Тринаест проблема је збирка кратких прича британске списатељице Агате Кристи која је први пут објављена у Великој Британији од стране издавачке куће "Collins Crime Club" у јуну 1932.Chris Peers, Ralph Spurrier and Jamie Sturgeon. Collins Crime Club – A checklist of First Editions. Dragonby Press (Second Edition) March 1999 (p. 14) и у САД од стране издавачке куће "Dodd, Mead and Company" 1933. под насловом Убиства клуба уторком увече.John Cooper and B.A. Pyke. Detective Fiction – the collector's guide: Second Edition (pp. 82, 87) Scholar Press. (1994) Издање у Великој Британији коштало је седам шилинга и шест пенија, а издање у САД 2 долара. У тринаест прича појављују се детективка почетница госпођица Марпл, њен сестрић Рејмонд Вест и њен пријатељ сер Хенри Клитеринг. То су најраније приче које је Кристијева написала о госпођици Марпл. Главно окружење за оквирну причу је измишљено село Сент Мери Мид.

Радња

Као и у неким од својих других збирки кратких прича (нпр. Ортаци у злочину), Кристијева користи свеобухватно приповедање, чинећи књигу више као епизодни роман. Постоје три скупа приповедања, иако су они сами међусобно повезани. Први низ од шест су приче које прича "Клуб уторком увече", насумично окупљање људи у кући госпођице Марпл. Сваке недеље скупина прича приче о загонеткама које увек решава детективка почетница из удобности своје фотеље. Један од гостију је сер Хенри Клитеринг, бивши начелник Скотланд Јарда, и то омогућава Кристијевој да разреши причу при чему он обично истиче да су злочинци ухваћени.

Сер Хенри Клитеринг позива госпођицу Марпл на вечеру где се прича следећи низ од шест прича. Скупина гостију користи сличну игру погађања и још једном побеђује госпођица Марпл. Тринаеста прича, "Смрт у реци", одвија се неко време након вечере када је госпођица Марпл сазнала да Клитеринг борави у Сент Мери Миду и тражила од њега да помогне у истрази око смрти месне сељанке. На почетку приче госпођица Марпл тајно открива ко је убица и њено решење се показује тачним.

Приче Клуб Уторком увече Скупина пријатеља се састала у кући госпођице Марпл у Сент Мери Миду. Сем саме старице, ту су њен сестрић – писац Рејмонд Вест – уметница Џојс Лемпријер, сер Хенри Клитеринг (бивши начелник Скотланд Јарда), свештеник др. Пендер и господин Питерик, заступник. Разговор се претворио у нерешене загонетке. Рејмонд, Џојс, Пендер и Питерик тврде да су њихова занимања права за решавање злочина. Џојс предлаже да формирају клуб. Сваког уторка увече један члан скупине мора да исприча праву загонетку, а остали ће покушати да је реше. Сер Хенри пристаје да учествује, а госпођица Марпл се добровољно јавља да заокружи скупину.

Сер Хенри прича прву причу о троје људи који су сели да вечерају након чега им је позлило, наводно од тровања храном, а један је од последица тога умро. Троје људи били су господин и госпођа Џонс и женина дружбеница, госпођица Кларк, а госпођа Џоунс је умрла. Господин Џоунс је био трговачки путник. Служавка у једном од хотела у којима је одсео видела је упијајући папир који је користио када је написао писмо чије фразе које могу да се дешифрују се односе на његову зависност од новца своје жене, њену смрт и „стотине и хиљаде“. Собарица је прочитала о смрти у новинама и, познавајући рођаке у истом селу где су живели господин и госпођа Џоунс, писала им је. Ово је покренуло ланац трачева који су довели до ископавања тела и открића да је госпођа Џонс отрована арсеном. Било је додатних трачева који повезују господина Џоунса са лекаревом ћерком, али ту није било ничег суштинског. Џоунсова собарица Гледис у сузама је потврдила да су све три особе добиле исти оброк од јастога у конзерви, хлеб и сир и воћну салату са шлагом. Такође је припремила чинију качамака за госпођу Џоунс да смири стомак, али госпођица Кларк је ово појела, упркос строгој исхрани на којој је била због својих сталних проблема са тежином. Џоунс је такође имао уверљиво објашњење за писмо које је избрисано у хотелској соби.

Људи у просторији износе своје различите теорије о томе ко је убица, али занемарују да питају госпођицу Марпл све док сер Хенри љубазно није указао на пропуст. Госпођица Марпл је размишљала о једном сличном случају у вези једне месне породице (за који Рејмонд није видео никакву важност) све док изненада није питала сер Хенрија да ли је Гледис признала и рекла да се нада да ће господина Џоунса обесити због онога на шта је натерао јадну девојку да уради. Писмо у хотелској соби било је од Гледис. Стотине и хиљаде се односи на чоколадне мрциве посипане по десерту. Господин Џоунс је са њима помешао арсен и дао их Гледис да их користи за воћну салату са шлагом. Госпођица Кларк није појела посластицу (због своје строге исхране), а господин Џонс је састругао отроване мрвице. Сер Хенри потврђује да је госпођица Марпл у праву. Господин Џоунс је направио дете Гледис и искористио је обећање брака након смрти своје жене да наведе девојку да почини убиство. Затим се оженио другом. Дете је умрло убрзо по рођењу, а Гледис је признала на самрти.

Светилиште Астарте Скупина се састала следеће недеље и ред је био на др. Пендера исприча своју причу. Његова прича је била прича у којој је човека ударила „никаква људска акција“. Десило се у кући на ивици Дартмура под називом "Тихи гај" коју је недавно купио сер Ричард Хејдон, стари лекарев пријатељ са факултета. Др. Пендер је тамо био позван на пријем где им се придружило још седам људи, међу којима и упечатљива лепотица из друштва Дајана Ешли. Сер Ричарда је веома привлачила, као и већину других мушкараца на пријему, а она их је све редом опчинила. На ливади испред куће налазило се неколико реликвија из каменог доба, а у кругу куће налазио се гај дрвећа за који је сер Ричард мислио да је веродостојни гај Астарте у чијем средишту је био саградио груб храм у виду каменог летњиковца. Дајана Ешли је била довољно одушевљена шумарком и структуром у њој да дивље указује оргију обасјану месечином богињи Месеца, предлог на који су др. Пендер и неки други уложили забрану, а део њиховог приговора је био осећај зла које је окружење изазвало у њиховој машти.

Ублажени на отменом пријему, остали су прихватили Дајанин предлог да се обред одржи те вечери и припреме су протекле срећно. Дајанина безоблична хаљина, названа 'непознато', разочарала је скупину због недостатка маште, а током обреда је нестала, а последњи пут је виђена како иде ка шумарку. Остали су је пратили и нашли је у њеном правом костиму, величанствено украшену на месечини као свештеницу Астарте. Упозорила је остале да се не приближавају, али сер Ричард се приближио и одмах се срушио на земљу. Када су га прегледали његов брат од стрица Елиот, а потом и др. Сајмондс, установили су да је мртав, убијен убодом у срце, али нико није виђен да му је прилазио нити је пронађено оружје на трави. Тело су однели у кућу и позвана је полиција. Незадовољан, Елиот се вратио сам у гај да даље истражи, а касније су га остали нашли убоденог на истом месту са раном од ножа на рамену и ножем у руци. Његова прича је била прича о томе да је видео привид богиње, а затим и самог себе. Нож је препознат као нож ископан из тумулуса у риту који се чувао у сер Ричардовој кући. Полиција је сумњала на Дајану, али није имала доказе ни објашњење како је могла да почини злочин.

Чланови клуба "Уторком увече" расправљали су о могућим решењима између себе, али госпођица Марпл је погодила право решење: иако не зна шта је навело сер Ричарда да се спотакне – вероватно се саплео о корен дрвета – његов брат од стрица Елиот га је брзо убоо ножем док се правио како гледа шта му је. Нож је био сакривен у његовом елегантном костиму. Др. Пендер потврђује да му је пет година касније Елиот писао уочи експедиције на Јужном полу и признао злочин и муке које је од тада претрпео. Његова побуда била је љубав према Дајани Ешли, а убиством свог брата од стрица уклонио је противника и наследио богатство. Надао се да ће искупити за свој злочин и ублажити своју кривицу часном смрћу што је свештеник потврдио да је и учинио. Иако је др. Пендер прикрио имена, сер Хенри је препознао случај и особе умешане у њега.

Златне полуге Рејмонд Вест долази на ред у причању приче. Десило се две године раније када је Рејмонд провео Витсун у Корнволу са недавним познаником Џоном Њуменом. Био је нека врста ауторитета у Шпанској Армади и купио је права на спасавање олупине брода од Армаде која се насукала уз обалу и измицала многим покушајима опоравка током година. Путујући возом до Њуменове куће у селу Полперан, Рејмонд је делио кочију са полицијским инспектором Беџвортом који је знао за шпанско благо, али га је посебно занимала скорија олупина брода званог РМС Отранто. Овај последњи је потонуо шест месеци раније и његове полуге или су уклоњени из бродске оставе пошто је труп поцепан на стенама Змијине тачке или украдене неко време пре тога. Инспектор је истраживао ствар.

Стигавши у Корнвол, Рејмонд се настанио у Њуменовој кући и следећег дана отишао са њим у месно кафану Три сидра где је одмах осетио сумњу према станодавцу господину Келвину који је дао смислене опаске о полицији и другим „странцима“ који се баве месним питањима. Следећег дана, у недељу, видела се олуја која се спремала над подручјем, а то се поклопило са Рејмондом који је имао осећај слутње. Овај осећај је био оправдан када је Њумен те ноћи изашао у шетњу и није се вратио иако је његов нестанак примећен тек следећег дана. Покренута је потрага и нестали мушкарац је пронађен везан и запушених уста у месном јарку. Његова прича је била да је приметио неке мушкарце како чамцем доносе нешто на плажу на месту које је прикладно названо „Увала кријумчара“, а затим стављају терет у месну пећину. Људи су га напали, везали и камионом одвезли до јарка. Беџворт је пронашао доказе да је пећина коришћена за складиштење нечега, али, што је још важније, трагови гума на путу којим је Њумен одведен поклапају се са гумама на камиону у власништву господина Келвина. Ноћна болничарка комшинице је сведочила да камион никада није изнет из гараже те ноћи. Келвин је избегао хапшење, а Рејмонд није знао решење загонетке.

Опет је госпођица Марпл та која је пронашла решење када је опоменула свог сестрића на његов избор пријатеља, а сер Хенри је потврдио да он зна нешто о случају и да је стара дама у праву. Њумен није човеково право презиме и он је сада у затвору у Краљељвићграду због крађе злата из лондонског трезора. Искористио је причу о олупини и шверцу да прикрије своје трагове, а Келвин је постављен као жртвено јагње. Камион газде никада није коришћен, али је током ноћи скинута гума и стављена на други камион да би се обезбедио „доказ”. Њуменов саучесник је вероватно био његов вртлар кога је Рејмонд видео како ради на гредици од ружиног дрвећа у понедељак ујутру када су схватили да је Њумен „нестао“ – како је госпођица Марпл навела, прави вртлари никада не раде на Духовски понедељак.

Плочник умрљан крвљу