Аранђел Маринковић (Дедина Бара код Лесковца, 1842 - Грделица, 12. децембар 1922) био је српски политичар. Маринковић је био дугогодишњи народни посланик, учесник српско-турских ратова за ослобођење југа Србије и народни трибун свог краја. Често се у историјској литератури наводи као један од најактивнијих и најречитијих народних посланика српског Југа за време владавине Обреновића.
Биографија Рођен је 1842. године у селу Дедина Бара, махала Мечкин дол , Отац му је био механџија те се и он спремао да настави овај породични посао. Како у време турске окупације није било редовне школе за српско становништво, описменио се од терзије Станка Станишљева из села Љутежа који је децу и одрасле подучавао у Дервену (данашњој вароши Грделица) након што је Портиним ферманом из Цариграда 1854. године дозвољено отварање једног одељења за подучавање у тадашњој турској кули стражари. Након описмењавања Аранђел Маринковић је у Дервену водио једну од бројних механа које су се налазиле на солунском друму код данашње Грделице.
Почетком српско турских ратова који су трајали од 1876-1878 прикључио се завереницима који су образовали устанички комитет и успоставили везу са српском војском у слободној Кнежевини Србији. Заједно са Стојилком Ђокићем Бориндолцем предводи устанике из власотиначког и грделичког краја у другом српско-турском рату 1877-1878 до коначног ослобођења ових крајева и њиховог припајања Кнежевини Србији. У суседном Нишу устанички комитет води четнички војвода Никола Коле Рашић са којим успостављају пуну сарадњу и координацију активности.
Након ослобођења 1878. наставља послове везане за вођење кафане и трговину. Биран је за председника општинског суда, народног посланика, председника школског одбора. Више пута је одликован за ратне заслуге и заслуге служења народу и држави у миру.
Умро је 12. децембра 1922. године у селу Грделица. Иза себе је оставио пет синова и једну кћер коју је добио са супругом Љиљаном. Његови бројни потомци данас живе у Србији, Енглеској, Аустралији и Јужној Африци.
Политичка каријера Од ослобођења од Турака, у периоду 1879.-1889. без прекида, а са краћим прекидом све до мајског преврата 1903. године, Аранђел Маринковић је биран за народног посланика свог среза. У овом периоду је такође обављао дужност председника Општинског суда Општине Дедобаринске, како се тада називала грделичка општина која је обухватала данашња насеља Грделицу (варош и село), Дедину Бару, Бојишину, Палојце и Тупаловце, као и .
За народног посланика Скупштине Кнежевине Србије по први пут је биран непосредно након ослобођења, на изборима 29. октобра 1878., и води се на 115. месту протокола као механџија из Дедине Баре, среза Ветерничког, округа Лесковачког. Првоизабрани посланици са југа Србије су били предводници устанка овог краја: Стојилко Ђокић Бориндолац из Власотинца, Аранђел Маринковић из Дедине Баре (Грделице), свештеник Стеван Поповић из Црне Траве, Наћа Трајковић из Трна који је касније припао Бугарској, Лазар Денчић из Пусте реке и Нешко Митровић за варош Лесковац. 4. новембра 1879. Аранђел Маринковић изабран је за депутацију за предају кнезу Милану адресе за присуствовање оварању седнице Скупштине.
На следећим изборима из 1880. године Аранђел Маринковић биран је као посланик среза Власотиначког, јер је Дедина Бара променила припадност срезу услед нове територијалне организације. За разлику од својих ратних сабораца-посланика који су нестали из политичког живота губећи наредне изборе Маринковић је биран за народног посланика свог краја на сваке три године све до свог повлачења из политичког живота 1903. године. У Народној скупштини обављао је дужност члана Комисије за ограничавања шума, а у једном периоду је председавао скупштинском Комисијом за молбе и жалбе. Био је активни члан парламента који се залагао за правичну организацију државне управе, либералне прописе у организацији локалне самоуправе, смањење намета на ширење половања и унапређење просвете како на српском Југу тако и у целој држави. Био је прагматичан, проницљив заговорник свега онога што тишти народ. Његова су излагања најчешће праћена сликовитим примерима из народног живота. Имао је честу узречицу: "Ја нисам само посланик среза власотиначког, већ за цео народ". Своје колеге посланике називао је "друговима".мини|Ордење које је Аранђел Маринковић добио за заслуге у рату и миру Страначко ангажовање Након образовања Напредне странке 1881. године прикључује се са групом посланика са југа Србије овој странци као представник угледних породица из новоприсједињених крајева које су се бориле за национално ослобођење. По политичком опредељењу они представљају младоконзервативце посвећене начелу напретка и либералне реформе, снажно се залажу за државну организацију и локалну самоуправу по западном узору. У спољној политици развија се активна национална политика уз балансирање у ослањању на Аустро-Угарску и Русију. Своје политичке ставове излажу у часопису Видело, а у овом часопису текстове објављује повремено и Аранђел Маринковић. У новоослобођеним крајевима страначка припадност била је углавном последица личних веза и познанстава. Тако се његов ратни саборац и колега посланик Никола Коле Рашић прикључио Либералној странци. Ипак, приликом наступања у Народној скупштини поводом питања важних за југ Србије страначка припадност није имала никакав значај, те су честе биле заједничке иницијативе. Генерално, лесковачки крај био је привржен напредњацима осим Нешка Митровића који је био либерал, нишки крај либералима, а пиротски радикалима.
Залагање за олакшице народу новоослобођених крајева Посланици из нових крајева (Нишки, Топлички, Пиротски и Врањски округ) сматрају се пионирима политичког изједначавања са Србијом у старим границама, а Аранђел Маринковић као посланик са најдужим стажом и као политички најактивнији на седницама Народне скупштине игра посебну улогу о овом процесу. Процес изградње националне власти и уједначавања правног поретка у новоослобођеним крајевима трајао је око пет година. Прихваћен је принцип поступности, а залагања Аранђела Маринковића и осталих посланика са југа била су углавном у правцу пролонгирања примене прописа како би сиромашан народ овог краја избегао плаћање такси, пореза и осталих дажбина везаних за рад државног апарата. Посебан проблем за становништво новоослобођених крајева представљала је обавеза Кнежевине Србије да према Берлинском конгресу исплати имовину Турцима земљопоседницима који су имали своје читлуке.
О овом проблему често је у Народној скупштини током 1879. и 1880. говорио Аранђел Маринковић приповедајући догађаје из времена турске окупације којима је илустровао неправедан и насилан начин стицања имања од стране Турака и залажући се да им се земља коју су напустили након ослобођења не исплаћује. Такође је говорио и о случајевима да су након ослобођења накупци хришћани симболично исплаћивали Турке и затим покушавали да сељацима односно држави продају исту земљу по вишеструко увећаним ценама. Законом о уређивњу аграрних одношаја из 1880. и Законом о аграрном зајму из 1882. призната је исплата турских читлука, али и држава се обавезала да ову исплату имања изврши у име сељака дајући им вишегодишњи зајам. У каснијем периоду посебно се залагао да се дужницима опрости аграрни дуг "јер непрестано долазе молбе и жалбе из народа где се сељаци жале да им порезници продају куће и кућишта и све што имају за тај дуг". Такође, Аранђел Маринковић тражи да се помоћ пружи и онима који су страдали у рату 1877-1878 а не само онима страдалим у рату 1877. Предлаже државну помоћ селима лесковачког краја која су изгореле у борбама за ослобођење 1878. у виду пореских олакшица, одлагања плаћања такси и директних зајмова због паљевина имања током борби и сушне године. Ови његови захтеви добијају подршку свих представника са Југа без обзира на страначко опредељење. У складу са овим је и његово настојање да се судовима сеоских општина да већа надлежност како би се сиромашним слојевима становништва смањили расходи услед путовања и такси које би имали одласком на удаљене окружне судове. Такође, у својим излагањима наводи на честу злоупотребу државних чиновника према сеоском становништву.
Други правац његовог политичког деловања био је у правцу повећања слободе избора народних представника у органима локалне самоуправе. Тако је 1879. године, иако дубоко привржен краљу "ослободиоцу" Милану Обреновићу, Аранђел Маринковић поред Николе Колета Рашића и Јеремије Панића један од троје посланика са Југа који се противио Владином предлогу Закона о изменама и допунама закона о уређењу ослобођених предела. Према овом закону у новоосслобођеним крајевима не примењује се либерални Закон о изменама и допунама закона о устројству општина и општинских власти из 1875. године према којем грађани самостално бирају општинске органе власти. Уместо тога грађани новоослобођених крајева бирају шест кандидата од којих начелник среза или округа одређује кмета села односно председника општине. Аранђел Маринковић на заседању Народне скупштине од 30. децембра 1879. дискутује на ову тему :"Ми смо молили Владу да нам да по општинама сами да бирамо кметове. Када би изабрали шест кандидата, из тих шест пет су пшеница, а један кукољ, па кад дође срески начелник, па постави за кмета онога што је кукољ, шта ћемо ми да радимо? Када би опет изабрали свих шест добрих људи, онда ће онај који је за време турско био улизица турска, он ће да оде код капетана па ће да каже: ови и ови људи нису гласали за овога него за онога и друго којешта. Онда шта ће да буде? Хоће да буде збрка и ми морамо наново да избиремо друге људе". Залагање за град Лесковац Лесковачки округ успостављен је првом привременом територијалном поделом Нових крајева (новоослобођених крајева Србије током 1877-1878). Ипак веома брзо након тога, Закон о подели присједињеног земљишта на округе и срезове поништио је постојање Лесковачког округа, а сам Лесковац иако тада трећи град по величини у Србији након Београда и Ниша, остао је само средиште среза. Током своје читаве политичке каријере Аранђел Маринковић је са групом посланика подносио више пута безуспешне иницијативе у Народној скупштини да Лесковац постане седиште засебног округа. Није помагало ни позивање на чињеницу да је Врховна команда оквалификовала заједничке акције становништва околине Лесковца и устаника Николе Рашића као народни устанак. Влада је сматрала да би постојање посебног Лесковачког округа било за државу финансијски терет, те је његову спољашњу територију поделила суседним окрузима, а сам Лесковац је са околином остао само средиште среза и део Нишког округа. У оваквим иницијативама за проглашење Лесковца за окружну варош учествовали су сви посланици лесковачког краја без обзира на страначку припадност. Процењивало се да би уз овакав статус Лесковац брже напредовао у привредном и политичком смислу. Као заштитну меру након одбијања овог предлога Аранђел Маринковић са групом посланик тражи, и Народна скупштина усваја, меру да се у Лесковцу отвори Друго одељење Окружног суда из Ниша како народ овог краја не би морао да путује до Ниша или Врања у случају већих парница.
Иницијативе групе посланика и Аранђела Маринковића за враћање Лесковачког округа трајале су све до 1890. када је новом територијалном поделом укинут и сам Нишки округ, а територија Власотиначког среза припојена Пиротском, а Лесковачког среза Врањском округу. Разлоге за овакву поделу Влада је налазила у потреби јачања граничних стратешких подручја на уштрб централнијих делова државе . 1901. године посланик Маринковић још једном покреће исту иницијативу са посланицима из свог краја, али још једном неуспешно.