Oligarhijski prevrat 411. godine st. e. bio je politički pokret u Atini tokom Peloponeskog rata, kada je demokratska vlast na kratko vreme zamenjena oligarhijskim uređenjem.

Jačanje oligarhije

Nakon propasti Sicilijanske ekspedicije 413. god. st. e. u Atini se pojačavala aktivnost raznih grupa oligarha koji su svi istupali pod parolom vraćanja "poretku očeva", koja je bila vrlo pogodna za udruživanje raznih grupa, pre svega zbog njene neodređenosti. Pod "zakonima predaka" podrazumevali su se kako demokratski ustav Klistena tako i timokratsko zakonodavstvo Solona, pa čak i Drakonovi zakoni. Proširuje se socijalna baza oligarha. Dok su im ranije pripadali samo predstavnici starih aristokratskih lakonofilskih rodova i jedini njihov oslonac predstavljala "zlatna omladina", okupljenja u tajne organizacije – heterije, 412. st. e. oligarsima podršku daju najbogatiji atinski građani. Tako je došlo do udruživanja oligarha i bogatih građana. Glavna parola saveza bilo je ograničenje državnih rashoda. Pod tim se podrazumevalo ukidanje plata buleutima i sudijama te ukidanje naknada za posete zasedanjima eklesije. Time bi atinska sirotinja bila lišena učešća u upravljanju državom, a vlast bi faktički prešla u ruke oligarha i grupa koje im daju podršku.

Naravno, demos se ne bi dobrovoljno odrekao vlasti; osim toga, razna državna davanja predstavljala su jedini izvor za prehranu širokih masa demosa koji je bio sateran sa svojih njiva u grad i ostao bez ikakvih sredstava za život. Većinu mornara atinske flote koja se nalazila kod Samosa takođe su činili teti, najveće pristalice demokratije. Međutim, teti su većinom bili odsutni, pošto su služili u floti koja se u to vreme stalno nalazila u Joniji. Tako jedna od najaktivnijih grupa atinskih građana nije mogla učestvovati u radu eklesije. U to su vreme i neki bivši rukovodioci radikalnih elemenata, kao što su Pisandar i Harikle, prešli oligarsima, čak i stali na čelo antidemokratskih poduhvata.

Stoga su oligarsi 412. st. e. relativno lako odneli dve važne pobede. Prvo, odmah posle sicilijske katastrofe delimično je bio narušen atinski ustav. Naime, doneta je odluka o uspostavljanju "magistrature u kojoj bi bili najstariji građani i kojoj bi dužnost bila da prethodno veća o tekućim poslovima". Ta se magistratura zvala probule. Dotle je takvu magistraturu predstavljalo Veće pet stotina (bule), čija je osnovna funkcija upravo bila "prethodno većanje o tekućim poslovima". Uvođenjem nove magistrature uloga bule svodila se na nulu. Novo je bilo u tome što su ranije članovi bule birani žrebom i što je to Veće predstavljalo organ eklesije, koji je – mada nije imao dovoljno iskustva u upravljanju – ipak bio demokratski. Probule se, međutim, formirala iz redova najstarijih građana; pošto su birani posle sicilijskog neuspeha, oni su većinom zastupali mišljenje oligarha i konzervativnih slojeva stanovništva. Drugu pobedu oligarhije predstavljali su izbori stratega 412. st. e., jer je većina stratega – na čelu sa Frinihom – pripadala oligarhiji.

Demokratske grupacije znatno su oslabile. Teti, koji su predstavljali njihov borbeni oslonac, delom se nisu vratili sa Sicilije, a delom su se nalazili u sastavu flote kod Samosa. Osim toga, kod demosa se osećala jaka dezorijentisanost zbog sve ozbiljnijih vojnih poraza. Takođe, stalna stražarska služba nije ljudima davala vremena za društvene poslove. Politička apatija uzimala je sve više maha.

Angažovanje Persije U takvoj situaciji na strani Sparte po prvi put otvoreno istupaju persijski satrapi Tisafern i Farnabaz. Persijski car Darije II još je na početku peloponeskog rata postavio je svojim satrapima zahtev da plaćaju porez ne samo za gradove koji su stvarno pod njihovom vlašću već i za celu teritoriju njihovih satrapija. Dakle, i za grčke gradove Male Azije i za ostrva Egejskog mora, koji su ulazili u sastav atinske pomorske države i zato nisu plaćali danak Persijancima. Tisafern i Farnabaz, naravno, nisu mogli očekivati da će se Atinjani dobrovoljno odreći svoje vlasti. Zato je sasvim logično bilo zaključivanje persijsko-spartanskog saveza. Njegova suština sastojala se u tome što je Persija plaćala troškove peloponeske flote, a Sparte je čitavu Joniju prepuštala Persijancima – što je predstavljalo direktnu izdaju opštegrčke stvari.

U toku polugodišta (412–zima 411) jedan za drugim zaključena su tri ugovora između Lakedemonjana i Persijanaca. Prvim ugovorom Sparta je prepuštala Persiji "svu zemlju i sve gradove na koje se prostire vlast cara i koji su bili pod vlašću carevih predaka". Na taj način ne samo obala Male Azije već i ostrva, pa čak i deo Balkanskog poluostrva, formalno su morali preći pod vlast Persije. U drugom ugovoru, zaključenom na zahtev Sparte, ostala je pomenuta formula iz prvobitnog ugovora, ali je dodata još jedna posebna tačka: "Bez obzira koja se vojska nalazila po carevom zahtevu na zemlji cara, car ju je dužan izdržavati". To je značilo da su Spartanci faktički postajali persijski najamnici. I tek u trećem ugovoru carski posedi ograničavaju se na "carsku zemlju koja se nalazi u Aziji". Lakedemonjani su se obavezali da neće pljačkati carsku zemlju i zato im je Tisafern počeo davati novac za izdržavanje flote, ali već u obliku privremene pozajmice. (Treći ugovor zaključen je već posle prelaska Alkibijada Tisafernu).

Alkibijad je došao u Joniju zajedno sa spartanskim vojskovođom Halkidejem, a posle Halkidejeve smrti faktički je rukovodio celom spartanskom politikom na istoku i uspostavio je prisne veze sa Tisafernom. To je kod Spartanaca izazvalo nepoverenje prema njemu i zbog toga su naredili njegovo ubistvo. Alkibijad je tada prebegao Tisafernu i pokušao da iskoristi svoj uticaj za smanjenje persijske pomoći Sparti. Prema Alkibijadovim rečima, interesi Persije nisu zahtevali pobedu Sparte, već da se oba protivnika što više iscrpe: zato je bilo potrebno da se od politike bezuslovne podrške Sparti pređe na pružanje male pomoći slabijoj strani. I zaista, u to vreme Alkibijad stupa u vezu sa pristalicama oligarhije, zapravo s nekim od stratega koji su komandovali atinskom flotom kod Samosa. Obećao im je da će pridobiti Tisaferna na stranu Atine i da će se i sam vratiti u Atinu pod uslovom da tamo bude ukinuta "opštepriznata glupost" – demokratija koja ga ja prognala.

Većina stratega – oligarha u floti prihvatila je s radošću Alkibijadovu ponudu. Jedino se usprotivio Frinih, koji je savršeno dobro video da Alkibijad ne misli na uspostavljanje oligarhije, već tiranije. Zanimljiva su Frinihova razmišljanja o odnosu atinskih saveznika prema demokratiji i oligarhiji. On dolazi do zaključka da su svi pokušaji oligarhijskog prevrata u Atini preuranjeni, pa čak i štetni. Međutim, većina stratega – oligarha odlučila je da pokuša sa promenom državnog poretka u Atini. U tom je cilju u Atinu upućeno izaslanstvo na čelu s Pisandrom, koje je trebalo da postavi zahtev za ukidanje demokratije, vraćanje Alkibijada i uspostavljanje prijateljskih odnosa sa Tisafernom.

Prevrat u Atini

U januaru 411. st. e. Pisandar je sa svojom pratnjom došao iz Samosa u Atinu i postavio pomenute zahteve. Zasedanje eklesije bilo je veoma burno: demos nije hteo pristati na dobrovoljno odricanje od svojih demokratskih prava, dok su pristalice prevrata tvrdile da drugog izlaza nema. Pisandar je bio primoran na delimične ustupke, pa je ostao samo kod zahteva da se vrati Alkibijad, a da se pitanje o promeni poretka razmatra kasnije. Taj predlog bio je primljen, te je eklesija odredila Pisandra i još deset građana kao delegate za odlazak Tisafernu i Alkibijadu. Na istom zasedanju razrešen je dužnosti Frinih, jer je on bio protivnik Alkibijada i kao strateg suprotstavljao se pregovorima sa Alkibijadom na Samosu. Posle zasedanja eklesije Pisandar se povezao sa tajnim organizacijama, koje su postojale u gradu od ranije da bi vršile pritisak na sudove i izbor službenih lica, i savetovao im je da udruže svoje snage, donesu zajedničku odluku i da obore demokratiju.

Međutim, pregovori sa Alkibijadom su se otegli i konačno su prekinuti, jer Alkibijad još nije bio srtekao dovoljno uticaja kod Tisaferna. Upravo je tada Tisafern zaključio sa Spartom treći ugovor, koji je za nju bio povoljniji od dva prethodna. Vrativši se na Samos, Pisandar je sa ostalim stratezima zaključio kako oni i bez pomoći Alkibijada mogu uspostaviti oligarhijski poredak u Atini. S grupom istomišljenika on se ponovo uputio u Atinu s ciljem da izvrši prevrat. Uz put Pisandar je u svim savezničkim polisima uvodio oligarhijski poredak.

Krajem maja Pisandar je stigao u Atinu sa značajnim oružanim snagama. U to je vreme tamo vladao pravi teror heterija. Bio je ubijen vođa radikalnih demokrata, Androkle, a ista je sudbina zadesila još nekoliko pristalica demokratije. Mada je stari ustav formalno zadržan, sva je vlast faktički prešla u ruke oligarha. "Međutim, još se uvek sastajala narodna skupština i veće (...). A nisu ništa zaključivali što ne bi bilo po volji zaverenicima, pa i govornici su bili između njih i oni su prethodno među sobom razmotrili što će predložiti. Niko od ostalih nije više protivrečio, jer su u strahu gledali mnoštvo zaverenika".

Početkom juna sazvana je skupština, ne na uobičajenom mestu u gradu, na Pnisku, već u Kolonu (oko 2 -{km}- izvan grada). Zasedanje je održano tamo iz dva razloga: prvo, poželjno je bilo da eklesiji prisustvuje što manje građana i inicijatori su računali da će se mnogi Atinjani plašiti da idu daleko van gradskih bedema i da se izlože riziku od napada Spartanaca koji su se nalazili u Dekeleji; drugo, zasedanje je moralo da se drži pod zaštitom straže koja bi se mogla upotrebiti ne samo za otpor Peloponežanima, već i za zastrašivanje atinskih demokrata. Na zasedanju je pre svega ukinuta tužba protiv onih koji su predložili loše zakone (grafe paranomon), a zatim je prihvaćen Pisandrov predlog, koji su podržali Antifont, Frinih i Teramen. Predlog se odnosio na izbor petorice proedra koji je trebalo da odaberu sto ljudi, a svaki od tih sto da odredi još po trojicu, dok se ne oformi veće od 400 ljudi. To Veće četiri stotine trebalo da upravlja državom samostalno, sazivajući po svom nahođenju skupštinu od 5.000 punopravnih građana. Istovremeno je ukinuta plata svim državnim magistratima.

U prevratu su učestvovale dve grupe oligarha: ekstremna i umerena. Na čelu ekstremnih oligarha nalazili su se Pisandar, Antifont i Frinih (koji je, uverivši se u neminovnost prevrata, u njemu aktivno učestvovao). Tukidid smatra da je Antifont bio vođa prevrata. Program ekstremnih oligarha svodio se na napuštanje svih tekovina atinske demokratije i na vraćanje uređenjima pre Solona. Istovremeno, to je značilo i napuštanje pomorske države. U socijalnog pogledu oni su uglavnom bili predstavnici stare aristokratije. Grupu umerenih oligarha predvodio je Teramen, sin probuleuta Hagnona. On je želeo da se broj atinskih građana ograniči tako što bi biračko pravo imalo salo 5.000 Atinjana koji su mogli nabaviti hoplitsko naoružanje. Oslanjao se na bogate građane, zanatlije, trgovce, trijerarhe. Aristotel i Tukidid smatrali su Teramenov program najboljim od svih mogućih ustava.

Odluke skupštine u Kolonu naizgled su predstavljale kompromis dve tačke gledište. Prema broju punopravnih građana, izgledalo je da je pobedila Teramenova grupa. Brojem od 5.000 bili su obuhvaćeni svi hopliti, što je i predstavljalo osnovni zahtev umerenih oligarha. Međutim, stvarno su pobedili ekstremni oligarsi. Skupština pet hiljada trebalo je da se saziva samo po nahođenju Veća četiri stotine. A u Veću su se uglavnom nalazili ekstremni oligarsi koji su se trudili da se odbace svi ostaci demokratije.