Азербејџански тар или кавкаски тар или тар са 11 жица је инструмент у мало другачијем облику од персијског тара и развио га је Садигјан од персијског тара око 1870. године.

Уметност израде и извођења музике на тару играју значајну улогу у обликовању културног идентитета Азербејџанаца. Свирачи преносе своје вештине на младе у својој заједници усменом предајом и демонстрацијама, као и у образовним музичким институцијама. Ова уметност уписана је на Унескову листу нематеријалне културне баштине света 2012. године.

Израда Произвођачи тара преносе своје вештине на шегрте, често унутар породице. Израда почиње пажљивим одабиром материјала за инструмент: дудово дрво за тело, орахово дрво за врат и дрво крушке за клинове за подешавање. Користећи разне алате, занатлије праве шупље тело у облику осмице, које се затим прекрива танким перикардијумом вола. Нарезан врат се причвршћује, додају се металне жице и тело се интарзира седефом.

Извођење мини| Азербејџански тар Извођачи држе инструмент хоризонтално, уз груди, и повлаче жице трзалицом, док користе трилере и разне технике и потезе да додају боју звука. Наступ извођача тара има битно место у свадбама и различитим друштвеним окупљањима, свечаним догађајима и јавним концертима. Играчи преносе своје вештине на младе људе у својој заједници усменом предајом, демонстрацијама и у образовним музичким институцијама.

Историја „Кавкаски тар“ или „азербејџански тар“ или „катран од 11 жица“ је инструмент у мало другачијем облику од персијског тара и развио га је Садигјан од оригиналног персијског тара око 1870. године. Има мало другачију грађу и више жица. Кавкаски тар има једну додатну бас-жицу са стране, на подигнутој матици, и обично 2 дупле резонантне жице преко малих металних матица на пола врата. Све ове жице пролазе поред главних жица преко врата и причвршћене су за држач струна и ивицу тела. Middle East. Atlas of Plucked Instruments. Retrieved on 2013-01-01. десно|мини|200x200пиксел| Трио извођача мугама (тар извођач седи у центру). Баку, 1912. У другој половини 19. века тар је прошао кроз различите обнове. Један од највећих музичара - извођача Мирза Садик Асад (1846—1902) увео је промене у структуру и форму традиционалног иранског тара, повећавши број његових жица и довео их је до 11. Он је, поред тога, променио и начин свирања, подижући инструмент са колена на груди. TAR

Нови процват свирања почиње у 20. веку. На пример, тар је преузео вођство у првом оркестру народних музичких инструмената, насталом 1931. године на иницијативу Узеира Хаџибејлија и Муслима Магомајева, највећих азербејџанских композитора и јавних личности прве половине 20. века. Школа нотног свирања на националним инструментима, коју је основао Узеир Хајибејли, додатно је проширила техничке и уметничке могућности. TAR

У азербејџанској музици, тар се првенствено користио као водећи инструмент у такозваном мугамском трију извођача, који такође укључује каманчу и даф. Тар, као део мугам трија и као соло, до данас, наставља да игра кључну улогу у уметности мугама, традиционалној и популарној у Азербејџану. TAR

Тар се држи хоризонтално на грудима свирача, где се држи у позицији десном руком, гурањем доњег дела у облику дупле посуде на груди. Свирање тара почиње повлачењем жице користећи трзалицу која се држи између палца и кажипрста леве руке. Жице које вуче десна рука стварају звуке, а мелодије настају притиском на одговарајуће прагове кажипрстом, средњим прстом и домалим прстом леве руке. Да би се обезбедила потпуна употреба способности и разноликости тара, свирач користи различите трзалице, заједно са различитим ударцима и трилерима. Video introduction to the playing of the Azerbaijani tar Распон тоналитета тара је хроматски и обухвата две и по октаве.

Тар се налази на поштанским маркама и новчаници Азербејџана.

Види још Музика Азербејџана Мугам

Референце

Спољашње везе Занатска и извођачка уметност Тара, жичаног музичког инструмента са дугим вратом

Категорија:Национални симболи Азербејџана Категорија:Азерска музика Категорија:Азербејџанска култура Категорија:Нематеријално културно наслеђе Азербејџана