Артемиј Лукјанович Ведел (; ; 13. април 176726. јул 1808), рођен као Артемиј Лукјанович Веделски, био је украјински и рускиBertil van Boer: Historical Dictionary of Music. Scarecrow, 2012. P. 577.Dowley, Tim: Christian Music: A global history. Fortress Press 2018Goncharuk A. Y. Socio-pedagogical foundations of the theory and history of musical art (Гончарук А. Ю. Социально-педагогические основы теории и истории музыкального искусства). Moscow 2015. P. 196.Razumovsky D. V. Church singing in Russia (Разумовский Д. В. Церковное пение в России). Moscow 2013. P. 13.Askochensky V. Russian composer Artemy Vedelev (Аскоченскій В. Русский композиторъ А. Л. Веделевъ. — Газета «Кіевские губернские вѣдомости»). Kiev 1854, № 10. композитор војне и литургијске музике. Он је дао важан допринос у музичкој историји Украјине. Заједно са Максимом Березовским и Дмитријем Бортњанским, Ведел је признат као један од „златне тројке“ композитора украјинске класичне музике 18. века и један од највећих руских хорских композитора.
Ведел је рођен у Кијеву, Руско царство, као син богатог резбара. Студирао је на Кијевско-могиљанској академији до 1787. године, након чега је постављен за диригента академског хора и оркестра. Године 1788. послат је у Москву да служи као помоћник хоровође обласног губернатора, али се вратио кући (1791) и наставио каријеру на академији. Генерал царске руске армије Андреј Леванидов ангажовао га је да води градску пуковску капелу и хор — под Леванидовљевим покровитељством, Ведел је достигао врхунац свог стваралаштва као композитор. Са Леванидовом се преселио у Харковску губернију (данас Харков, Украјина), где је помогао да се организује нови хор и оркестар, и предавао као капелник на Харковском колегијуму.
Године 1799. Ведел је позван у Санкт Петербург због сумње да је учествовао у завери против цара Павла I; након тога су Веделови радови у црквама забрањени. Оставши без покровитеља, вратио се кући у Кијев. Године 1799. замонашио се и живио у Кијевско-печерској лавраи. Манастирске власти су откриле руком писане претње о руској царској породици и оптужиле Ведела да их је написао. Био је доживотно затворен као ментални болесник и забрањено му је да компонује. После скоро деценије у кијевској лудници, власти су му дозволиле да се врати у кућу свог оца да умре.
Веделова музика је била цензурисана од стране власти у царској Русији (а касније и од стране Совјетског Савеза). Познато је више од 80 његових дела, укључујући 31 хорски концерт, али многе од његових композиција су изгубљене. Сачуван је само један његов рукопис. Стил Ведекивуг композиција одражава промене које су се дешавале у класичној музици током његовог живота; био је под утицајем украјинске барокне традиције, али је био и под утицајем нових западноевропских (посебно италијанских ) оперских и инструменталних стилова.
Позадина мини|Партитура са двоструким барјаком, из 17. века, Државни историјски музеј, Москва Хорска музика има посебан значај за украјинску културу; према музикологу Јурију Чекану, „хорска музика оличава украјински национални менталитет и душу народа“.
Карактер руског и украјинског богослужења потиче од извођењаi знаменог појања. Ова традиција је достигла свој врхунац током 16. и 17. века, попримивши свој карактер у Руском царству око три века раније.
Хорска музика Украјине мењала се током барока; уведена је страст и емоција, контрастна динамика, тембар и музичка текстура, а монодија је замењена полифонијом. Нова полихорална култура постала је позната као стил „певање у деловима“. Током 19. века, Знаменски напеви су постепено замењивани новијим, попут кијевског, који су заузврат били замењени музиком која је била ближа рецитативу. Већина Знамених мелодија се тада постепено губи или заборавља.
Најзначајније име у руској музици током раног дела 19. века – периода који је означио низак пад у богатству традиционалне руске музике – био је Дмитриј Бортњански, који је студирао у Венецији пре него што је на крају радио на двору у Санкт Петербургу. Компонујући у ери када се покушавало сузбити културну баштину Руског царства, хорски концерти Бортњанског, постављени на руске текстове, направљени су по узору на контрапункт, кончерто гросо и италијанску инструменталну музику. Ведел је пратио Бортњанског у комбиновању италијанског барокног стила са древном руском химнодијом. у време када су се у украјинску хорску музику уводили класични утицаји, као што су четворогласна полифонија, певање солиста и хора у различитим алтернативним временима, и ангажовање три или четири секције у композицји.
Референце Оригинални биографски извори за Ведела су биографија о његовом ученику композитору Пјотру Тручанинову, и чланак о Веделу историчара Виктора Аскоченског који је своје податке засновао на вербалним извештајима Веделових савременика и биографији коју је написао Веделов ученик Васил Зубовски. Веделова биографија композитора Василија Петрушевског објављена 1901, користила је сличне изворе.
Документе у вези са Веделом случајно је 1967. године открио украјински националиста Васиљ Кук када је истраживао московске војне архиве о операцијама НКВД -а против Украјинске устаничке армије. Данас Веделови заговорници као што су Никола Хобдих, директор Кијевског камерног хора и музиколог Тетјана Хусарчук, настављају да истражују и популаришу његову музику. Задатак проучавања Ведела отежан је историчарима и музиколозима због фрагментарности и површности извора – недостају подаци о његовим методама, а његова дела се не могу увек датирати са прецизношћу.
Живот
Породица мини| Подилски округ у Кијеву, са заокруженом локацијом породичне куће Веделских (приказани су и распоред улица пре 1811. и садашњи распоред) Артемиј Лукјанович Ведел је рођен у Кијеву у Руском царству, вероватно 13. априла 1767. Рођен је као син јединац Лукјана Власовича Веделскоине Елене или Олене Грихоривне Веде. Породица је живела у Подилу, старом трговачком и занатском центру Кијева, у парохији цркве Светог Бориса и Светог Глеб . Њихова кућа је стајала на данашњем углу између и Андриивска улица; Артеми је тамо живео све време свог детињства. Скоро половина становништва Кијева живела је у Подилу. које је било једно од три зидана насеља која су чинила град, заједно са Старим Кијевом и Печерскм .
Породица Веделски се строго држала православне вере. Лукјан Власович Веделски је био богат резбар иконостаса, који је поседовао сопствену радионицу. Име Ведел, вероватно скраћени облик од Веделски, је начин на који је композитор потписивао своја писма и називао себе у војним документима. Његов отац се потписао као „Кијевљанин Лукјан Веделски“.
Ране године у Кијеву Ведел је као дечак био члан хора у Епархијском (архијерејском) хору у Кијеву. Студирао је на Кијево-могиљанској академији, где је међу његовим наставницима био италијански оперски композитор Ђузепе Сарти, који је 18 година провео као композитор у Руском царству. До краја 18. века већина студената који су похађали Кијевско-могиљанску академију припремала се за свештенство. Академија је у то време била најстарија и најутицајнија високошколска установа у Руском царству; већина водећих академика у земљи су првобитно дипломирали на академији.
Ведел је похађао академију до 1787. године. Након тога је студирао филозофију и музику, а почео је да компонује као студент Потемкинове музичке академије. Док је студирао напредни смер филозофије, постављен је за диригента хора академије — академија је пружала опсежне програме за обуку хорских певача — и дириговао је студентским оркестром. Наступао је и као соло виолиниста. Проучавао је теоријске књиге о музици и упознао се са религиозним делима (укључујући кантате) које су компоновали студенти академије, као и са духовним концертима Максима Березовског и других колега.
Москва Године 1788. Ведела је, заједно са другим хористима, послао митрополит кијевско-халички и ректор Кијевско-мохиљанске академије, у Москву. Тамо је служио као помоћник хоровође и виолиниста за губернатор Москве и потом после 1790. године је радио за наредног губернатора. Хор је тада био уметнички важан део руског царског двора.
Веделов таленат препознали су и други музичари у Москви. Вероватно је наставио студије музике на универзитету. Током овог периода имао је прилику да се боље упозна са музичким културама Русије и Западне Европе. Међутим, није се дуго задржао у Москви и дајући оставку на функцију вратио се кући у Кијев.
Успон У Кијеву се Ведел вратио вођењу хора Кијевско-Мохиљанске академије. Међу познатим хоровима у граду у то време био је и један који је припадао генералу Андреју Леванидову у кијевском штабу украјинског пешадијског пука. Од почетка 1794. Леванидов добија Веделове услуге да води пуковску капелу и дечији хор. Леванидов, који је ценио и поштовао Ведела као композитора и музичара, био је у стању да делује као утицајни покровитељ — године од 1794. до 1798. билр су врхунац Веделовог музичког стваралаштва. Од 1793. до 1794. руководио је хоровима и Кијевско-Мохиљанске академије и свог покровитеља. Брзо је напредовао у војсци; 1. марта 1794. постављен је за штабног чиновника, а 27. априла 1795. постао је млађи ађутант. мини|Харковски колегијум, како је изгледао током прве половине 19. века У марту 1796. Леванидов је постављен за генералног губернатора Харковске губерније. Композитор се преселио у Харков, заједно са својим најбољим музичарима. У граду је организовао нови хор и оркестар губерније и предавао певање и музику на Харковском колегијуму који је по свом наставном плану и програму био други после академије у Кијеву. Час музике на Харковском колегијуму први пут је забележен 1798. године, када су у јануару те године изведена два канона и Веделов хорски концерт.
Ведел је доста компоновао током овог периода. Дела су обухватала концерте „Васкрсни Боже“ и „Чуј Господе глас мој“ (6. октобар 1796. године) и двохорски концерт „Господ ми измиче“. У овом периоду је постао веома цењен у Харкову; његови концерти су проучавани и извођени у Харковском колегијуму, а певали су се у црквама. Бортњански, који је водио Државну академску капелу у Санкт Петербургу, похвалио је квалитет Веделовог предавачког рада. У септембру 1796, Ведел је унапређен у вишег ађутанта, са чином капетана.
Губитак богатства Почетком 1797. године, по наређењу цара Павла I, Харковска губернија је укинута (и замењена новоствореном Слободанском украјинском губернијом), а Леванидов је напустио Харков. Након што је Павле I декретом наредио да се све пуковске капеле укину, Ведел је поднео оставку у војссци октобра 1797. Радио је као музичар за гувернера нове покрајине, који се према њему опходио позитивно колико је био у могућности.
Царски декрети су довели до опадања културног и уметничког живота Харкова. Градско позориште је затворено, а његови хорови и оркестри распуштени. Извођење Веделових дела у црквама је сада било забрањено, пошто је цар забранио певање у црквама било које врсте музике осим током Свете Литургије. Након 1798, када је Леванидов смењен са функције, Ведел је остао без покровитеља. Губитак покровитељства, који се поклопио са декретом цара од 10. маја 1797. о извођењу музике у црквама, довео је до дубоке депресије композитора.
Упркос подршци коју је добио од Теплова, Ведел је поделио своје ствари (укључујући све своје рукописе), напустио Харков крајем лета 1798. и вратио се да живи у кући својих родитеља у Кијеву. Тамо је написао два хорска концерта. Концерти су изведени у Саборном Храму Богојављања у Кијеву и Саборном Храму Свете Софије у граду.
Нови почетак мини| Кијевопечерска лавра Почетком 1799. године, фрустриран недостатком могућности да компонује и подучава и вероватно патећи од неког облика менталне болести, Ведел је псотао монах искушеник у Кијевопечерској лаври. Био је активан члан монашке заједнице и монаси су га поштовали због подвижништва.