Историја Јевреја у Аустрији вероватно почиње егзодусом Јевреја из Јудеје под римском окупацијом. Током много векова, политички статус заједнице се мењао: у одређеним периодима јеврејска заједница је напредовала и уживала политичку једнакост, а у другим периодима трпела је погроме, депортације у концентрационе логоре и масовна убиства и антисемитизам. Холокауст је драстично смањио јеврејску заједницу у Аустрији и само је 8.140 Јевреја остало у Аустрији према попису из 2001. године, иако друге процене наводе цифру од 9.000, 15.000, или 20.000 људи, ако се рачуна мешовито порекло.Marijana Milijković: Von einer Blüte ist keine Rede – Dennoch tut sich was in der jüdischen Gemeinde: Der Campus im Prater eröffnet.

Античко доба Јевреји су били на територији данашње Аустрије најмање од 3. века н. е. 2008. године тим археолога је открио амајлију из 3. века н. е. у облику златног свитка са речима јеврејске молитве Шема Израел (Чуј, Израеле! Господ је наш Бог, Господ је један) уписано на њему у гробу јеврејског детета у Халбтурну. Сматра се да је то најранији преживели доказ о присуству Јевреја на територији данашње Аустрије.Archaeological sensation in Austria. Претпоставља се да су римске легије које су учествовале у окупацији Израела и вратиле се након Првог јеврејско-римског рата вратиле и јеврејске заробљенике.

Средњи век Документ из 10. века који је одређивао једнака права јеврејских и хришћанских трговаца говори о јеврејском становништву у Бечу у том тренутку, али ипак о томе нема конкретних доказа. О постојању јеврејске заједнице на овом подручју поуздано се зна тек након почетка 12. века, када су постојале две синагоге. У истом веку се јеврејско насеље у Бечу повећало апсорпцијом јеврејских досељеника из Баварске и Рајнске области.

Почетком 13. века јеврејска заједница је почела да се развија. Један од главних разлога за просперитет била је декларација цара Светог римског царства Фридриха II да су Јевреји посебна етничка и верска група и да нису везани за законе који су били усмерени на хришћанско становништво. Након ове декларације, у јулу 1244. године, цар је објавио повељу о правима Јевреја, која им је забрањивала многе послове и могућности образовања, али дозвољавала права продаје, чиме их је охрабривала да раде и у пословима позајмљивања новца, охрабривала је усељавање додатних Јевреја у то подручје, а обећана им је и заштита и аутономна права, као што су право да сами себи суде и право на прикупљање пореза. Ова повеља о правима утицала је и на друге краљевине у Европи као што су Мађарска, Пољска, Литванија, Шлеска и Бохемија, које су имале високу концентрацију Јевреја.

Током овог периода, Јевреји су се углавном бавили трговином и прикупљањем пореза, а такође су стекли кључне позиције у многим другим аспектима живота у Аустрији. Године 1204. изграђена је прва документима потврђена синагога у Аустрији. Поред тога, Јевреји су прошли кроз период верске слободе и релативног просперитета; група породица на челу са значајним рабинима настанила се у Бечу — ови учени људи су касније названи „мудраци Беча“. Група је успоставила beth midrash који је сматран најистакнутијом школом талмудских студија у Европи у то време.

Просперитет јеврејске заједнице изазвао је повећане тензије и љубомору од стране хришћанског становништва заједно са непријатељством Католичке цркве. Године 1282, када је ово подручје постало под контролом католичке династије Хабзбурговаца, значај Аустрије се смањио као религиозни центар за јеврејске научне подухвате због изразито антисемитске атмосфере.

Нека јеврејска пословна предузећа фокусирала су се на грађанско финансирање, приватне бескаматне зајмове и рачуноводствене послове владе који су спроводили наплату пореза и бавили се позајмљивањем новца хришћанским земљопоседницима. Најранији доказ о јеврејским званичницима задуженим за непријатну улогу прикупљања неплаћених пореза појављује се у документу из 1320. године. Целокупна јеврејска популација била је неправедно на мети неких љутих нејеврејских суседа и анимозитет је чинио свакодневни живот неподношљивим — све је то довело до тога да је становништво наставило да опада средином 14. века. Почетак 15. века, за време режима Алберта III и Леополда III, је карактерисан формалним поништавањем многих неизмирених дугова јеврејским финансијерима, или су остављени су намерно неисплаћени да би осиромашили јеврејског кредитора; тада је дошло до масовне званичне конфискације све јеврејске имовине и креирања политике која је захтевала економска ограничења против целог јеврејског народа.

Депортација из Аустрије Средином 15. века, након оснивања антикатоличког покрета Јана Хуса у Чешкој, стање Јевреја се погоршало услед неоснованих оптужби да је покрет повезан са јеврејском заједницом.

Године 1420. статус јеврејске заједнице пао је најнижу меру када је један Јеврејин из Горње Аустрије био лажно оптужен за злочин скрнављења светог хлеба. Ово је навело Алберта II да нареди затварање свих Јевреја у Аустрији. 210 јеврејских мушкараца, жена и деце је насилно одведено из својих домова и живо спаљено на јавном градском тргу, док су преостале породице покупљене и депортоване из Аустрије, приморане да оставе сву своју имовину. Године 1469, наредбу о депортацији је поништио Фридрих III, који је постао познат по свом поштењу дозвољавајући Јеврејима да живе релативно слободни без обичаја "жртвеног јарца" и злочина из мржње — чак су га понекад називали и „краљем Јевреја“. Дозволио је Јеврејима да се врате и населе у свим градовима Штајерске и Корушке. Под његовом владавином, Јевреји су стекли кратак период мира, између 1440. и 1493. године.

Године 1496. Максимилијан I је издао декрет којим су протерани сви Јевреји из Штајерске. Године 1509. донео је „Мандат о царској конфискацији“ који је предвиђао уништење свих јеврејских књига, осим једног изузетка - Библије.

Пораст верског фанатизма Исусоваца лево|мини| Самсон Вертхајмер Релативни период мира није дуго трајао, до почетка владавине Фердинанда Првог 1556. године, када је он, иако се противио прогону Јевреја, увео превелике порезе и наредио им да носе жиг срамоте. Између 1564. и 1619. године, у периоду владавине Максимилијана II, Рудолфа II и Матије, превладао је фанатизам Исусоваца и статус Јевреја се још више погоршао. Касније је, Фердинанд II, који се, као и његов деда, противио прогону Јевреја и чак дозволио изградњу синагоге, ипак захтевао велики порез од јеврејског становништва.

Најнижи број Јевреја у Аустрији био је у периоду владавине Леополда I, у коме су Јевреји били често прогањани и депортовани из различитих подручја, укључујући депортацију из Беча 1670. године, али су се постепено враћали после неколико година. Јевреји су такође морали да подносе различите законе — један од њих је дозвољавао само прворођеној деци да се венчају, како би се зауставило повећање јеврејске популације. Мада је Леополд I оштро третирао јеврејско становништво, за њега је радио Самсон Вертхајмер, јеврејски економски саветник.

Шабатски покрет, који је основан у истом периоду, такође је стигао до јеврејске заједнице у Аустрији, посебно због тешког стања тамошњих Јевреја, а многи од њих су емигрирали у земљу Израела стопама Шабетај Цвија.

Модерни период Јеврејско становништво Беча census 1890, 1900, 1910 of the K. K. Statistischen Central-Kommission and census 1934 and Statistisches Jahrbuch der Stadt Wien für das Jahr 1910, in: Anson Rabinbach: The Migration of Galician Jews to Vienna.Statistisches Jahrbuch der Stadt Wien 1930–1935 (Neue Folge. 3.Österreichische Historikerkommission: Schlussbericht der Historikerkommission der Republik Österreich. Statistik Austria: Bevölkerung nach dem Religionsbekenntnis und Bundesländern 1951 bis 2001 (accessed 15 January 2009) према попису и поједином подручју Година тотална поп. Јевреји% 1857. 476.220 2,617 1.3 1869. 607,510 40,277 6.6 1880 726,105 73,222 10.1 1890. 817,300 99,444 12.1 1890* 1,341,190 118,495 8.8 1900 1,674,957 146,926 8.7 1910 2,031,420 175,294 8.6 1923. 1,865,780 201,513 10.8 1934. 1,935,881 176,034 9.1 1951. 1,616,125 9.000 0.6 1961. 1,627,566 8,354 0.5 1971. 1,619,855 7,747 0.5 1981 1,531,346 6,527 0.4 1991 1,539,848 6,554 0.4 2001 1,550,123 6,988 0.5 * = после проширења Беча

Промена односа према Јеврејима десно|мини|237x237пиксел| Марија Терезија Након периода верског фанатизма према јеврејском становништву региона, почиње период релативне толеранције који је био мање приметан за време владавине Марије Терезије. Свој врхунац достигла је за време владавине Франца Јозефа I, који је био веома популаран међу јеврејском популацијом.

Након поделе Пољско-литванске заједнице 1772. године, Краљевина Галиција и Лодомерија, или једноставно „Галиција“, постала је највећа, најмногољуднија и најсевернија провинција Хабзбуршког царства. Као резултат анексије, многи Јевреји су додати Аустријском царству, а царица Марија Терезија је брзо донела различите законе који су имали за циљ да регулишу њихова права и укинула јеврејску аутономију како би преузела власт над Јеврејима.

Иако је царица била позната по својој мржњи према Јеврејима, неколико Јевреја је радило за њу на њеном двору. Царица је одредила да Јевреји иду у опште основне школе, а уз то им је дозволила да се упишу на универзитете. Јеврејске школе у то време још нису постојале.

Након смрти Марије Терезије 1780. године, њен син Јозеф II ју је наследио и почео да ради на интеграцији Јевреја у аустријско друштво. Цар је одредио да су они обавезни да се пријаве у војску и основао је владине школе за Јевреје. Едикт о толеранцији из 1782. укинуо је различита ограничења која су раније била постављена на Јевреје, као што је ограничење да живе само на унапред одређеним локацијама и ограничење на одређене професије. Сада им је било дозвољено да оснивају фабрике, запошљавају хришћанске слуге и студирају на високошколским установама, али све то само под условом да Јевреји похађају школу, да у званичним документима користе само немачки уместо хебрејског или јидиша, да се забрањује дорзални порез, да се суђења која се одржавају у заједници сажимају и да они који се не образују не могу да ступе у брак пре 25. године. Цар је такође изјавио да ће Јевреји основати јеврејске школе за своју децу, али су се они томе противили јер им је забранио организовање унутар заједнице и оснивање јавних установа. После различитих отпора, такође од стране јеврејске странке, која се противила многим условима који су им постављани, као и од хришћанске странке, која се противила многим правима која су дата Јеврејима, декрет није у потпуности спроведен.

Након његове смрти 1790. године, Јозефа II је наследио његов брат Леополд II. После само две године владавине, он је умро и наследио га је син Франц II, који је наставио да ради на интеграцији Јевреја у шире аустријско друштво, али је био умеренији од свог стрица. Године 1812. у Бечу је отворена јеврејска недељна школа. Током истог временског периода Јеврејима су стављена бројна ограничења, као што је обавеза учења у хришћанским школама и молитва на немачком.

Просперитет десно|мини|248x248пиксел| Франц Јозеф I Између 1848. и 1938. године, Јевреји у Аустрији уживали су период просперитета који је почео са почетком владавине Франца Јозефа као цара Аустро-Угарске империје, а постепено се урушавао након смрти цара присаједињењем Аустрије Немачкој од стране нациста, процесом који је довео до почетка Холокауста у Аустрији.

Франц Јозеф I је Јеврејима дао једнака права, рекавши да „грађанска права и политика земље нису условљени религијом народа“. Императора су веома волели Јевреји, који су у знак захвалности писали о њему молитве и песме које су штампане у јеврејским молитвеницима. Године 1849. цар је укинуо забрану организовања Јевреја унутар заједнице, а 1852. године донети су нови прописи о Јеврејској заједници. Године 1867. Јевреји су формално добили пуна једнака права.