мини|десно|220п|Вараждински апостол из средине 15. века (десно)
Српски језик у Хрватској је српски језик којим говоре Срби у Хрватској. Један је од службено признатих мањинских језика у Хрватској. Положај српског језика и других мањинских језика у тој држави регулисан је Уставом Хрватске, Уставним законом о правима националних мањина и другим законским прописима (Закон о образовању на језику и писму националних мањина; Закон о употреби језика и писма националних мањина). Већина Срба у Хрватској користи ијекавски изговор, осим у делу Подунавља, где локално српско становништво користи екавски изговор. Део српских досељеника, који је у Подунавље дошао из других делова Хрватске или Босне и Херцеговине након Другог светског рата и рата у Хрватској, користи свој изворни ијекавски изговор или усвојени екавски изговор, а неретко и оба, у зависности од контекста. У српском језику призната је равоправност оба изговора, од којих екавски преовладава у Србији, док ијекавски преовладава у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској. Према резултатима пописа становништва из 2021. године, свега 45,004 (1,16%) становника Хрватске декларисало је српски језик као матерњи, док се чак 8,128 (0,21%) изјаснило у прилог српско-хравстког, а додатних 4,278 (0,11%) у прилог хрватско-српског језика.Državni zavod za statistiku (2022): Popis 2021: Konačni rezultati
Историја мини|десно|220п|Плоча испред школе у Трпињи
У склопу својих државних граница, данашња Хрватска обухвата и неке области које су већ током раног средњег века биле настањене српским становништвом, што се у првом реду односи на подручје данашње Дубровачко-неретванске жупаније, која обухвата приморске делове накадашњих српских области Травуније, Захумља и неретванске Крајине. Све те области су потом биле у саставу српских држава Војислављевића, Немањића, Котроманића и Косача, тако да управо из средњовековног периода потичу и разни ћирилички споменици са тих приморских простора, који припадају српској језичкој и књижевној баштини, а српска ћириличка писменост заузимала је посебно место и у средњовековној Дубровачкој републици.
Већ током 14. и 15. века, долази до миграције дела српског становништва према другим областима данашње Хрватске, укључујући и подручје старе Бановине Славоније, где су угарски краљеви даровали поседе разним српским великашима. Заједно са српским досељеницима кретало се и свештенство, те је тако дошло и до настанка српског Вараждинског апостола из 1454. године, православне богослужбене књиге која представља најстарији сачувани текст на ћирилици са северног подручја данашње Хрватске.
За време постојања Аустријске царевине (1804-1867) и Аустроугарске монархије (1867-1918), питање о полажају српског језика у тадашњој Краљевини Хрватској и Славонији и Краљевини Далмацији било је разматрано у неколико наврата у стручним и политичким круговима. Тим поводом је под утицајем Бечког књижевног договора (1850) дошло до формулисања тезе о језичкој зеједници Срба и Хрвата, што је већ у том периоду наишло на критике и отпоре у делу како српске тако и хрватске јавности. Након 1918. године, у новоствореној Краљевини Југославији промовисан је концепт "троименог" српско-хрватско-словеначког језика, који је обликован под утицајем идеологије интегралног југословенства, што је након стварања Бановине Хрватске (1939-1941) додатно отежавало решавање питања о положају српског народа и српског језика у тој југословенској административној јединици.
Током Другог светског рата у Југославији (1941-1945), дошло је до стварања Независне Државе Хрватске (НДХ) под влашћу усташа, који су починили геноцид над српским народом, уз систематко затирање свеколике српске историјске, црквене и остале културне баштине, укључујући и забрану употребе српског језика и ћириличког писма.
Након 1945. године, статус српског народа и српског језика у југословенској федералној јединици Хрватској био је регулисан уставним и законским прописима. Већ приликом доношења Устава НР Хрватске из 1947. године, у члану 11. било је назначено: "Srbi u Narodnoj Republici Hrvatskoj ravnopravni su sa Hrvatima", док је члан 112. садржао одредбу о службеном језику, која је гласила: "Postupak pred sudovima vodi se na hrvatskom ili srpskom jeziku". Међутим, већ приликом доношења новог Устава СР Хрватске из 1963. године, укинута је одредба о равноправности из ранијег члана 11, а измењена је и одредба о језику, која је према новом члану 247. гласила: "Postupak pred sudovima i drugim organima vodi se na hrvatskosrpskom jeziku". Ни такво решење није дуго потрајало, пошто је већ 1972. године дошло до измена и допуна у Уставу СР Хрватске, а том приликом је у уставном амандману бр. 5 било прописано: "U Socijalističkoj Republici Hrvatskoj u javnoj je upotrebi hrvatski književni jezik - standardni oblik narodnog jezika Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koji se naziva hrvatski ili srpski". Таква одредба задржана је и у Уставу СР Хрватске из 1974. године (138. члан).
У периоду од 1988. до 1990. године, учињени су покушаји да се народна и језичка права Срба боље дефинишу, а том приликом формулисан је и предлог амандмана бр. 41 који је гласио: "U Socijalističkoj Republici Hrvatskoj u službenoj je upotrebi hrvatski ili srpski jezik, standardni oblik narodnog jezika Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koji se naziva i hrvatski književni jezik, a koji je i književni jezik Srba u Hrvatskoj", али такво решење је путем прегласавања одбијено од стране Сабора, тако да предожени амандман није озваничен.
Хрватски уставни закон о правима националних мањина, један од само два уставна закона у земљи, ступио је на снагу 23. децембра 2002. године, а регулише и питања језичке равноправности.
У априлу 2015. Комитет Уједињених нација за људска права позвао је хрватску владу да осигура право мањина да користе свој језик и писмо. У извештају се наводи питање употребе српске ћирилице у Вуковару и осталим општинама. Министар спољних послова Србије Ивица Дачић рекао је да његова земља поздравља извештај Комитета УН за људска права.
Образовање српског језика десно|мини| Улични знак на хрватском и српском језику у Даљу, источна Хрватска Највише школа са наставом на српском језику налази се у Вуковарско-сријемској и Осјечко-барањској жупанији на подручју бивше Источне Славоније, Барање и Западног Срема, где су права на образовање на језицима мањина била обезбеђена за време Прелазне управе Уједињених нација за источну Славонију, Барању и Западни Сирмијум на основу Ердутског споразума. Данас уз те школе постоји и Српска православна средња школа "Кантакузина Катарина Бранковић" у Загребу.
У школској 2010–2011. години вртиће, основне и средње школе на српском језику похађало је 3.742 ученика. Те године је образовање на српском језику пружало 59 образовних установа и у њима је радио 561 васпитач и наставник. У школској 2011–2012. години укупан број ученика био је 4.059 у 63 образовне установе иу њима је радило 563 васпитача и наставника. Број одељења или група у овом периоду повећан је са 322 на 353.
Као катедра на Катедри за јужнословенске језике Филозофског факултета Универзитета у Загребу има Катедру за српску и црногорску књижевност. Међу осталима, тадашњи предавачи српске књижевности на универзитету били су Антун Бараћ, Ђуро Шурмин и Армин Павић.
Други облици културне аутономије Разне мањинске организације користе српски језик у свом раду. Једна од њих, Удружење за српски језик и књижевност у Хрватској из Вуковара, непрофитна је организација која окупља научнике и техничке раднике у Републици Хрватској који се баве проучавањем и наставом српског језика и књижевности.
Заједничка употреба на нивоу локалне самоуправе Закон о употреби језика и писма националних мањина предвиђа обавезну суслужбену употребу мањинских језика у општинама у Хрватској у којима је најмање једна трећина припадника националне мањине. Општине Двор, Вргинмост, Јагодњак, Шодоловци, Борово, Трпиња, Маркушица, Негославци, Бискупија, Ервеник, Кистање, Грачац, Удбина, Врбовско, Доњи Кукурузари, Ердут и Вуковар, дужне су да равноправно признају закон службена употреба српског језика и српске ћирилице. Спровођење закона наилази на велики отпор већинског дела становништва, посебно у случају Вуковара где је 2013. довео до антићириличних протеста у Хрватској. мини|Општине са српским језиком мањине у службеној употреби МестоПопулација (2011)Проценат мањине (2011)Врбовско5,07635,22%Вуковар27,68334,87%Бискупија1,699 85,46%Борово5,05689,73%Цивљане23978,66%Доњи Кукурузари1,63434,82%Двор6,23371,90%Ердут7,30854,56%Ервеник1 10597,19%Грачац4,69045,16%Вргинмост2,97066,53%Јагодњак2,04065,89%Кистање3,48162,22%Крњак1,98568,61%Маркушица2.57690,10%Негославци1.46396,86%Плашки2,292 45,55%Шодоловци1,65382,58%Трпиња5,57289,75%Удбина1,87451,12%Војнић4,76444,71%Врховине1,38180,23%Доњи Лапац2,11380,64%Кнежеви Виногради4,61418.43%Нијемци4,70510,95%
Види још
Срби у Хрватској Срби у Славонији Срби у Далмацији Српски језик Дубровчана Српски језик у Црној Гори Српско-хрватско-словеначки језик Српскохрватски језик Хрватски језик Европска повеља о регионалним или мањинским језицима Протести против ћирилице у Хрватској
Референце
Литература
Категорија:Српски језик Категорија:Срби у Хрватској Категорија:Језици Хрватске