мини|Француски ађутант (носи ознаку на рукаву) у Наполеоновим ратовима. Ађутант (реч је латинског порекла и означава „помоћника”) је официр додељен војним старешинама за обављање секретарских послова.
Један или више ађутаната, обично вишег чина, додељују се обично за лично обезбеђење и обављање одређених задатака и тада се називају се личним ађутантима. Са друге стране ако је официр додељен за обављање општих административних и персоналних послова и регулисање службе у јединицама или штабу, онда се назива трупни ађутант. Разликују се од осталих официра у војсци по декоративном гајтану који се носи на рамену (акселбендер). У Краљевини Србији и Краљевини Југославији од установљења чина војводе, по војном закону официри овог ранга након одласка у пензију имали су право на свог личног ађутанта. Официри нижих чинова у ађутантури се називају ордонансима и у ЈНА нису постојали.
Први ађутант мини|Британски генерал Бакер Расел у препознатиљивом црвеном мундиру са богатим ађутантантским декорацијама 1902. године
Први ађутант је војно лице додељено и директно потчињено врховном команданту како би регулисао службу више ађутанта. Упућен је у све државне и војне тајне у породични и лични живот свог суверена. Уз његову сагласност долазило се до шефа државе. Ово звање установљено је 1879. године након проглашења независности Србије и постојало је до 1945. године. Претходна фукција била је кнежев односно краљев ађутант и он је одговарао лично кнезу а касније и краљу као шефу државе. У том периоду није јасно дефинисан положај првог ађутанта али је обично лични ађутант преузимао прерогативе дате функције. У савременим оружаним снагама први ађутант је у генералском или адмиралском рангу. У Копненој војсци и Ваздухопловству је најчешће у чину бригадни генерал или генерал-мајор (у неким армијама дивизијски генерал), може бити али ретко у чину генерал-потпуковника (корпусни генерал). У Морнарици је у чиновима комодор или контра-адмирал, а изузетно ретко у чину вице адмирала. Тренутни први ађутант је командант гарде Војске Србије.
Ађутанти владара мини|Дивизијски генерал Војин Чолак-Антић као први ађутант 1936. године. Пуковник Арсеније Андрејевић (1835—1839) Капетан Живко Давидовић (1839—1840) Капетан Ђорђе Миловановић (1840—1841) Поручник Александар Карађорђевић (1841—1842) Мајор Јован Наумовић (1843—1846) Потпуковник Живко Давидовић (1846—1856) Потпуковник Георгије Карађорђевић (1856—1860) Потпуковник Драгутин Жабарац (1860—1868) Мајор / Потпуковник Тихомиљ Николић (1868—1873) Потпуковник Коста Јанковић (1873—1883) Генерал Франтишек Зах (1883) Пуковник / Генерал Ђорђе Катарџи (1883—1888) Мајор / Потпуковник Илија Ћирић (1893—1896) Потпуковник / Пуковник Леонид Соларевић (1898—1900) Пуковник / Генерал Лазар Петровић (1901—1903) Пуковник Дамјан Поповић (1903—1904) Потпуковник Милош Милошевић (1904—1906) Пуковник Павле Јуришић Штурм (1908—1912) Пуковник Петар Живковић (1916—1917) Пуковник / Генерал Љубомир Покорни (1917—1919) Пуковник / Генерал Миливоје Зечевић (1919—1921) Генерал Стеван Хаџић (1921—1929) Дивизијски генерал Драгомир Стојановић (1929—1931) Дивизијски генерал Милан Јечменић (1931—1935) Дивизијски генерал Војин Чолак-Антић (1935—1936) Дивизијски генерал Никола Христић (1936—1939) Бригадни генерал Павле Барјактаревић (1939—1940) Армијски генерал Петар Косић (1940—1941) Бригадни генерал Боривоје Мирковић (1941—1942) Дивизијски генерал Милорад Радовић (1943—1945)
Напомене
Референце
Литература
Војна енциклопедија, Војноиздавачки завод, Београд, 1981.
Категорија:Војна звања