило је да је пејзаж Мона Лизе сличан неким пределима у регији Монтефелтро у италијанским окрузима Пезаро и Урбино и Римини.Rosetta Borchia and Olivia Nesci, Codice P. Atlante illustrato del reale paesaggio della Gioconda, Mondadori Electa, 2012, Истраживање из 2023/2024. геолога и историчарке уметности Ен Пицорусо сугерише да пејзаж садржи „неколико препознатљивих карактеристика Лека, на обалама језера Комо у регији Ломбардије у северној Италији.”
Историја Стварање и датум Од свих Леонардових дела, Мона Лиза је једини портрет чија аутентичност никада није била озбиљно доведена у питање, и једно је од четири дела — остала су Свети Јероним, Поклоњење мудраца и Тајна вечера — чија је атрибуција избегла контроверзе. Он је почео рад на портрету Лизе дел Ђокондо, модела за Мона Лизу, до октобра 1503. године. Неки верују да је рад на Мона Лизи започет 1503. или 1504. године у Фиренци. Иако Лувр наводи да је „без сумње насликана између 1503. и 1506. године”, историчар уметности Мартин Кемп каже да постоје извесне потешкоће у потврђивању датума са сигурношћу. Алесандро Вецози верује да је слика карактеристична за Леонардов стил у последњим годинама његовог живота, после 1513. године. Други стручњаци тврде да би, с обзиром на историјску документацију, Леонардо насликао дело почев од 1513. године. Према Вазарију, „након што се њом бавио четири године, [он] ју је оставио недовршеном”. Године 1516, Леонарда је позвао краљ Франсоа I Валоа да ради у Кло Лисеу близу Дворца Амбоаз; верује се да је са собом понео Мона Лизу и наставио да ради на њој након пресељења у Француску. Историчарка уметности Кармен К. Бамбах закључила је да је Леонардо вероватно наставио да усавршава дело до 1516. или 1517. године.Leonardo, Carmen Bambach, Rachel Stern, and Alison Manges (2003). Leonardo da Vinci, master draftsman. New York: Metropolitan Museum of Art. p. 234. Леонардова десна рука је била парализована око 1517. године, што можда указује на то зашто је оставио Мона Лизу недовршеном.
мини|Цртеж Рафаела (око 1505), према Леонарду; налази се у Лувру заједно са Мона Лизом