Холокауст у Пољској био је део холокауста широм Европе који је организовао Трећи рајх, који се догодио Пољској под немачком окупацијом. Током геноцида, убијено је три милиона пољских Јевреја, половина свих Јевреја убијених током Холокауста.

Холокауст у Пољској обележила је изградња логора смрти од стране Трећег рајха, немачка употреба гасних комбија и масовна пуцњава од стране немачких трупа и њихових украјинских и литванских помоћника. Логори истребљења су играли централну улогу у истребљивању како пољских Јевреја, тако и Јевреја које је Немачка транспортовала у смрт из западне и јужне Европе.

Сваки огранак софистициране немачке бирократије био је укључен у процес убијања, од унутрашњих послова и министарстава финансија до немачких фирми и државних железница. Приближно 98 посто јеврејског становништва Пољске коју су окупирали нацисти током Холокауста је убијено.. . It was such an efficient operation that on the territories controlled by the Third Reich at most only 2 percent of Polish Jews survived. Око 350.000 пољских Јевреја преживело је рат; већина преживелих никада није живела у Пољској коју су окупирали нацисти, али је живела у совјетској окупационој зони Пољске током 1939. и 1940. и побегла или су их Совјети евакуисали даље на исток да би избегли немачко напредовање 1941. године.

Од преко 3.000.000 пољских Јевреја депортованих у нацистичке концентрационе логоре, само око 50.000 је преживело.

Позадина

Након инвазије на Пољску 1939. године, у складу са тајним протоколом пакта Молотов-Рибентроп, Трећи рајх и Совјетски Савез поделили су Пољску на окупационе зоне. Велика подручја западне Пољске су припојена Немачкој. Отприлике 52% територије Пољске, углавном погранично подручје Креси — насељено између 13,2 и 13,7 милиона људи, укључујући 1.300.000 Јевреја — анектирано је Совјетском Савезу. Процењује се да је 157.000 до 375.000 пољских Јевреја или побегло у Совјетски Савез или су их совјетске власти депортовале на исток. За неколико месеци, пољски Јевреји у совјетској зони који су одбили да се закуну на верност депортовани су дубоко у совјетску унутрашњост заједно са етничким Пољацима. Број депортованих пољских Јевреја се процењује на 200.000–230.000 мушкараца, жена и деце.

Обе окупационе силе биле су непријатељски расположене према постојању суверене пољске државе. Међутим, совјетско поседовање је било кратког века јер су услови нацистичко-совјетског пакта, потписаног раније у Москви, прекршени када је немачка војска напала совјетску окупациону зону 22. јуна 1941.(види карту). Од 1941. до 1943. цела Пољска је била под контролом Немачке. Полуколонијална Општа влада, успостављена у централној и југоисточној Пољској, чинила је 39 процената окупиране пољске територије.

Нацистичка политика гетоизације Пре Другог светског рата, у Пољској је живело 3.500.000 Јевреја који су живели углавном у градовима: око 10% опште популације. База података ПОЛИН Музеја историје пољских Јевреја пружа информације о 1.926 јеврејских заједница широм земље. Након освајања Пољске и убиства интелигенције 1939, прве немачке антијеврејске мере укључивале су политику протеривања Јевреја са пољских територија које је припојио Трећи рајх.. Најзападније провинције, Велика Пољска и Померелија, претворене су у нове немачке Рајхсгауе под називом Данциг-Западна Пруска и Вартеланд, са намером да их потпуно германизују колонизацијом насељеника (Лебенсраум). Директно припојен новом округу Warthegau, град Лођ је апсорбовао почетни прилив од око 40.000 пољских Јевреја протераних из околних подручја. Кроз гето у Лођу прошло је укупно 204.000 Јевреја. У почетку је требало да буду протерани у Генерално губернаторство. Међутим, крајња дестинација за масовно уклањање Јевреја остала је отворена све док Коначно решење није покренуто две године касније. мини|Масовно истребљење Јевреја у немачкој окупираној Пољској (1942) – публикација пољске владе у егзилу, упућена Уједињеним нацијама за време рата Прогон пољских Јевреја од стране немачких окупационих власти почео је одмах након инвазије, посебно у великим урбаним областима. У првих годину и по дана, нацисти су се ограничили на то да Јеврејима одузимају њихове драгоцености и имовину ради зараде, гурајући их у импровизована гета, и терали их на ропски рад . Током овог периода, Немци су наредили јеврејским заједницама да именују јеврејске савете (Јуденрате) да управљају гетима и да буду „у најстрожем смислу одговорни“ за извршавање наређења. Већина гета је основана у градовима и местима где је јеврејски живот већ био добро организован. У масовној акцији депортације која је укључивала коришћење теретних возова, сви пољски Јевреји су били одвојени од остатка друштва у оронулим насељима (Jüdischer Wohnbezirk) у близини постојећих железничких коридора. Помоћ у храни је у потпуности зависила од СС- а, а Јевреји су били запечаћени од опште јавности на неодржив начин. мини|Радна картица принудног рада издата јеврејском младићу у окупираној Пољској. Варшавски гето је садржао више Јевреја него цела Француска; у гету у Лођу више Јевреја него у целој Холандији. Више Јевреја је живело у граду Кракову него у целој Италији, а практично сваки град средње величине у Пољској имао је већу јеврејску популацију од целе Скандинавије. Цела југоисточна Европа – Мађарска, Румунија, Бугарска, Југославија и Грчка – имала је мање Јевреја од првобитна четири округа Генералне владе.Тешко стање Јевреја у ратом разореној Пољској могло би се поделити на фазе дефинисане постојањем гета. Пре формирања гета, бекство од прогона није подразумевало вансудско кажњавање смрћу. Једном када су гета запечаћена споља, смрт од глади и болести постала је харачка, олакшана само кријумчарењем хране и лекова од стране пољских добровољаца нејевреја, у ономе што је Емануел Рингелблум описао као „једну од најбољих страница у историја између два народа“. У Варшави је до 80 одсто хране која се конзумира у гету унета илегално. Бодови за храну које су увели Немци обезбедили су само 9 одсто калорија неопходних за преживљавање. У две и по године између новембра 1940. и маја 1943. године, око 100.000 Јевреја је убијено у Варшавском гету присилном глађу и болестима; и око 40.000 у гету у Лоџу у четири и четвртине године између маја 1940. и августа 1944. До краја 1941. већина гетоизованих Јевреја није имала више уштеђевине да плати СС- у за даљу испоруку велике количине хране. „Произвођачи“ међу немачким властима – који су покушавали да гета учине самоодрживим претварајући их у предузећа – победили су „атриционисте“ тек после немачке инвазије на Совјетски Савез. Тако су најистакнутија гета привремено стабилизовани кроз производњу робе потребне на фронту, пошто је стопа смртности међу јеврејским становништвом тамо почела да опада.

Холокауст мецима лево|мини|Јевреји из Тарнопољског војводства убијени су лицем надоле у отвореној јами у близини Злочува Од првих дана рата, насиље над цивилима је пратило долазак немачких трупа. У масакру у Ченстохови у септембру 1939. године, 150 јеврејских Пољака било је међу око 1.140 пољских цивила које су убиле трупе немачког Вермахта. У новембру 1939, испред Остров Мазовјецка, око 500 јеврејских мушкараца, жена и деце је стрељано у масовним гробницама. У децембру 1939. године војници и жандарми Вермахта су стрељали око 100 Јевреја на Колу.

После немачког напада на СССР у јуну 1941, Химлер је окупио снаге од око 11.000 људи да спроведу програм физичког уништења Јевреја. Такође током операције Барбароса, СС је регрутовао колаборационистичку помоћну полицију из редова совјетских заробљеника и локалне полиције која је укључивала Русе, Украјинце, Летонце, Литванце и Фолксдојчере. Локални Шуцманшафт је Немачкој обезбедио радну снагу и критичко знање о локалним регионима и језицима. У ономе што је постало познато као „Холокауст мецима“, батаљони немачке полиције, Зихерхајтсполицај, Ваффен-СС и специјални задатак Еинсатзгруппен, заједно са украјинским и литванским помоћницима, деловали су иза линија фронта, систематски пуцајући на десетине хиљада мушкарци, жене и деца. Вермахт је мецима учествовао у многим аспектима Холокауста.

Масакри су почињени на преко 30 локација широм некадашњих совјетских окупираних делова Пољске, укључујући Брзешћ, Тарнопољ и Бјалисток, као и у предратним главним градовима провинција Луцк, Лвов, Станиславов и Вилњус (види Понарил). Преживели у операцијама масовног убијања били су затворени у новим гетима економске експлоатације, и полако умирали од глади вештачком глађу по хиру немачких власти. Због санитарних разлога, лешеви људи који су умрли од глади и малтретирања били су сахрањени у масовним гробницама у десетинама хиљада. Комбији на гас су постали доступни у новембру 1941; јуна 1942. Самуел Зигелбаум из пољског Националног савета известио је да су ови убили 35.000 Јевреја само у Лођу. Такође је известио да су агенти Гестапоа рутински извлачили Јевреје из њихових домова и стрељали их на улици усред бела дана. До децембра 1941. око милион Јевреја су убили нацистичке ајнзацгрупе у Совјетском Савезу. Политика „рата уништења“ на истоку против „јеврејске расе“ постала је општепозната међу Немцима на свим нивоима. Укупан број жртава стрељања на истоку који су били Јевреји је око 1,3 до 1,5 милиона. Читаве регије иза немачко-совјетске границе пријављене су Берлину од стране нацистичких одреда смрти као „Јуденфреи“.

Коначно решење и ликвидација гета Дана 20. јануара 1942. године, током Ванзејске конференције у близини Берлина, државни секретар генералне владе, Јозеф Билер, позвао је Рајнхарда Хајдриха да што пре започне предложено „коначно решење јеврејског питања“. Индустријско убијање издувним гасовима тестирано је током неколико недеља у логору за истребљење Хелмно у тадашњем Вартхеланду, под маском пресељења. Свим осуђеним затвореницима Гета речено је да иду у радне логоре и замољени су да спакују ручни пртљаг. Многи Јевреји су веровали у превару трансфера, пошто су депортације такође биле део процеса гетоизације. У међувремену, идеја о масовном убиству помоћу стационарних гасних комора развијена је до септембра 1941. или раније. То је био предуслов за новонасталу операцију Рајнхардт коју је водио Одило Глобочник који је наредио изградњу логора смрти у Белжецу, Собибору и Треблинки. У Мајданеку и Аушвицу, рад стационарних гасних комора почео је у марту, односно мају, чему су претходили експерименти са циклоном Б. Између 1942. и 1944. године, најекстремнија мера Холокауста, истребљење милиона Јевреја из Пољске и широм Европе спроведено је у шест логора за истребљење. Није било пољских стражара ни у једном од Рајнхартових логора, упркос понекад коришћеном погрешном називу пољских логора смрти. Све центре за убијање пројектовали су и њима управљали нацисти у строгој тајности, уз помоћ украјинских Травникија. Цивилима је било забрањено да им приђу и често су пуцали ако би били ухваћени у близини железничких шина.Kopówka & Rytel-Andrianik (2011), p. 405.

Систематска ликвидација гета почела је широм Генералне владе у рано пролеће 1942. године. У том тренутку једина шанса за опстанак био је бекство на „аријевску страну”. Немачки скупови за такозване возове за пресељење били су директно повезани са коришћењем строго тајних објеката за истребљење које су за СС изградиле отприлике у исто време разне немачке инжењерске компаније укључујући HAHB, I.A. Topf and Sons of Erfurt, и C.H. Kori GmbH. мини|Фотографије из Црне књиге Пољске, коју је пољска влада у егзилу објавила у Лондону 1942. године. мини|Горе: улаз у логор Аушвиц I, са знаком на капији, Arbeit Macht Frei. Доле: права фабрика смрти у оближњем Аушвицу II–Биркенау