Маниоти или Манијати (грчки: Μανιατες) су становници полуострва Мани, који се налази у западној Лаконији и источној Месенији, у јужном Пелопонезу, Грчка. Они су такође раније били познати као Маинотес, а полуострво као Маина.
Маниоти тврде да су потомци старих Спартанаца и често су тако описани. Терен је планински и неприступачан (до недавно се многим селима могло приступити само морским путем), а сматра се да је регионални назив „Мани“ првобитно значио „сув“ или „неплодан“. Име "Маниот" је изведеница која значи "Мани". У раном модерном периоду, Маниоти су имали репутацију жестоких и поносно независних ратника, који су се бавили пиратством и жестоком крвном осветом. Маниоти су већином живели у утврђеним селима где су бранили своју земљу од војске Вилијама II Вилердена, а касније и од војске Османског царства.
Име Презимена Маниота једнолично се завршавају на „еас“ у садашњем месенском („спољашњем“ или северозападном) делу Мани, „акис“ или „-акос“ у садашњем лаконском („унутрашњи“ или југозападни и источни ) део Мани и повремених „-огонас“.
Стар Мани Микенски Мани thumb|left|Мапа која показује локацију полуострва Мани
Хомеров „Каталог бродова“ у Илијади помиње градове Мани: Меси (Мезапос), Оетил (Оитило), Кардамили (или Скардамула), Геренија, Теутрон (Котронас) и Лас (Пасавас). Под Микенцима, Мани је процветао и на рту Тенарон је изграђен храм посвећен грчком богу Аполону. Храм је био од такве важности да је парирао Делфима који су тада били храм посвећен Посејдону. На крају је Тенаронов храм посвећен Посејдону, а храм у Делфима посвећен Аполону. Према другим легендама, у близини Тенара постоји пећина која води у Хад. Мани је такође представљен у другим причама, као када су Хелена од Троје (краљица Спарте) и Парис провели своју прву заједничку ноћ на острву Кранае, близу обале Гитеја.
Током 12. века пре нове ере, Доријанци су извршили инвазију на Лаконију. Доријанци су се првобитно населили у Спарти, али су убрзо почели да шире своју територију и око 800. године пре нове ере заузели су Мани и остатак Лаконије. Мани је добио друштвену касту Перијеци. За то време, Феничани су дошли у Мани и сматрало се да су основали колонију у Гитиу. Ова колонија је сакупљала мурекс, морску шкољку која је коришћена за прављење љубичасте боје и била је у изобиљу у Лаконском заливу.
Спарта thumb|Мапа модерног Манија
Док су Спартанци владали Манијем, Тенарон је постао важно место окупљања плаћеника. Гитио је постао главна лука под Спартанцима јер је био само 27 км (17 миља) удаљен од Спарте. Године 455. п. н. е., током Првог пелопонеског рата, опседао га је и заузео атински адмирал Толмид заједно са 50 тријера и 4.000 хоплита. Град и бродоградилишта су обновљени и до касног Пелопонеског рата Гитио је био главно место изградње нове спартанске флоте. Спартанско вођство на Пелопонезу трајало је до 371. п. н. е., када су их Тебанци под Епаминондом поразили код Леуктре. Тебанци су започели поход против Лаконије и заузели Гитио након тродневне опсаде. Тебанци су само накратко успели да задрже Гитио, који је заузело 100 елитних ратника који су се представљали као спортисти.
Хеленистички Мани thumb|Античко позориште у близини Гитиа
Током хеленистичког периода Грчке, Мани је остао под контролом Спартанаца. Македонци под командом Филипа Македонског покушали су да нападну Мани и остатак Лаконије (219–218. п. н. е.) и безуспешно су опседали градове Гитио, Лас и Асине. Када је Набис преузео спартански престо 207. п. н. е., спровео је неке демократске реформе. Једна од ових реформи подразумевала је претварање Гитиа у велику луку и поморски арсенал. Године 195. п. н. е., током римско-спартанског рата, Римска република и Ахајски савез уз помоћ комбинованих снага Пергамена и Рода заузели су Гитио након дуге опсаде.
Савезници су опседали Спарту и покушали да натерају Набис да се преда. Као део услова мировног уговора, приморски градови Мани били су приморани да постану аутономни. Градови су формирали Коинон слободних Лакоњана са Гитиом као престоницом под заштитом Ахејског савеза. Набис, није био задовољан губитком своје земље у Манију, изградио је флоту и ојачао своју војску и напредовао на Гитиу 192. п. н. е. Војска и морнарица Ахејског савеза под Филопеменом покушали су да ослободе град, али је ахејска морнарица поражена код Гитиа и војска је била принуђена да се повуче у Тегеју. Римска флота под Атилијевим вођством успела је да поново заузме Гитиа касније те године. Набис је убијен касније те године, а Спарта је постала део Ахајске лиге. Међутим, Спартанци су у потрази за луком заузели Лас. Ахејци су одговорили тако што су заузели Спарту и безуспешно јој наметнули своје законе.
Римски Мани Маниоти су живели у миру све до 146. п. н. е. када се Ахајски савез побунио против римске доминације, што је резултирало битком код Коринта. Сукоб је резултирао уништењем Коринта од стране снага Луција Мумија Ахаика и анексијом Ахејског савеза од стране Римске републике. Иако су Римљани освојили Пелопонез, Коинону је било дозвољено да задржи своју независност. Маниоти су патили од гусарских напада Крићана и Киликијана који су опљачкали Мани и опљачкали Посејдонов храм. Маниоти су избављени од пирата када их је Помпеј Велики победио. Највероватније у знак захвалности, Маниоти су снабдевали Помпеја стрелцима у његовим биткама против Јулија Цезара током Цезаровог грађанског рата (49–45. п. н. е.) и били поражени.
Током грађанског рата између Антонија и Октавијана (32–30. п. н. е.), Маниоти и остатак Лаконијана су снабдели Августа трупе за његов сукоб са Марком Антонијем и Клеопатром у бици код Акцијума (2. септембар 31. п. н. е.) и у знак захвалности званично су признали Августа за цара и позвали га у Псаматус (близу модерног Порто Кађа), а њихов Коинон је остао независна држава. Ово је означило почетак „златног доба“ Коинона.
Мани је цветао под Римљанима, због поштовања покорности Риму. Коинон се састојао од 24 града (касније 18), од којих је Гитио остао најистакнутији. Међутим, многи делови Манија остали су под такође полу-независном (аутономном под римским суверенитетом) Спартом, од којих су најзначајнији Асине и Кардамили. Мани је постао центар за љубичасту боју, која је била популарна у Риму, као и позната по свом ружичастом античком мермеру и порфиру. Забележено је да је Лас био удобан град са римским термама и гимнастичком салом.
Паусанија нам је оставио опис Гитиа какав је постојао за време владавине Марка Аурелија (владао 161–180). Агора, Акропољ, острво Кране (Маратониси) где је Парис на путу за Троју славио венчање са прелепом Хеленом након што ју је одвео из Спарте, Мигонијум или област Афродите Мигонитис (заузета модерним градом) и брдо Ларисијум (Коумаро) који се уздиже изнад њега. Данас, најзначајнији остаци позоришта и зграде које су делимично потопљене морем припадају римском периоду.
Коинон је остао полунезависан (аутономан под римским суверенитетом) све до покрајинских реформи римског цара Диоклецијана. Са инвазијом варвара која је утицала на Римско царство, Мани је постао уточиште за избеглице. 375. године, масивни земљотрес у тој области узео је данак у Гитиу, који је био тешко разорен. Већина рушевина древног Гитиa сада је потопљена у Лаконском заливу.
Мани у Средњем веку Од Теодосија I до најезде Авара thumb|left|Мапа Византијског царства која приказује Мани и источни Пелопонез као део Царства (остатак Пелопонеза су привремено заузела словенска племена) Теодосије I, који је успео да уједини Римско царство под својом контролом, умире 17. јануара 395. године. Његов најстарији син Аркадије га је наследио у Источном римском царству, док је његов млађи син Хонорије добио Западно римско царство. Римско царство се последњи пут поделило, а Мани је постало део Источног или Византијског царства. Између 395. и 397. године, Аларих I и његови Визиготи су опљачкали Пелопонез и уништили оно што је остало од Гитиа. Аларих је заузео најпознатије градове, Коринт, Аргос и Спарту. Најзад је поражен од Стилихона, а затим је прешао Коринтски залив према северу.
Године 468, Гејсерих од Вандала покушао је да освоји Мани са сврхом да га искористи као базу за напад, а затим и освајање Пелопонеза. Гејсерих је покушао да искрца своју флоту у Кениполису (близу модерног села Кипарисос на рту Тенарон), али када се његова војска искрцала, становници града су напали Вандале и натерали их да се повуку после великих губитака.
Деценијама касније, чувени византијски војсковођа Велизар, на путу у свој победнички поход против Вандала, свратио је у Кенипољ да набави залихе, ода почаст Кениполитцима за њихову победу и регрутује неке војнике. Према Гринхалгу и Елиопулосу, евроазијски Авари (заједно са Словенима) напали су и заузели већи део западног Пелопонеза 590. године. Међутим, не постоје археолошки докази о продору Словена (или Авара) на царску византијску територију пре краја 6. века. Све у свему, трагови словенске културе у Грчкој су веома ретки.
Македонска династија thumb|Карактеристична врата са симболом двоглавог орла у Гитију
Постоји опис Манија и његових становника у De administrando imperio Константина VII:
Да се зна да становници замка Маина нису из расе поменутих Словена (Милинзи и Језерити који живе на Тајгету), већ од старијих Ромаиоја, које до данас локално становништво назива Хеленима због њиховог порекла. у старим временима идолопоклоници и идолопоклоници попут старих Грка, и који су се крстили и постали хришћани у време владавине славног Василија. Место у коме живе је безводно и неприступачно, али има маслина од којих добијају неку утеху.
Подручје које су насељавали Манијати (или Маниоти) прво је названо именом 'Маина' и вероватно је повезано са замком Тигани (који се налази на малом полуострву Тигани у заливу Мезапос на северозападу полуострва Мани). Маниоти су се у то време звали „Хелени“—то јест, пагани (погледајте Имена Грка)—и потпуно су христијанизовани тек у 9. веку нове ере, иако неке рушевине цркве из 4. века нове ере указују да су хришћанство практиковали неки Маниоти у региону у раније време. Маниоти су били последњи становници Грчке који су отворено следили паганску хеленску религију. Ово се може објаснити планинском природом терена, који им је омогућио да избегну покушаје Источног римског царства да силом хришћанизује Грчку.
Кнежевина Ахаја thumb|left|100px|Грб кнежевине Ахаје
Током Четвртог крсташког рата (1201–1204), крсташи су заузели Цариград. Источно римско царство било је подељено између неколико грчких и латинских држава наследница, посебно укључујући (од запада ка истоку) Епирску деспотовину, Латинско царство, Никејско царство и Трапезундско царство. Ова четири царства су произвела супарничке цареве, борећи се за контролу једни над другима и остатком полу-независних држава које су се појавиле на том подручју. Вилијам од Шамплита и Жофроа I Вилерден победили су пелопонеске Грке у бици код Коундура (1205), а Пелопонез је постао Ахајска кнежевина. Године 1210. Мани је дат барону Жану де Неји као наследни маршал и он је саградио замак Пасавас на рушевинама Ласа. Замак је заузимао значајан положај, пошто је контролисао важан пролаз од Гитиа до Итлиона и садржавао је Маниоте.
Маниоте, међутим, није било лако обуздати и они нису били једина претња франачкој окупацији Пелопонеза. Меленги, словенско племе у планинском ланцу Тајгета, извршили су напад на Лаконију са запада, а Францима су пружили отпор и Цакониани. Године 1249. нови принц, Вилијам II од Вилердена, деловао је против јуришника. Користио је новоосвојену тврђаву Монемвасију да задржи Цаконијане на одстојању, а саградио је замак у Мистри у планинама Тајгетус изнад Спарте како би задржао Меленгије. Да би зауставио Маниотске нападе, саградио је замак Мегали Маина, који је највероватније Тигани. Описује се као на страшној литици са ртом изнад. Латински бискуп је постављен за Мани током 1250-их. Године 1259. епископ је ухваћен током битке код Пелагоније од обновљеног Византијског царства под вођством Никеје.
Морејска деспотовина thumb|Морејска деспотовина, око 1450.