Јунски устанак () био је кратак период у историји Литваније између између прве совјетске окупације и нацистичке окупације крајем јуна 1941. Отприлике годину дана раније, 15. јуна 1940, Црвена армија је окупирала Литванију и успоставила непопуларну Литванску ССР. Политичка репресија и терор су коришћени да би се ућуткали њени критичари и угушио сваки отпор. Када је Немачка напала Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, разноврстан сегмент литванског становништва устао је против совјетског режима, прогласио је обновљену независност и формирао краткотрајну Привремену владу. Два велика литванска града, Каунас и Вилњус, пала су у руке устаницима пре доласка Вермахта. У року од недељу дана, немачка војска је преузела контролу над целом Литванијом. Литванци су дочекали Немце као ослободиоце од репресивне совјетске власти и надали се да ће Немци поново успоставити њихову независност или бар дозволити неки степен аутономије (слично као Словачкој Републици). Таква подршка није дошла од нациста, који су стално замењивали литванске институције сопственом администрацијом. Рајхскомесаријат Остланд је основан крајем јула 1941. године, а привремена влада лишена било какве стварне власти се распала 5. августа.

Позадина и припреме thumb|left|Совјетски политички комесар (без војних нараменица) и марионетски посланик Народног сејма (са црвеном ружом на реверу капута) саопштава подофицирима да ће "ускоро постати припадници Црвене армије" у Каунасу, 1940. Године 1918. Литванија је стекла независност након Првог светског рата и Руске револуције и обезбедила своју државност током литванских ратова за независност. На почетку Другог светског рата, Литванија је прогласила неутралност, а њен Сејм је донео законе о неутралности. thumb|Конференција литванских опуномоћеника у Риму 1940. године, која је поставила темеље за оружани отпор.

У јуну 1940. литванска влада је безусловно прихватила совјетски ултиматум. Литванија је окупирана, трансформисана у Литванску ССР, и укључена у Совјетски Савез. Совјети су почели да спроводе различите политике совјетизације, укључујући национализацију приватне својине и масовна хапшења политичких активиста и других особа проглашеним „народним непријатељима“. На мети ових хапшења били су многи истакнути политичари (нпр. Александрас Стулгинскис, Леонас Бистрас, Антанас Меркис, Пранас Довидаитис, Петрас Климас), владини званичници, војни официри, чланови Литванског стрељачког савеза. Литванска армија је реорганизована у 29. стрељачки корпус Црвене армије. Совјети су такође затворили све некомунистичке културне, верске и политичке организације. Економска ситуација се стално погоршавала, а животни стандард опадао. Годину дана касније, само недељу дана пре устанка, око 17.000 Литванаца, углавном интелигенције, одведено је са целим породицама и депортовано у Сибир, где су многи страдали због нехуманих услова живота (види Јунска депортација). Био је то једини велики догађај који је подстакао народну подршку устанку. Та трагедија је у почетку такође стекла позитивну предиспозицију за немачку инвазију. Људи који су избегли депортације или хапшења спонтано су се организовали у наоружане групе, скривали се по шумама и чекали шири устанак.

Крајњи циљ Литванског активистичког фронта (ЛАФ), формираног у јесен 1940. године, био је поновно успостављање независности Литваније. Под командом Казиса Шкирпе у Берлину, ЛАФ је настојао да уједини литвански отпор и организује и сачува ресурсе за планирани устанак против Совјета. Деловао је као кровна организација и многе групе су користиле назив ЛАФ иако нису биле повезане са ЛАФ-ом у Берлину. ЛАФ је основао свој војно-политички штаб у Вилњусу и организациони штаб у Каунасу. Комуникација и координација између ових центара у Берлину, Каунасу и Вилњусу била је прилично лоша. Штаб у Вилњусу је био погођен совјетским хапшењима, посебно почетком јуна 1941, и у великој мери је угашен. Већина тих ухапшених активиста погубљена је у децембру 1941. године у Совјетском Савезу.

У марту 1941. ЛАФ у Берлину је објавио меморандум под називом Brangūs vergaujantieji broliai (Драга браћо у ропству), са упутствима о томе како да се припреме за предстојећи рат између Немачке и Совјетског Савеза. Од устаника је затражено да обезбеде стратешке објекте (затворе, пруге, мостове, чворишта, фабрике итд.), чувајући их од потенцијалних саботажа Црвене армије у повлачењу, док би Централни штаб организовао Привремену владу и прогласио независност. У априлу је састављен списак чланова Привремене владе, која ће прогласити независност Литваније. Премијерско место резервисано је за Шкирпу, четири министра су била из Вилњуса, шест из Каунаса, а један из Берлина. Чланови су представљали широк спектар предратних политичких партија и, као такви, тврдили су да представљају већину литванског народа. Сугерисано је да нису сви именовани министри знали за њихова предложена именовања у Привременој влади. Нацистичке власти у Берлину су 14. јуна инсистирале да Шкирпа и његови активисти не формирају никакву владу нити дају било какве јавне изјаве без њиховог претходног одобрења. Шкирпа је на то пристао, али је имао врло мало контроле над активистима у самој Литванији.

Јунски револт Немачко напредовање и совјетско повлачење

thumb|Совјетски заробљеници под контролом литванских побуњеника у источној Литванији thumb|Постројени литвански побуњеници (ЛАФ) са својим препознатљивим белим тракама thumb| Литвански побуњеници (ЛАФ) у Вабалнинкасу, Литванија У 3:15 часова 22. јуна на територију Литванске ССР извршиле су инвазију две групе немачких армија које су напредовале: Група армија Север, која је заузела западну и северну Литванију, и Група армија Центар, која је заузела већи део Вилњушке области. Немци су сакупили око 40 дивизија, 700.000 војника, 1.500 тенкова и 1.200 авиона за напад на Литванску ССР. Совјети су у Балтичком војном округу имали око 25 дивизија, 400.000 војника, 1.500 тенкова и 1.344 авиона. На територији Литваније налазило се 7 стрељачких и 6 моторизованих дивизија из 8. и 11. армије.

Прве нападе Луфтвафе је извршио на аеродроме и литванске градове (Кедајњај, Расејњај, Кармелава, Паневежис, Јурбаркас, Укмерге, Шјауљај, и друге). Ови напади су однели животе око 4.000 цивила. Већина авиона совјетских ваздухопловних снага уништена је на земљи (322 авиона су изгубљена у ваздуху наспрам 1.489 уништених на земљи). Немци су брзо напредовали наилазећи само на спорадичан отпор Совјета код Расејњаја, Шјауљаја а имали су и подршку Литванаца. У бици код Расејњаја, Совјети су покушали да изведу контранапад, појачани тенковима, али су претрпели велике губитке. У року од недељу дана, Немци су претрпели 3.362 жртве, али су контролисали целу Литванију. Совјетски губици су били велики и нису тачно познати, процењују се на 12–15 дивизија. Црвена армија је такође изгубила већину тамо стационираних авиона, тенкове, артиљерију и другу опрему.

Немачки и совјетски злочини Упркос генерално пријатељском литванском ставу, Немци су извршили казнена погубљења. На пример, 42 цивила из села Аблинга су убијена као одговор на немачке погибије: Након што су два немачка стражара у Алитусу убијена од стране непознатих починилаца, нацисти су убили 42 литванска побуњеника. Терор у Алитусу се наставио до следећег дана: Немци су бирали мушкарце, старости 15–50 година, и стрељали их у групама од 20–25.

Међутим, Црвена армија која се повлачила извршила је пуно злочина. Око 4.000 политичких и криминалних затвореника, ухапшених током прве совјетске окупације, требало је да буде превезено у Совјетски Савез. НКВД је организовао масакре затвореника у Рајњају, Правјенишкесу, Паневежису. У Литванији је идентификовано укупно 40 локација масовних убистава. Многи други су убијени на путу до совјетских затвора. Највећи такав масакр догодио се у близини Червења у данашњој Белорусији. Списак жртава НКВД-а у Литванији, састављен током нацистичке окупације, укључује 769 људи који нису учествовали у устанку.

Литванска побуна У Каунасу Устанак је почео рано ујутро 22. јуна 1941. године, првог дана рата. Главне снаге ЛАФ-а биле су концентрисане у Каунасу. У 10 часова ЛАФ је одржао састанак у Жалиакалнису, где су подељене дужности. Одлучено је да главни циљ није борба са Совјетима, већ обезбеђење града (тј. организација, установа, предузећа) и проглашење независности. До вечери 22. јуна Литванци су контролисали Председничку палату, пошту, телефон и телеграф, радио станице и радиофон. Контрола телефонских веза је омогућила Литванцима да искључе све познате комунистичке бројеве и разговарају једни са другима без лозинки или кодова. Совјети су саботирали радио станицу, па су радови на поправци обављени у ноћи са 22. на 23. јун. Резервне делове су достављали студенти медицине, превозећи их санитетским возилом. Упркос страховима од неадекватних литванских снага које чувају радио, ујутру 23. јуна Леонас Прапуоленис је прочитао декларацију о независности Литваније и списак чланова Привремене владе. Емисија је поновљена неколико пута на литванском, немачком и француском језику.

Ујутро 23. јуна 1941. устаници су извршили препад на совјетске оружарнице у Шанчјају, Панемунеу и Вилијампољу. Сада наоружани, Литванци су се раширили по целом граду. Вилијампољски мост преко реке Вилије добио је посебну пажњу устаника јер су очекивали да ће Немци ући у град преко овог моста. Када су Литванци стигли до моста, он је већ био ожичен експлозивом, а 40 совјетских војника и три оклопна возила штитили су мост и чекали прави тренутак за детонацију. Када су се Совјети мало повукли након што су се суочили са литванском ватром, Јуозас Савулионис је отрчао на средину моста, пресекао жице и тако га спасао од уништења. На повратку Савулионис је упуцан и убијен совјетском ватром, поставши једна од првих жртава устанка.

Мостове преко Њемена су прерано уништили Совјети који су се повлачили. Ово је приморало јединице Црвене армије у Сувалкији да заобиђу Каунас и тиме на нападну устанике у граду. Фабрика "Металас" постала је штаб устаника из Шанчјаја, који су покушавали да спрече совјетске војнике да чамцима пређу реку Њемен или да изграде понтонски мост. Током ових борби око 100 побуњеника је убијено, 100 совјетских војника (укључујући неколико официра) је заробљено, и велики плен опреме (укључујући три тенка којима нико није знао да управља) је заробљен. Друге групе су обезбеђивале полицијске станице, продавнице, складишта, покушавале да поново заведу општи ред у граду. Устаници су на брзину организовали сопствену полицију и ослободили око 2.000 политичких затвореника. Такође су организовали издавање дневног листа Į laisvę (Ка слободи). Командант 188. стрељачке дивизије Црвене армије пуковник Пјотр Иванов известио је штаб 11. армије да су током повлачења његове дивизије кроз Каунас "локални контрареволуционари из склоништа намерно и жестоко пуцали на Црвену армију, при чему су претрпели велике губитке војника и војне опреме".

Дана 24. јуна 1941. године тенковске јединице Црвене армије у Јонави добиле су наређење да преузму Каунас. Устаници су радиом позвали Немце у помоћ. Јединице су бомбардоване од стране Луфтвафеа и нису стигле до града. То је била прва координирана литванско-немачка акција. Први немачки извиђачи, поручник Флохрет и четири редова, ушли су у Каунас 24. јуна и нашли га у пријатељским рукама. Дан касније главне снаге су умарширале у град неометано и готово парадно. Дана 26. јуна немачкој војној команди је наређено да распусти и разоружа побуњеничке групе. Два дана касније, литванске страже и патроле такође су разрешене дужности.

Према саморегистрацији у јулу, било је око 6.000 побуњеника, спонтано организованих у 26 група у Каунасу. Највеће групе су бројале 200–250 мушкараца. Укупне литванске жртве у Каунасу процењују се на 200 мртвих и 150 рањених.

У Вилњусу