__БЕЗКН__
Кристијан Диор, познатији као Диор (стилизовано ДИОР), француска је луксузна модна кућа којом управља и којом председава француски бизнисмен Бернар Арно, који такође води ЛВМХ, највећу светску луксузну групу. Сам Диор има 42,36% акција и 59,01% права гласа у ЛВМХ-у.
Компанију је 1946. године основао француски модни дизајнер Кристијан Диор, који је био пореклом из Нормандије. Овај бренд само продаје ципеле и одећу и може се купити само у продавницама Диор. Висока мода је у оквиру одељења Кристијан Диор котјур. Пијетро Бекари је био извршни директор Кристијан Диор котјур од 2018.
Историја
Оснивање Кућа Диор је основана 16. децембра 1946. "Christian Dior", by Bibby Sowray, Vogue magazine, 5 April 2012 на Авенији Монтењ 30 у Паризу. Међутим, садашња корпорација Диор слави „1947“ као годину отварања. Диор је финансијски подржавао богати бизнисмен Марсел Бусак . Бусак је првобитно позвао Диор да дизајнира за Филип и Гастон, али је Диор одбио, желећи да направи нови почетак под својим именом, а не да оживи стари бренд. Нова кућа моде постала је део „вертикално интегрисаног текстилног бизниса“ којим већ управља Бусак. Њен капитал је износио 6 милиона ФР, а радна снага 80 запослених.
"Нови изглед" мини| „Бар“ одело, 1947, изложено у Москви, 2011 Кристијан Диор је 12. фебруара 1947. лансирао своју прву модну колекцију за пролеће-лето 1947. Ревија "90 модела његове прве колекције на шест манекена " представљена је у салонима седишта компаније на Авенији Монтењ 30. Међутим, нова колекција је ушла у историју моде као " Нови изглед " након што је главни уредник Харпер'с Базар Кармел Сноу узвикнуо: "То је тако нови изглед!" Нови изглед је био револуционарна ера за жене крајем 1940-их. Retrieved, from http://www.dior.com/couture/en_hk/the-house-of-dior/the-story-of-dior/the-new-look-revolution Приликом представљања збирке, и главни уредник је исказао признање речима; „То је права револуција, драги хришћане! Дебитантска колекција је заслужна за оживљавање модне индустрије Француске. Уз то, Нови изглед је вратио дух високе моде у Француску јер се сматрао гламурозним и младоликим. Palmer, A., & Palmer, A. (2009). Dior. „Били смо сведоци револуције у моди и револуције у приказивању моде. London: Bloomsbury Academic, an imprint of Bloomsbury Publishing Plc. Силуету су карактерисали мали, урезани струк и пуна сукња која је падала испод средине телета, која је наглашавала попрсје и бокове, што је оличење 'Бар' одела из прве колекције. "Christian Dior: "Bar" suit" (C.I.58.34.30_C.I.69.40) In Heilbrunn Timeline of Art History . New York: The Metropolitan Museum of Art, 2000–. http://www.metmuseum.org/toah/works-of-art/C.I.58.34.30_C.I.69.40 . (October 2006) (Accessed 13 February 2014). Целокупна колекција је приказала више стереотипно женственог дизајна у супротности са популарном модом из ратног времена, са пуним сукњама, уским струком и меким раменима. Диор је задржао неке од мушких аспеката док су наставили да буду популарни током раних 1940-их, али је такође желео да укључи више женственог стила.
Нови изглед је постао изузетно популаран, његова пуна силуета је утицала на друге модне дизајнере све до 1950-их, а Диор је стекао бројне истакнуте клијенте из Холивуда, Сједињених Држава и европске аристократије. Као резултат тога, Париз, који је пао са своје позиције престонице света моде после Другог светског рата, поново је стекао своју превласт. Нови изглед је дочекан у западној Европи као освежавајући противотров за ратну штедњу и дефеминизирајуће униформе, а прихватиле су га и жене са стилом као што је принцеза Маргарет у Великој Британији. Према Харолду Кодију, Диор је приписао Чарлсу Џејмсу инспирацију за Нови изглед. Диоров дизајн из „Новог изгледа“ није утицао само на дизајнере 1950-их, већ и на новије дизајнере из 2000-их, укључујући Мјући Прада и Вивијен Виствуд. Диорове вечерње хаљине из тог времена и даље се помињу од стране многих дизајнера, а виђане су на различитим модним пистама са темом венчања са више слојева тканине испод малог струка (Јојо, 2011). Примери укључују колекцију Вивијен Виствуд за јесен/зиму 2011 и колекцију Александра Меквина за јесен/зиму 2011 (Јојо, 2011).
Међутим, нису сви били задовољни Новим изгледом. Неки су сматрали да је количина материјала расипна, посебно након година рационирања платна. The United Kingdom endured severe rationing for many years after World War II ended. According to the Imperial War Museum, the government stopped clothes rationing in March 1949. Посебно су феминисткиње биле огорчене, сматрајући да су ови дизајни корсета били рестриктивни и регресивни, и да су одузимали жени независност. Било је неколико протестних група против дизајна, укључујући Лигу разбијених мужева, коју је чинило 30.000 мушкараца који су били против трошкова повезаних са количином тканине која је потребна за такве дизајне. Колега дизајнерка Коко Шанел је приметила: „Само мушкарац који никада није био интиман са женом могао је да дизајнира нешто тако непријатно. Упркос таквим протестима, Нови изглед је био веома утицајан, настављајући да информише рад других дизајнера и моду све до 21. века. За 60. годишњицу новог изгледа 2007., Џон Галијано га је поново посетио за своју колекцију пролеће-лето за Диор. Галијано је користио струк осе и заобљена рамена, модернизован и ажуриран референцама на оригами и друге јапанске утицаје. Године 2012. Раф Симонс је поново посетио Нев Лоок за своју дебитантску колекцију високе моде за Диор, желећи да ажурира своје идеје за 21. век на минималистички, али и сензуалан и секси начин. Симонсов рад за Диор задржао је луксузне тканине и силуету, али је подстакао самопоштовање женског тела и ослобађање израза. Процес дизајна за ову колекцију, која је произведена за само осам недеља, документован је у Диор и ја, представљајући Симонсову употребу технологије и модернистичке реинтерпретације.
Диор десно|мини| Диорова продавница у Њујорку (2019) Доступне референце су у супротности са тим да ли је Кристијан Диор Парфумс основан 1947. или 1948. године. Сама корпорација Диор наводи оснивање као 1947, са лансирањем свог првог парфема, Мис Диор . Диор је направио револуцију у парфимеријској индустрији лансирањем веома популарног парфема Мис Диор, који је добио име по Катарини Диор (сестри Кристијана Диора). Диор Лтд је поседовао 25%, менаџер Цоти парфема је држао 35%, а Бусак је био власник 40% парфемског пословања, на чијем челу је био Серж Хефтлер Луиш. Пјер Карден је био шеф Диорове радионице од 1947. до 1950. године. Године 1948. основана је филијала у Њујорку - то би могао бити узрок проблема са датумом оснивања. Модерна корпорација Диор такође напомиње да је „луксузна конфекцијска кућа основана у Њујорку на углу 5. авеније и 57. улице, прва те врсте“, 1948. године . Године 1949. излази парфем "Диорама" и до 1949. године, само линија Нови изглед доноси профит од 12,7 милиона франака.
Експанзија и смрт Кристијана Диора десно|мини| Ева Перон, прва дама Аргентине и једна од Диорових муза, носи вечерњу хаљину по мери у Театро Колон, 1949. Експанзија из Француске почела је крајем 1949. отварањем бутика Диор у Њујорку. До краја године, Диор је чинио 75% париског модног извоза и 5% укупног прихода Француске од извоза.
Године 1949. Даглас Кокс из Мелбурна, отпутовао је у Париз да се састане са Кристијаном Диором како би разговарао о могућности да се Диорови комади праве за аустралијско тржиште. Кристијан Диор и Даглас Кокс потписали су уговор да Диор производи оригиналне дизајне, а Даглас Кокс да их креира у својој радионици Флиндерс Лејн. Млада Џил Вокер, која је још увек била у средњим тинејџерским годинама, била је један од многих радника Дагласа Кокса, модне куће која се сада скоро свакодневно налази у насловима аустралијских новина. Џил би наставила да формира модно наслеђе у Мелбурну са популарним етикетама као што су Жиноел и Марти са супругом Ноелом Кемелфилдом. Споразум између Диора и Дагласа Кокса заиста је ставио аустралијско кројење на глобалну сцену, али се на крају показало да су 60 Диорових модела превише авангардни за конзервативни аустралијски укус. Даглас Кокс није био у могућности да настави уговор након једне сезоне 1949. чинећи ове Диор-Кокс комаде једним од најређих колекционарских предмета у аустралијској моди.
Године 1950, Жак Руе, генерални директор Диора Лтд, осмислио је програм лиценцирања како би сада познато име „Диор“ ставио видљиво на разноврсну луксузну робу . Прво је стављен на кравате , а убрзо је примењен на чарапе, крзна, капе, рукавице, ташне, накит, доњи веш и шалове. Чланови Француске Коморе моде осудили су то као понижавајући поступак за имиџ високе моде. Ипак, лиценцирање је постало профитабилан потез и започео је тренд да се настави „у деценијама које долазе“, који су следиле све модне куће.
Такође 1950. године, Кристијан Диор је био ексклузивни дизајнер хаљина Марлен Дитрих у филму Алфреда Хичкока Страва на позорници . Године 1951. Диор је објавио своју прву књигу. Упркос снажном европском следбенику компаније, више од половине њеног прихода је до тада остварено у Сједињеним Државама. Диор Моделс Лимитед је настао у Лондону 1952. Склопљен је споразум за њујоршке моделе Кристијан Диор. Лос Гобелинос у Сантјагу, Чиле, склопио је уговор са Диором Прва Диор линија ципела лансирана је 1953. уз помоћ Роџера Вивијера. Компанија је до краја 1953. године имала чврсте локације у Мексику, Куби, Канади и Италији Како је расла популарност Диорове робе, расло је и фалсификовање. Овај илегални посао подржавале су жене које нису могле да приуште луксузну робу.
Кристијан Диор се појавио на насловној страни часописа ТАЈМ од 4. марта 1957. Дизајнер је убрзо након тога преминуо од трећег срчаног удара 24. октобра 1957. Задивљујући утицај Диоровог креативног модног генија донео му је признање као једну од највећих модних личности у историји. Кевин Алмонд за савремену моду написао је да је „у тренутку када је Диор умро његово име постало синоним за укус и луксуз“.
Диор без Кристијана Диора: од 1957. до 1970-их Смрт главног дизајнера оставила је кућу Диор у хаосу, а генерални директор Жак Руе је размишљао о затварању операције широм света. Диорови власници лиценце и француска модна индустрија нису прихватили ову могућност; Маисон Диор је био превише важан за финансијску стабилност индустрије да би дозволио такву акцију. Да би подигао етикету на ноге, Руе је исте године промовисао 21-годишњег Ива Сен Лорана у уметничког директора. Лоран се придружио породици куће 1955. године након што га је сам оригинални дизајнер изабрао за позицију првог и јединог главног асистента. Лоран се у почетку показао као најприкладнији избор након дебија његове прве колекције за Диор (помињање Диора од овог тренутка се односи на компанију) 1958. Одећа је била педантно направљена и савршено пропорционална као Диорова од истих изузетних тканина, али ју је њихов млади дизајнер учинио мекшом, лакшом и лакшом за ношење. Сен Лоран је слављен као национални херој. Охрабрени његовим успехом, његови дизајни су постали смелији, што је кулминирало 1960. инспирисаном егзистенцијалистима у кафеима и џез клубовима. Његов боемски изглед из 1960. оштро је критикован. Марсел Бусак је био бесан, а у пролеће, када је Сен Лоран позван да се придружи француској војсци - што га је приморало да напусти кућу Диор - управа Диора није имала приговор. Сен Лоран је отишао након завршетка шест Диорових колекција. лево|мини| Диоров костим из колекције високе моде пролеће/лето 1973