Небо над Берлином () је романтични фантастични филм из 1987. у режији Вима Вендерса. Филм говори о невидљивим, бесмртним анђелима који насељавају Берлин и слушају мисли његових људских становника, тешећи унесрећене. Иако је град густо насељен, многи људи су изоловани или отуђени од својих најмилијих. Један од анђела, кога игра Бруно Ганц, заљубљује се у прелепу, усамљену уметницу на трапезу, коју игра Солвиг Домартин. Анђео бира да постане смртан како би могао да доживи људска чулна задовољства, од уживања у храни до додиривања вољене особе, и како би могао да открије људску љубав са уметником на трапезу.

Инспирисани уметношћу која приказује анђеле видљиве око Западног Берлина, у то време окруженог Берлинским зидом, Вендерс и писац Петер Хандке осмислили су причу и наставили да развијају сценарио током француске и немачке копродукције. Филм је Анри Алекан снимио у боји и црно-белој боји сепије, при чему је ова друга коришћена да представи свет како га виде анђели. Глумачку екипу чине Ото Сандер, Курт Боис и Питер Фалк .

За Небо над Берлином, Вендерс је освојио награде за најбољу режију и на Канском филмском фестивалу и на европским филмским наградама. Филм је имао критички и финансијски успех, а академици су га протумачили као изјаву о важности биоскопа, библиотека, циркуса или немачког јединства, са садржајем њу ејџа-а, верских, секуларних или других тема.

Уследио је наставак, Далеко, тако близу!, објављен 1993. Град анђела, амерички римејк, објављен је 1998. Године 1990. бројни критичари прогласили једним од најбољих филмова 1980-их .

Радња

У Берлину подељеном Берлинским зидом, два анђела, Дамијел и Касијел, посматрају град, невидљив и нечувен од његових људских становника. Они посматрају и слушају мисли Берлинчана, укључујући трудницу у колима хитне помоћи на путу до болнице, младу проститутку која стоји поред прометног пута и сломљеног мушкарца који се осећа изданим од своје жене. Њихов раисон д'етре је, како Касиел каже, да „састављају, сведоче, чувају“ стварност. Дамијел и Касијел су одувек постојали као анђели; били су у Берлину пре него што је био град, и пре него што је било људи.

Међу Берлинчанима које сусрећу у својим лутањима је и старац по имену Хомер, који сања о „епу мира“. Касиел прати старца док тражи тада срушени Потсдамер плац на отвореном пољу и налази само зид прекривен графитима . Иако су Дамијел и Касијел чисти посматрачи, видљиви само деци, и неспособни за било какву интеракцију са физичким светом, Дамијел почиње да се заљубљује у дубоко усамљену циркуску уметницу на трапезу по имену Марион. Живи сама у камп приколици у Западном Берлину, све док не добије вест да ће се њена група, Циркус Алекан, затворити. Депресивна, она плеше сама уз музику и лута градом.

У међувремену, глумац Петер Фалк стиже у Западни Берлин да сними филм о нацистичкој прошлости града. Фалк је некада био анђео, али се, уморивши се од сталног посматрања и никада не доживљава, одрекао своје бесмртности да би постао учесник света. Такође све уморнији од бесконачности, Дамијелова чежња је за аутентичношћу и границама људског постојања. У сну упознаје Мерион и изненади се када Фалк осети његово присуство и прича му о задовољствима људског живота. мини| У филму су приказани графити на Берлинском зиду . Дамијел је коначно убеђен да одбаци своју бесмртност. Први пут доживљава живот: крвари, види боје, куша храну и пије кафу. У међувремену, Касиел улази у ум младића који се спрема да изврши самоубиство скочивши са зграде. Касијел покушава да спасе младића, али не може то да уради, и остаје мучен тим искуством. Осетивши Касијелово присуство, Фалк му се допире као што је имао Дамијела, али Касијел није вољан да следи њихов пример. На крају, Дамијел упознаје уметника на трапезу Мерион у бару током концерта Ника Кејва, а она га поздравља и говори о томе да је коначно пронашла љубав која је озбиљна и која може учинити да се осећа потпуно. Следећег дана, Дамијел размишља како га је време проведено са Марион научило да се осећа задивљено и како је стекао знање које ниједан анђео није у стању да постигне.

Продукција

Развој мини|Берлинска уметност која приказује анђеле послужила је као инспирација филмским ствараоцима. Након што је осам година живео и радио у Сједињеним Државама, редитељ Вим Вендерс вратио се у своју родну Западну Немачку и пожелео да се поново повеже са њом филмом о свом омиљеном делу, Западном Берлину . Планирајући да сними До краја света 1985. године, схватио је да пројекат неће бити готов за две године и желећи да се што пре врати фотографији, размишљао је о другом пројекту.

Поезија Рајнера Марије Рилкеа делимично је инспирисала причу. Вендерс је тврдио да се чинило да анђели живе у Рилкеовој поезији, а редитељ је такође једног дана забележио „анђеле“ у својим белешкама, и забележио је уметничка дела на тему анђела на гробљима и широм Берлина. У свом третману, Вендерс је такође разматрао позадину у којој је Бог протерао своје анђеле у Берлин као казну за одбрану људи после 1945, када је Бог одлучио да их напусти.

Вендерс је ангажовао Петера Хандкеа, који је написао већи део дијалога, поетских нарација и понављајућу песму филма „Песма детињства“. Вендерс је пронашао имена Дамијел и Касијел у енциклопедији о анђелима, а такође је имао фотографије Солвеига Доммартина, Бруна Ганца и Ота Сандера које су служиле као музе. Идеја да анђели могу да читају мисли довела је до тога да Вендерс размишља о личном дијалогу који нико не би рекао наглас. Вендерс није гледао на протагониста анђела као на самог себе, већ је одлучио да анђео може бити оличење филма и да би сврха филма могла бити да помогне људима отварајући им очи за могућности. Хандке се није осећао способним да напише ни једну кохерентну причу, али је обећао да ће редовно слати белешке о идејама током продукције. Сценариста Рихард Рајтингер је такође помагао Вендерсу у писању сценарија сцена које укључују Хандкеове доприносе.

С обзиром на природу овог аранжмана, Вендерс би одржавао свакодневне састанке са својом посадом, често у касним сатима, како би планирао логистику за наредни дан. Француски продуцент Анатол Дауман није видео велики буџет као неопходан, а пројекат је финансиран са 5 милиона марака .

Кастинг Вендерс је веровао да би било важно да глумци који играју два главна лика анђела буду упознати и пријатељски настројени једни према другима. Ганц и Сандер су наступали у неким од истих сценских продукција 20 година. Сандер и Ганц су такође препоручили Курта Боиса Вендерсу и замолили Боиса да наступи. Боисов наступ у улози Хомера означио је његов последњи дугометражни филм у 80-годишњој каријери, почевши од детињства.

Улога Питера Фалка није била планирана све док фотографија није већ почела, а Вендерс је планирао да уметник или политички званичник има аналогну улогу све док помоћница Клер Денис није сугерисала да ће звезда Колумба бити позната свима. Фалк је ту улогу описао као "најлуђу ствар која ми је икада понуђена", али је брзо пристао. Био је навикао на импровизацију коју је захтевала новостворена улога, а када су се Вендерс и Фалк упознали, осмислили су идеје о скицирању лика и тражењу шешира. Ник Кејв и његов бенд били су смештени у Западном Берлину, а Вендерс га је назвао „правим берлинским херојем“ и одлучио „За мене је било незамисливо да снимим филм у Берлину а да не прикажем један од његових концерата“.

Снимање

Филм је снимио Анри Алекан, чија кинематографија представља монохроматску тачку гледишта анђела, јер не виде боје, и прелази на боју да би приказала људску тачку гледишта. Током снимања, Алекан је користио веома стару и крхку свилену чарапу која је припадала његовој баки као филтер за монохроматске секвенце, додајући дашак сепије црно-белој. Вендерс је сматрао да је природно да анђели без искуства у физичком свету не виде боју, а такође је мислио да ће црно-бела кинематографија Алекана пружити нови поглед на Берлин.

Изазов у кинематографији представљало је коришћење камере за перцепцију анђела, јер анђели нису спутани у томе колико далеко могу да посматрају, у било којој димензији. Циркус Алекан из приче је назван у част сниматеља.

Снимање се одвијало на стварним локацијама у Западном Берлину, као што је Берлинска државна библиотека Ханса Шаруна, иако је Зид поново направљен у студију, јер је снимање правог зида било забрањено. Неки комади рекреације су направљени од јефтиног дрвета, а један је уништен кишом током производње.

Са мало идеје о томе како приказати анђеле и без дизајна костима, Вендерс је рекао да су филмаши консултовали уметничка дела, експериментисали и пронашли идеју о оклопу током продукције, и рекли америчком редитељу Бреду Силберлингу да су се одлучили за капуте тек касније. Фризура је била инспирисана фотографијом јапанског ратника.

Иако су циркуске сцене захтевале опсежне и ризичне акробације, Домартин је успео да научи покрете трапеза и конопца за само осам недеља, и све је урадила сама, без каскадера. Током продукције, филмски ствараоци су позвали немачку полицију након што је Фалк нестао. Фалк је проводио сате истражујући Западни Берлин и откривен је у кафићу.

Пост продукција Петер Хандке је стигао у Западни Берлин током процеса монтаже, који је водио Петер Прзигодда. Хандке је веровао да се граничи са немим филмом, осим неке музике, и недостајало му је много нота које је послао Вендерсу током снимања. Хандке је стога предложио да се његови списи додају преко гласа. Након што је Фалк напустио Берлин, снимио је већи део свог гласа у тонском студију у Лос Анђелесу . Много тога је било импровизовано, иако је Вендерс и даље надзирао телефоном.

Пошто је снимање изведено у дугим кадровима, а камера која се користила као „анђеоско око“, већи део покрета је пренет камером, а не ефектима монтаже. Било је пет сати снимака за монтажу све до коначног реза. Борба између звезда снимљена је за последњу сцену, али је касније монтирана.

Композитор Јирген Кнајпер претпостављао је да ће харфе и виолине бити довољне за партитуру за филм о анђелима, све док није видео део филма. Видевши да су анђели незадовољни, написао је другачију партитуру користећи хор, гласове и звиждање. Лоран Петитган је допринео циркуској музици, ансамблском делу извођеном са хармоникама, саксофонима и клавијатурама.

Теме и интерпретације мини| Прича садржи сличности са концептом палог анђела, иако није повезана са злом. Концепт анђела, духова или духова који помажу људима на Земљи био је уобичајен у биоскопу, од Долази г. Џордан (1941) до дела из 1946. Диван живот и Питање живота и смрти . Многи ранији амерички и британски филмови показују велику количину поштовања, док други дозвољавају разумну количину забаве. Пауел и Пресбургерова „ Питање живота и смрти“ представља рани пример духова који су љубоморни на животе људи. Прелазак са монохроматског на колор, да би се разликовала стварност анђела од реалности смртника, такође је коришћен у Пауел и Пресбургеровом филму. Док Вингс оф Десире не приказује Берлинчане као живе у утопији, академик Роџер Кук је написао да чињеница да људи имају задовољство „даје, као што енглески наслов сугерише, крила жељи“.