Стеван Иванић

Стеван Иванић (Мали Мокри Луг, 22. децембар 1884 – логор Линген код Минхена, 5. новембар 1948) доктора медицине, учесник балканских ратова и Првог светског рата, оснивач и први директор Централног хигијенског завода, члан Главног санитетског савета и руководилац здравствене службе у Краљевини Југославији, приватни доцент на Медицинском факултету у Београду за предмет хигијена.Јелена ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ, Драгомир БОНЏИЋ, Стеван Иванић (1884–1948) – прилог за биографију, ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ 2/2021. УДК 61:929 Иванић С. 329.18:929 Иванић С.Урош Татић, „Иванић, Момчило“, Српски биографски речник, књ. 4, ур. Чедомир Попов, (Нови Сад: Матица српска, 2009).

Почетком 1930-их са Димитријем Љотићем организовао је Југословенски народни покрет Збор, у којем је заступао десничарске, антикомунистичке и расистичке идеолошке ставове.

На почетку немачке окупације 1941. био је комесар социјалне политике и народног здравља у Комесарској управи Милана Аћимовића, а потом и члан Државног савета у окупираној Србији. Октобра 1944. године заједно са окупатором емигрирао је из Србије и по завршетку Другог светског рата као емигрант живео у Италији и Немачкој.

У пролеће 1945. одлуком Суда части удаљен је са Београдског универзитета, а потом одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача проглашен је за издајника. На Пленум Српског лекарског друштва 1946. године (као један од девет лекара) проглашен је недостојним због злочина које су учинио према народу, током Другог светског рата.

Живот и каријера Рођен је 22. децембра 1884. године у Малом Мокром Лугу,Историјски архив Београда (ИАБ), Збирка црквених матичних књига, Матична књига рођених Цркве Св. Илије у Миријеву 1878–1893 (књ. 12), стр. 143, бр. уписа 10. као четврто дете од мајке Марије, учитељице у локалној основној школи, и Зорана Иванића, полицијског чиновника. Почев од 1884. године породица Иванић се више пута селила због службених премештаја Марије Иванић (која је као учитељица радила у Шопићу, Сибници, Кусадака, Ваљеву), па је Стеван био приморан да детињство и основно и средње школовање обави у Кусадаку, Ваљеву и на крају у Крагујевцу, у коме је 1904. године матурирао у локалној гимназији.

Школовање у иностранству Након годину дана студирања природних наука на Филозофском факултету у Београду, школске 1905/6. године уписао се на Медицински факултет у Прагу. Из Прага је 1906. године прешао је у Грац,Karl-Franzens-Universität Graz, Universitätsarchiv, Nationale, SS 1906, WS 1906/07, SS 1907; Sonder-Protokoll No 180. у коме је студирао три семестра и положио први...од три „строга“ испита (ригорозума) који је обухватао биологију, физику, хемију, анатомију, хистологију и физиологију.Karl-Franzens-Universität Graz, Universitätsarchiv, Nationale, SS 1906, WS 1906/07, SS 1907; Sonder-Protokoll No 180 Потом је школске 1907/8. студије наставио у Бечу, у коме је (као стипендиста Министарства унутрашњих дела на завршној години студија),Љубинка Трговчевић, Планирана елита: о студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, (Београд: Службени гласник, 2003), 259. 25. новембра 1910. године промовисан у звање доктора целокупног лекарства.Archiv der Universität Wien (AT-UAW), Med. Nat. WS 1907/08, p. 22AT-UAW, Med. Nat. WS 1909/10, pp. 6, 7AT-UAW M 33.9, Nr. 1161 (Medizinisches Promotionsprotokoll).

По други пут на школоваању у иностранству боравио је 1920. године, на Институту за експерименталну патологију у Бечу, на десетомесечно усавршавање из бактериологије, серологије и имунологије.

Следила су потом нова усавршавања у иностранству, у:

1923. - Институту за бродске и тропске болести професора Бернарда Нохта у Минхену,где је изучавао паразитологију, тропску медицину и клинику тропских болести, 1925. - Варшави, код професора Хиршфелда, где је изучавао имунологију, хигијену и организацију социјално-медицинских установа, 1926. - Берлину, у Институту „Роберт Кох“, 1926. - Франкфурту на Мајни, у Државном институту за екперименталну терапију (данас Институт „Паул Ерлих“) 1926. - Пастеровом институту у Паризу, где је проучавао организацију тих установа и друга стручна питања.

Повратак у Србију Након завршених студија медицине вратио се у Краљевину Србију и у Крагујевачкој окружној болници обавио приправнички стаж.Музеј науке и технике, Збирка Музеја Српског лекарског друштва (МНТ, Збирка СЛД), МНТ.Т:11.7.1340, Решење Министарства социјалне политике и народног здравља ОБр. 10571 од 19. 11. 1941. о одређивању личне пензије др Иванић Стевану (препис). Лакарску праксу започео је 16. марта 1912. године прево као лекар Среза драгачевског,Српске новине LXXIX, 53, 5. 12. 1913, 305. а затим децембра 1913. година као лекара Среза студеничког.Српске новине LXXX, 267, 5. 12. 1913, 1088.

Учешће у два светска рата Уочи Првог балканског рата постао је члан Српског лекарског друштва20 и Друштва за чување народног здравља. У овим удружењима лекара Србије др Стеван је био активан наредних 30 година.

Као војни обвезник грађанског реда, др Стеван Иванић је у Балканским ратовима био лекар санитетске колоне Шумадијске дивизије I позива, потом трупни лекар X па XI пука Шумадијске дивизије II позива, лекар V пука Дринске дивизије II позива, гарнизони лекар у Призрену и командир II пољске болнице Дринске дивизије II позива у Ђаковици.

Током Првог светског рата др Иванић је распоређен на место трупног лекара Дунавског пешадијског пука III позива у Београду и Лазаревцу. На Солунском фронту, (након реорганизације санитета српске војске, у марту 1916, служио је као трупни лекар XVIII брдског артиљеријског дивизиона Дунавске дивизије.Стев. З. Иванић, „Људски материјал у Српској војсци на Солунском фронту“, Историја српског војног санитета: наше ратно санитетско искуство, прир. Владимир Станојевић, (Београд: В. Станојевић, 1925), 583. мини|Централна лабораторије српске војске у Солуну у којој је др Стеван завршио курс из бактериологије, који ће му бити отскочна даска за будући рад у овој области У Солуну је др Стеван Иванић, од фебруара до јуна 1918. године уз рад похађао курс из бактериологије који је доц. др Лудвика Хиршфелда, руководиоц Централне лабораторије српске војске у Српској резервној болнице престолонаследник Александар, организовао за пет лекара и медицинарана, на коме је изучавао бактериологију.

Средином августа 1918, по наређењу начелника санитета I армије сан. пук. др Драгутина Петковића, организовао је у Скочивиру, на Солунском фронту, Бактериолошку лабораторију I армије и њоме руководио до краја Великог рата.

Рад између два светска рата По завршетку Великог рата у чину резервног санитетског капетана II класе, радио је прво у Војној болници Ниш, као бактериолог и лекар Унутрашњег одељења, потом од јануара 1919. године у Војној болници у Крагујевцу.Стеван Иванић, „Бактериолошка лабораторија I армије“, Српски архив за целокупно лекарство XXIII, 11–12, (1921), 600.

Након демобилисања почетком марта 1919. године,Службени војни лист 37, 35, 22. 9. 1918, 496. постављен је за вршиоца дужности физикуса Округа смедеревског.

Као одговор на алармантну епидемиолошку ситуацију у Краљевини Југослаији грађанска власт је кроз новосновано Министарства народног здравља, упоредо са радикалном и савременом законском регулативом од 1919. године, као једну од првих мера покренуло је оснивање Сталне епидемијске комисије, саветодавног органа Министарства народног здравља за питања хигијене и епидемиологије. У центру пажње ове комисије, која је почела рад 1919. године, било је изучавање народног здравља, спречавање заразних болести и подизање здравствене културе народа, и организовање осам сталних бактериолошких станица широм Србије. Иванићеве квалификације биле су пресудне да он постане први шеф Стална бактериолошка станица, основана почетком 1922. године.Бактериолошке станице, ГМНЗ, бр. 4–6, април–мај–јуни 1922, стр. 298

Када је у Београду 1924. године дошло до спајања свих превентивних установа са Сталном епидемијском комисијом основан је Централни хигијенски завод (као претеча данашњег Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“), као централна установа целокупне хигијенске службе у Краљевини Југославији, коме су биле подређене све хигијенске установе, на његово чело је дошао др Стеван Иванић.Vasiljević, Jelena. „Osnivanje Centralnog higijenskog zavoda u Beogradu i njegov rad u periodu između: dva rata (1919–1941)“. U Zbornik radova Dvanaestog naučnog sastanka Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, (1964), стр. 131-138. Као директор Заводу провео је 12 година и за то време значајно допринео његовом развоју и ширењу делокруга рада.

Заслугом Стевана Иванић, у оквиру Социјално-медицинског одељења Завода, образован је први центар за изучавање историје медицине у Србији.Јелена Јовановић Симић, Музеализација медицине: музеји и збирке у Србији, (Београд: Музеј науке и технике, 2019), 154.

На Медицинском факултету у Београду Стеван Иванић је од 1933. године био ангажован као приватни доцент при Катедри за хигијену.Архив Југославије (АЈ), Фонд Министарство просвете Краљевине Југославије (66), 137–423, Одлука министра просвете П Бр. 4206 од 9. 2. 1933.

Као хонорарни професор школске хигијене Стеван Иванић је био ангажован и у Вишој педагошкој школи.Просветни гласник LIV, 8, 1. 8. 1938, 789; Просветни гласник LV, 11, 1. 11. 1939, 1321.

Рад у Другог светком рату На почетку немачке окупације Краљевине Југославије др Стеван Иванић је 1941. обављао дужности комесара социјалне политике и народног здравља у Савету комесара Милана Аћимовића и члана Државног савета прве српске квислиншке владе у окупираној Србији.

Након завршетка Другог светског рата 1945. године, у отсутву, Иванић је оптужен да је као сарадник окупатора спроводио „политику хлороформисања народа путем пропаганде“. Као доказ узета су његове изјаве у штампи Недићевог режима, као и учешће у раду Завода за преваспитање омладине у Смедеревској Паланци.AJ, fond 110: Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, fascikle 86-810 (Ivanić). Због ових дела одлуком Суда части као члан квислиншке владе удаљен је са Београдског универзитета, а потом и одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача проглашен је за издајника, и заједно са још деветорицом лекара од стране Пленум Српског лекарског друштва 1946. године проглашен за...недостојног члана друштва због злочина које су учинили према народу.

У изгнанству Када је октобра 1944. ослобођен Београд др Стеван И. је са окупационим снагама напустио Србију и као политички емигрант живео у Италији и Немачкој. Након четири године живота у емиграцији, тешко нарушеног здравља након прележаног можданог удара, др Стеван Иванић је преминуо 5. новембра 1948. у логору Линген код Минхена, који је припадао британској окупационој зони, у коме је и сахрањен на локалном гробљу. Дело Иницијатор оснивања центра и музеја за историју медицине У оквиру Социјално-медицинског одељења Централни хигијенски завод, на иницијативу др Стевана И. прво је 1935. године образован први Центар за изучавање историје медицине у Србији. Потом је две године касније (1937) уз помоћ др Стевана И. Ристо Јеремић, пензионисани лекар и истакнути стручњак у области историје медицине, основао Медико-историјски музеј Централног хигијенског завода у Београду, први музеј те врсте у Србији.Јелена Јовановић Симић, Музеализација медицине: музеји и збирке у Србији, (Београд: Музеј науке и технике, 2019), 154.Станојевић, Владимир. „Медицински музеј Српског лекарског друштва“. Весник – тромесечни билтен Музејско-конзерваторског друштва НРС. . Заговорник еугеничке идеје