Игнациј Јан Падеревски (Куриловка, 18. новембар 1860 – Њујорк, 29. јун 1941) био је пољски пијаниста, композитор и политичар.
Падеревски је био један од пољских политичких лидера током периода борбе за независност. Он је 1919. постао је премијер и министар иностраних послова Пољске. Током трајања мандата потписао је Версајски споразум, којим је окончан Први светски рат. Због репутације реномираног миузичара имао је отворен приступ дипломатским каналима и медијима, као и статус слободног зидара. Током Првог светског рата, Падеревски се залагао за независну Пољску, због чега је лобирао у и пропутовао САД, где се састао са председником Вудроом Вилсоном, који је дошао да подржи стварање независне Пољске у својих Четрнаест тачака на Париској мировној конференцији 1919. до Версајског уговора. Acta Poloniae Historica , .
Био је миљеник публике широм света. Убрзо након оставке на функцију, Падеревски је наставио концертну каријеру да би обновио финансије и ретко је посећивао политички хаотичну Пољску.Hartman, Carl. "Paderewski Remains Begin Journey Home", Associated Press via The Daily News (26 June 1992).
Младост, брак и образовање Падеревски је рођен у пољској породици у селу Куриловка, у губернији Подоље у Пољској. Село је сада део Хмиљничког округа Вињичке области у Украјини Његов отац, Јан Падеревски, управљао је великим имањима. Његова мајка, Поликсена, девојачки Новицка, умрла је неколико месеци након што се родио. Одгајали су га углавном далеки рођаци.
Од раног детињства, Падеревски је био заинтересован за музику. У почетку је живео на имању у близини Житомира, где се преселио са оцем. Међутим, убрзо након очевог хапшења због учешћа у Јануарском устанку (1863), усвојила га је тетка. Након што је пуштен на слободу, његов отацг+ се поново оженио и преселио у град Судилков, близу Шепетовке.
У почетку, Падеревски је ишао на часове клавира код приватног учитеља. Са 12 година, 1872. године, одлази у Варшаву и бива примељен на Варшавски конзерваторијум. По дипломирању 1878. постао је професор клавира у на матичном факултету. Године 1880. Падеревски се оженио колегиницом са конзерваторијума, Антонином Корсаковном. Следеће године, родио им се син Алфред, који је рођен хендикепиран. Антонина се никада није опоравила од порођаја и умрла је неколико недеља касније. Падеревски је одлучио да се посвети музици и оставио је сина на бригу пријатељима, а 1881. је отишао у Берлин да студира компоновање код Фридриха Кила и Хајнриха Урбана.
Кроз случајни сусретом 1884. са познатом пољском глумицом Хеленом Моџејевском започео је каријеру виртуозног пијанисте. Моџејевска је организовала јавни концерт и заједнички наступ у краковском хотелу Саски како би прикупила средства за даље студије клавира Падеревског. Он се убрзо преселио у Беч, где је учио код Теодора Лешетицког (Теодор Лешетицки). Оженио се другом супругом, Хеленом Падеревском (рођеном фон Розен) (1856–1934), убрзо након што је она добила поништење претходног брака, 31. маја 1899. Иако се раније бринула о његовом сину Алфреду (1880–1901); нису имали деце.
Пијаниста, композитор и мецена младих композитора
лево|мини|Падеревски за клавиром
После три године марљивог учења и предавача у Стразбуру који је Лешетицки организовао, Падеревски је дебитовао на концерту у Бечу 1887. Убрзо је стекао велику популарност и остварио је успехе у Паризу 1889. и у Лондону 1890. године. Падеревски је 1891. имао велике успехе на америчкој турнеји; обилазио је САД више од 30 пута у наредних пет деценија и САД му је постала друга домовина. Његов наступ, упечатљив изглед и огромна харизма допринели су сценском успеху, што се касније показало важним за политичко деловање и хуманитарни рад. Његово име постало је синоним за највиши ниво клавирске виртуозности.
Падеревски је одржавао брз темпо турнеја и компоновања. Свирао је многе сопствене клавирске композиције на концертима. Написао је и оперу Манру, која је још увек једина опера пољског композитора која је икада изведена у 135-годишњој историји Метрополитен опере. „Лирска драма“ Манру је амбициозно дело које је формално инспирисано Вагнеровим музичким драмама. Делу недостају увертира и арије затворене форме, али користи Вагнеров тип лајтмотива да представи ликове и идеје. Прича се усредсређује на љубавни троугао, друштвену неједнакост и расне предрасуде (Манру је Ром), а радња је смештена у планине Татре. Манру је постављен и у Дрездену (приватни концерт за племство), Лавову (званична премијера 1901), Прагу, Келну, Цириху, Варшави, Филаделфији, Бостону, Чикагу, Питсбургу и Балтимору, Москви, и Кијев. Падеревски је 1904. у пратњи своје друге супруге и љубимца-папагаја одржао концерте у Аустралији и на Новом Зеланду у сарадњи са пољско-француским композитором Анријем Ковалским. Падеревски је неуморно гостовао широм света и био је први композитор који је одржао соло наступ у новом Карнеги холу. Године 1909. изведена је премијера његове Симфоније у б-молу „Полонија“ дела које траје 75 минута. Композиције Падеревског биле су прилично популарне за његовог живота и једно време су улазиле у оркестарски репертоар, посебно његова Fantaisie polonaise sur des thèmes originaux (Пољска фантазија на оригиналне теме) за клавир и оркестар, Концерт за клавир у а-молу и Полонска симфонија. Његове клавирске минијатуре постале су посебно популарне; Менует у Г-дуру, оп. 14 бр. 1, написана у Моцартовом стилу, постала је једна од најпризнатијих клавирских мелодија свих времена. Упркос густом распореду наступа на турнеја и додатним политичким и добротворним ангажманима, Падеревски је оставио преко 70 оркестарских, инструменталних и вокалних дела.
Сва његова дела евоцирају романтичну слику Пољске. Укључују референце на пољске плесове и горштачку музику (Албум Татра [Албум татрзанские], оп. 12, Пољски плесови [Танце полские], оп. 5). Љубав Падеревског према својој земљи огледа се у насловима његових композиција (Пољска фантазија [Фантазја полска], оп. 19 и симфонија у б-молу „Полонија,” која укључује цитат из Мазурке (Мазурек Дабровскиего) Добровског), теме (Манру), и музичке поставке цитата пољских песника (нпр. Асника и Мицкјевича).
Филантропија лево|мини| Игнације Јан Падеревски Падеревски је 1896. донирао 10.000 америчких долара за оснивање фонда за подстицање композитора рођених у САД. Фонд је учествовао у трогодишњем конкурсу који је почео 1901. године и установио Награду падеревски. Он је такође покренуо слично такмичење у Лајпцигу 1898. године. Био је толико популаран на међународном нивоу да је музички дуо The Two Bobs имао хит песму из 1916. широм Британије When Paderewski Plays. Био је миљеник концертне публике широм света; жене су се посебно дивиле његовим наступима.
До краја 19. столећа, Падеревски је стекао велико богатство и широкогрудо је донирао хуманитарним организацијама и помагао је подизање споменика, међу којима је Вашингтонски лук, у Њујорку. Падеревски је донирао сународницима, као и грађанима и фондацијама из целог света. Основао је фондацију за младе америчке музичаре и студенте Универзитета Станфорд (1896), другу на Паришком конзерваторијуму (1909), још један фонд за стипендирање на Ecole Normale (1924), финансирао је студенте Московског конзерваторијума и Петербуршког конзерваторијума ( 1899) као и бање у Алпима (1928), за Британску легију. Током Велике депресије, Падеревски је подржавао незапослене музичаре у Сједињеним Државама (1932) и Швајцарској 1937. Такође је јавно подржао фонд осигурања за музичаре у Лондону (1933) и помагао је јеврејске интелектуалце у Паризу (1933). Подржавао је сиротишта и породилиште у Њујорку. Само неколико концертних дворана и споменика које је спонзорисао Падеревски је: споменик Дебисија (1931) и Едуарда Колона (1923) у Паризу, Споменик Листу у Вајмару, споменик Бетовену у Бону, споменик Шопену у Желазови Воли (место рођења композитора Косчија Монка) у Чикагу и Вашингтон Арч у Њујорку.
Калифорнија Године 1913. Падеревски се настанио у Сједињеним Америчким Државама. Уочи Првог светског рата и на врхунцу славе, Падеревски је купио имање од 810 хектара, Ранч Светог Игнација, близу Пасо Роблеса, у округу Сан Луис Обиспо, у региону Централне обале Калифорније. Деценију касније, засадио је винову лозу на имању у Калифорнији. Када је лоза сазрела, правили су вино у ооближњој винарији Јорк Моунтаин, која је, као што је и сада, била једна од најпознатијих винарија између Лос Анђелеса и Сан Франциска."Wine Talk" The New York Times, 5 July 1995
Политика и дипломатија десно|мини|234x234пиксел| Падеревски, око 1900. Падеревски је 1910. финансирао Грунвалдски споменик у Кракову у знак сећања на 500. годишњицу битке код Грунвалда. Откривање споменика довело је до великих демонстрација. У обраћању окупљеној гомили, Падеревски се показао вештим у привлачењу људи за политичке ставове које је заступао. Његовим страственим говорима нису били претходно конципирани или написани. Његов статус уметника и филантропа, а не као члана било које од многих пољских политичких странки и фракција, постао је једно од његових највећих предности и омогућило му је да не буде у центру текућих политичких препирки те да без притисака позива на више идеале јединства, жртвовања, доброчинства и раде за заједничке циљеве.
У Првом светском рату, Падеревски је постао активан члан пољског националног комитета у Паризу, који је убрзо прихватила Тројна Антанта као представника снага које покушавају да створе државу Пољску. Падеревски је постао портпарол комитета, а убрзо су он и његова супруга основали и друге, укључујући Пољски фонд за помоћ у Лондону и Друштво белог крста у Сједињеним Америчким Државама. Падеревски је упознао енглеског композитора Едварда Елгара, који је користио тему из Фантазије Полонезе ПадеревскогCorrespondence between Elgar and Paderewski у свом делу Полонија написаном за концерт у Лондону 6. јула 1916.
Падеревски је позивао друге пољске имигранте да се придруже пољским оружаним снагама у Француској, и притискао је све угледние и утицајне људе којима је имао приступ. Он се директно обраћао Американцима у јавним говорима и на радију, апелујући на њих да се сете судбине његове нације. Водио је захтеван распоред јавних наступа, прикупљања средстава и састанака да је на неколико година потпуно прекинуо музичке турнеје, уместо тога посветио се дипломатској делатности. Уочи америчког уласка у рат, јануара 1917. године, главни саветник америчког председника Вудроа Вилсона, пуковник Хаус, обратио се Падеревском да припреми меморандум о пољском питању. Две недеље касније, Вилсон је говорио пред Конгресом и оспорио је статус кво: „Схватам здраво за готово да се државници свуда слажу да треба да постоји уједињена, независна, аутономна Пољска. Оснивање „Нове Пољске“ постало је једна од Вилсонових познатих четрнаест тачака, принципа које је Вилсон следио током мировних преговора о окончању Првог светског рата. У априлу 1918, Падеревски се састао у Њујорку са лидерима Америчког јеврејског комитета у неуспешном покушају посредовања у договору у којем би организоване јеврејске групе подржале пољске територијалне амбиције, у замену за подршку једнаким правима за Јевреје. Међутим, убрзо је постало јасно да нити један план неће задовољити јеврејске вође и Романа Дмовског, шефа пољског националног комитета, који је био изразито антисемитски настројен.
На крају рата, док још није била одлучена судбина града Познања и читавог региона Велике Пољске, Падеревски је посетио Познањ. После одржаног говора 27. децембра 1918. године, пољски становници града дигли су војни устанак против Немачке, познат као Великопољски устанак. десно|мини| Споменик Падеревском у варшавском парку Ујаздов