Игор Емануилович Грабар (; Будимпешта, 25. март 1871 – Москва, 16. мај 1960) био је руски постимпресионистички сликар, издавач, рестауратор, историчар уметности и државни службеник. Грабар је потомак богате русинске породице, школовао се код Иље Рјепина у Санкт Петербургу и код Антона Ажбеа у Минхену. Свој врхунац у сликарству достигао је 1903–1907 и био је познат по необичној сликарској техници која се граничи са поентилизмом и његовим приказом снега.
Крајем 1890-их Грабар се етаблирао као ликовни критичар. Године 1902. придружио се Мир Искуства, иако су његови лични односи са вођама покрета Сергејем Дјагиљевим и Мстиславом Добужинским били далеко од пријатељских. У периоду 1910–1915, Грабар је уредио и објавио свој магнум опус Историја руске уметности. На Историји су радили најбољи уметници и критичари тог периода; Грабар је лично писао део о архитектури који је постао непревазиђени стандард разумевања и представљања теме. Истовремено је написао и објавио серију књига о савременим и историјски важним руским сликарима.
Године 1913. именован је за извршног директора Третјаковске галерије где је покренуо амбициозан реформски програм који је трајао до 1926. године. Грабар је проширио колекцију Третјакова у модерну уметност и 1917. објавио њен први свеобухватни каталог. Током 1921. Грабар је постао професор на Московском државном универзитету.
Као искусни политичар, он је остао на врху совјетског уметничког естаблишмента до своје смрти, искључујући кратко добровољно пензионисање у периоду 1933–1937. Руководио је уметничко-рестаураторским радионицама (данашњи „Грабар центар”) током 1918–1930 и од 1944. до 1960. године. Грабар је активно учествовао у редистрибуцији некадашње црквене уметности коју су бољшевици национализовали и оснивао нове музеје за заплењено благо. Он је 1943. формулисао совјетску доктрину компензације губитака културних и уметничких добара у Другом светском рату уметнинама опљачканим у Немачкој. После рата је саветовао Јосифа Стаљина о очувању архитектонског наслеђа.
Биографија
Порекло породице мини|Портрет Емануила Храбара Игора Грабара, 1895. Емануил Храбар (1830–1910), отац Игора Грабара и његове старије браће Беле и Владимира (будући експерт за право, 1865–1956), био је етнички Русин правник и политичар проруске оријентације. У Угарски сабор је изабран 1869, истовремено одржавајући везе са славенофилима у Москви и Руском посланству. Олга Храбар (1843–1930), мајка Игора и Владимира, била је ћерка русинског проруског, антикатоличког политичара Адолфа Добријанског (1817–1901). Према мемоарима Игора Грабара, Добрјански је водио подземну мрежу послушних следбеника. Добрјански и његова група, несвесни реалности живота у Руској империји, приклонили су се њеној званичној доктрини православља, аутократије и националности; Добријански, као богат човек и истакнутог порекла, је чак имитирао начин живота руског властелина у ситним детаљима; два његова сина су приступила царској руској служби. Добрјански је хвалио гушење мађарске револуције 1848. од стране руских трупа, којих су се плашили његови русински сељаци.
Почетком 1870-их, мађарска влада је приморала Емануила Храбара да напусти земљу. Олга са децом остала је под присмотром полиције у имању Добрјански у Чертижнеу (сада у Словачкој). Године 1880. Храбари су се привремено поново окупили у Русији. Емануил је положио квалификациони испит да предаје немачки и француски и настанио се код Игора и Владимира у Јегорјевску. Олга се вратила у Мађарску да настави проруску пропаганду; 1882. она и њен отац су коначно ухапшени због издаје и изведени на суђење које је изазвало сумњу јавности да је реч о полицијској провокацији. Ослобођена је због недостатка доказа и емигрирала је у Русију до краја живота. У Русији су Храбари живели под именом Храбров; Игор Грабар је обновио своје право презиме почетком 1890-их.
Образовање Грабар (тада Храбров) је похађао средњу школу у Јегорјевску, где је његов отац предавао стране језике. Део часописних публикација која је пратила убиство Александра II из Русије 1881. дала му је први подстицај за цртање. Године 1882. Храбарови (Храброви) су се преселили у Кијев, ближе наставку суђења њиховој мајци и деди; касније исте године, Емануил Храбар је прихватио именовање у Измаил. Послао је Игора у интернат Михаила Каткова у Москви; управник се одрекао школарине сродном словенофилу. Игор Грабар, заинтересован за цртање, убрзо је успоставио контакте са студентима Московске школе за сликарство, вајање и архитектуру и већ афирмисаним уметницима: Абрамом Архиповом, Василијем Поленовим и Шукиновим, богатим меценама. Услед неопходности новца у кешу, сликао је портрете колега студената уз накнаду.
Године 1889. Грабар је примљен на Правни факултет Универзитета у Санкт Петербургу; зарађивао је за живот продајом кратких прича часописима и убрзо је постао уредник Шута „најслабијег хумористичког часописа“ који је ипак добро плаћао. Његове илустрације књигама Николаја Гогоља, потписане под Игор Храбров, инспирисале су младог Александра Герасимова (рођеног 1881), али је Грабар углавном остао по страни од цртања. Касније се жалио да га је таблоидна боемија потпуно обузела. На другој години факултета, Грабар је прешао у угледни часопис Нива. Бирао је графике за Ниву и писао есеје о савременим сликарима, али још није имао довољно утицаја да промени политику часописа. Часови на правном одсеку били су неинспиративни и Грабар је више времена проводио на предавањима из историје и сликарској школи Павла Чистјакова, али је ипак успео да дипломира право у року априла 1893.
Крајем 1894. уписао се у класу Иље Рјепина на тек коренито реформисаној Империјалној академији уметности. Његови другови из разреда, прва „потрошена“ постреформска група, били су Алексеј фон Јавленски и Маријана фон Верфкин који су га упознали са француским импресионизмом, Константин Богајевски, Александар Мурашко, Николај Рерих и Аркадиј Рилов.
Филип Маљавин, Константин Сомов, Дмитриј Кардовски такође су студирали са Грабаром, али су примљени раније. Грабар је доживотно остао „ватрени обожавалац“ Рјепина, али је убрзо постао незадовољан својим студијама и у јулу 1895. отишао је на кратко студијско путовање по западној Европи које је финансирао часопис Нива.
Минхен мини|Дебеле жене (1904) Његов повратак у Санкт Петербург га је коначно убедио да напусти Академију; маја 1896. он и Кардовски су преко Берлина и Париза отишли за Минхен; Јавленски и Верефкин су им се придружили касније током лета. Уписали су приватну сликарску школу коју је водио Антон Ажбе. Грабар, који је убрзо постао Ажбеов помоћник, оценио га је као „слабо надареног сликара, одличног цртача и изванредног учитеља“.
Две године касније, када је Грабар био спреман да напусти Ажбеа, понудила му се прилика да отвори сопствену школу; Ажбе је направио контрапонуду, чиме је Грабар постао равноправан партнер. Партнерство је трајало мање од годину дана, од јуна 1899. до пролећа 1900, када је Грабар прихватио уносну понуду кнеза Шчербатова и напустио Минхен.
Грабар је одржавао блиске везе са петербуршким уметницима и издавачима. У јануару–фебруару 1897. Грабар је, приликом редовног писања за Ниву, објавио чланак у којем брани авангардну уметност од Владимира Стасова, стварајући ефекат бомбе и нехотице изазивајући Стасовљеву кампању против Рјепина као декана Академије. Још један чланак објављен 1899. изазвао је сукоб између Иље Рјепина и Мира искусства.
Живот у Минхену је такође побудио Грабарово интересовање за архитектуру и њену историју, што је убрзо постало његово друго занимање. До 1901. Грабар је завршио школовање за архитекту на Минхенском политехникуму, али није полагао завршне испите.
Мир Искуства лево|мини| Снег у марту 1904. Током 1901–1902, Грабар је приказао дванаест својих слика на изложби Мир Искуства; ово су били први „истински француски“ импресионистички радови које је у Русији приказао руски сликар. Једна слика је купљена и изложена у Третјаковску галерију, друге су биле продате на аукцији за приватне колекције.
Током 1903–1907 постала је Грабарова највиша тачка у сликарству; према Грабаровој аутобиографији, самит (фебруар–април 1904) се поклопио са почетком руско-јапанског рата. У овој периоду примењивао је умерени дивизионизам са елементима поентилистичке технике.
Три слике из овог периода које је сам Грабар сматрао суштинским (Мартовски снег и Гомиле снега) наишле су на широк и генерално позитиван одјек критике.
Казимир Маљевич је написао да би се, да није било линеарне перспективе коју је Грабар сачувао у свом мартовском снегу „као остатак наратива из деветнаестог века“, цела слика стопила у „уједначену сликарску фактуру“ без јасно дефинисаних предњих и средњих равни.
Године 1905. Грабар је отпутовао у Париз да проучава нова дела француских постимпресиониста и променио технику у корист потпуног раздвајања боја. Иако је Грабар ценио и проучавао Сезана, Гогена и Ван Гога, он је за „краља сликара“ сматрао пре свега Дијега Веласкеза.
десно|мини| Мраз, крај 1905.
Крајем 1905. и почетком 1906. године, када је Москва горела услед немира и гранатирања, Грабар се позабавио још једном изазовном темом, мразом, истовремено улажући све више времена у писање и уређивање. Снег и зима уопште, остали су му омиљена сликарска тема.
Односи између Грабара и оснивача Мир Искуства били су затегнути. Сергеј Дјагиљев је толерисао Грабара као значајан пословни плус, али га се плашио и није му веровао као потенцијалном новом лидеру покрета. На чињеницу да Грабар има финансијску подршку се такође гледало са подрозењем. Валентин Серов је био можда једини члан који се према Грабару односио са симпатијама.
Грабар је користио средства Шчербатова и Надежде фон Мек за покретање сопственог краткотрајног уметничког друштва које није успело да уздрма Мир Искуства и убрзо се распало. Мемоари тог периода, иако пристрасни, указују да је и сам Грабар био тешка личност. Према Александру Беноа, Грабар је према колегама практиковао неприхватљиво покровитељски тон и истовремено није имао апсолутно никакав смисао за хумор. Његов таленат и енциклопедијско знање нико није доводио у питање, али Грабар није био у стању да убеди људе и било је тешко да са њима живи у малим срединама попут Мир Искуства. Као резултат тога, 1908. Грабар је потпуно прекинуо однос са покретом и потом неуспешно покушао да покрене сопствени уметнички часопис.
Грабарова Историја мини|Грабарљево датовање Меншиковљеве куле, највише московске петровске барокне зграде, од објављиавања његове књиге је више пута оспоравано и ревидирано. Исте 1908. Грабар је напустио сликарств ради писања; постао је главни уредник и писац серије књига Јозефа Кнебела о руским уметницима и руским градовима. Убрзо је прикупио мноштво историјских чињеница и одлучио да објави свеобухватну Историју руске уметности. Грабар се у почетку концентрисао само на управљање пројектима, препуштајући главно писање Александру Беноау, али када се овај повукао у мају, Грабар је био приморан да преузме посао писања. Он се концентрисао на архитектуру; тек тада је схватио да руска архитектура 18. века и ранијих периода никада није била правилно проучавана. Грабар се закључао у архиву да проучава ту тему годину дана; јула 1909. узео је кратак одмор од писања и дизајнирао болницу Паладијан Захарин у данашњем Химкију, која је завршена почетком Првог светског рата и која ради до данас.
Први број Историје штампан је 1910. године; Излажење је престало са 23. бројем почетком 1915. године када су у антинемачком погрому спаљене Кнебелова штампарија и тамо похрањена Грабарова архива. Од 2.630 страница историје, 650 — тема о архитектури — написао је Грабар. Историја је спојила радове водећих архитеката, уметника и критичара тог периода. Иван Билибин, који је реализовао фотографије народне архитектуре, је говорио да смо „стару архитектуру почели да ценимо тек после Грабарове књиге“. Од укупно 2,630 страна у Историји, 650 страница везаних за архитектуру је написао Грабар.