Сукоби на југу Србије 1999—2001. су оружани сукоби нижег интензитета који су се десили у периоду 1999—2001. године, између албанске паравојне формације Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, коју државни органи Савезне Републике Југославије и Републике Србије званично сматрају терористичком организацијом, и југословенских снага безбедности на југу Србије. Ови сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мери и у општини Медвеђа.
У периоду од 10. јуна 1999. (од потписивања Кумановског споразума) до 31. августа 2001. године на југу Србије је извршено 1.160 терористичких напада и провокација од стране албанских терориста из ОВПМБ. Од укупног броја извршених напада, 967 је извршено на припаднике и објекте полиције, 38 на припаднике и објекте Војске Југославије и 155 на цивиле (на Србе 89, Албанце 30 и на чланове УН 36 напада).
Приликом ових напада погинуле су 30 а нестале 4 особе (од тога 12 цивила, 18 полицајаца и војника). Повређене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). Од стране ОВПМБ отето је 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Терористи су убили 2 отета цивила, један цивил је побегао из заробљеништва, док је непозната судбина 4 цивила. Терористи су на слободу пустили 38 особа.
Крајем 1999. албанске терористичке групе отпочињу са првим нападима на полицију на југу Србије, да би се током 2000. ти напади интензивирали, чиме је отпочела криза. Готово свакодневно вршене су провокације и инциденти, отварана ватра на снаге полиције, угрожаван ред и мир, пре свега на подручју Бујановца и Прешева. Сукоби су били ниског интензитета, и углавном се сводили на повремене терористичке нападе при којима је полиција узвраћала само када су животи њених припадника били угрожени.
Новембра 2000. године припадници полиције су се, после већих сукоба са ОВПМБ, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбедности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације. Иако су екстремисти очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, са променом власти у Београду променио се и однос међународне заједнице према албанским екстремистима. Команданти ОВПМБ су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбедности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.
Фебруара 2001. године, када су албански терористи започели конфликт у Македонији, ОВПМБ је решио да појача своја дејства на југу Србије. Када је увидео да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је 7. марта донео одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбедности, корак по корак. Последњи корак је остао Сектор Б, где се налазила централна група ОВПМБ, са командом у Великом Трновцу, највећем албанском селу у Србији. Савет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001. Дана 24. маја 2001. године при уласку безбедносних снага у Сектор Б убијен је један од заповедника терориста, Ридван Ћазими - Леши. Након тога југословенске Здружене снаге безбедности ушле су у последњи сектор Копнене зоне безбедности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.
Позадина сукоба Након потписивања Кумановског споразума и прекида ваздушних удара НАТО на СРЈ, ВЈ и српска полиција су се повукли са простора Косова и Метохије. Кумановским споразумом дефинисана је Копнена зона безбедности од 5 км на копну унутар централне Србије на административној линији између централне Србије и Косова и Метохије и 25 км у ваздуху. Унутар Копнене зоне безбедности јединице ВЈ нису могле да имају своје објекте и једино су полицајци у групама до 10 људи могли да се крећу само са лаким наоружањем. Оваква позиција српских органа безбедности оставила је могућност да терористи са Косова и Метохије упадају на територију централне Србије и да се унутар села са албанском већином створе терористички пунктови. Истовремено, снаге КФОР-а готово да и нису чувале административну линију са косовске стране, тако да је екстремистима било лако да се пребацују са једне на другу страну и довлаче себи залихе и оружје. Слабо наоружана и видно демотивисана, српска полиција није могла да спречи инфилтрирање терориста.
Српске снаге Током конфликта снаге полиције имале су релативно тешке губитке од ОВПМБ. Од 2001. у сукобима учествује и Војска Југославије. И припадници ВЈ су имали губитке највише због следећих разлога: Терористи су на том подручју имали неколико пута јаче снаге од полиције, док војска није могла да се креће у зони безбедности. Полиција у Копненој зони безбедности није могла да користи тешко наоружање него само пиштоље и аутоматско оружје и да се креће у групама до 10 полицајаца. Са друге стране, терористи ОВПМБ су поседовали минобацаче, ручне бацаче, велике залихе муниције као и бестрзајне топове. Током борби полиција по наређењу државног врха СРЈ углавном није узвраћала ватру и покушавала је да избегне губитке трпећи ватру терориста. Албански терористи су већину губитака српској полицији нанели не отвореном борбом пешадијским оружјем, него готово свакодневним минобацачким нападима и нападима из ручних бацача. Од таквих напада полицајци су тешко могли да се одбране и нису могли да одговоре на нападе јер су терористи били доста удаљени и добро сакривени. На страни терориста биле су и мине које су постављали по локалним путевима тако да је кретање полицијских возила, обезбеђивање пунктова и довлачење појачања било знатно отежано. С друге стране, војска и полиција су терористима наносиле губитке дејствујући искључиво пешадијским наоружањем, не желећи да буду оптужене за прекомерну употребу силе, и готово увек само ради заштите сопствених живота.
ОВПМБ мини|400п|Команданти ОВПМБ Ридван Ћазими, Шефкет Муслију (у средини) и Мухамед Џемаиљи (са црвеном капом) Албанска паравојно-терористичка организација ОВПМБ је током борби изводила највише минобацачке нападе и нападе из аутоматског наоружања. Многи терористи су имали ратно искуство стечено у борбама на Косову 1998—1999. године и сада су на југу Србије изводили пресликане нападе. Из својих пограничних база на Косову као и из албанских села на југу Србије изводили су готово свакодневне нападе на полицију, војску и цивилно становништво. На подручју југа Србије деловало је пет бригада терориста, поређаних по редним бројевима од 111. до 115. Главни командант био је Шефкет Муслију. На подручју Бујановца дејствовала је 111. и 112. бригада ОВПМБ под командом Ридвана Ћазимија и Самија Хаџијуа. Такође, на подручју ове општине дејствовала је и тзв. Чарска група (114. бригада) којом је командовао Мухамед Џемаиљи. Све укупно, здружене терористичке снаге су имале највише 1.500 људи, а штабови су се налазили у селима Добросин и Чар. На подручју Прешева деловале су 113. и 115. бригада ОВПМБ под командом Мустафе Шаћирија. Овде се налазило највише 1.000 људи, а команда је била у селу Сефер. Групација терориста из овог сектора специјализовала се за отмице на пунктовима Церевајка и Мучибаба, али и за нападе на припаднике војске и полиције унутар и изван Копнене зоне безбедности.
Прве терористичке акције ОВПМБ 21. новембра 1999. на припаднике полиције на безбедносном пункту Преполац, општина Куршумлија, извршен је у 03.20 часова терористички напад. Патрола је затражила помоћ од ОУП Куршумлија, која је упутила два специјална возила. Око 07.00 часова почело је повлачење људства. На регионалном путу Куршумлијска Бања - Подујево службено возило задњим левим точком нагазило је на постављену противтенковску мину, која је експлодирала. Од дејства противтенковске мине живот су изгубили полицајци Живорад Пантовић (1969) и Јовица Јанићијевић (1969), а тешке телесне повреде задобили су полицајци: Радиша Танасковић, Дејан Пешић, Славољуб Пауновић, Саша Саковић, Милован Недељковић и Миленко Стругар (1970) - подлегао повредама 8. децембра 1999. на ВМА у Београду.
23. новембра 1999. на магистралном путу Бујановац - Гњилане, у селу Кончуљ код махале Брешић, албански терористи извршили су оружани напад на припаднике полиције. Два припадника полиције теже су рањена и то: помоћник командира полиције у Врању Часлав Ивковић и полицајац Зоран Стојиљковић, а оштећено је службено возило.
16. јануара 2000. три Србина убијена су од стране терориста код села Пасјане на Косову, недалеко од Гњилана, на повратку из Бујановца.
17. јануара 2000. у селу Муховац убијен је од стране терориста директор тамошње основне школе Ћемаљ Мустафи (1947), потпредседник општинског одбора СПС-а у Бујановцу, јер је радио у институцијама Србије и био њен лојални грађанин. Изрешетан је са четрдесет осам метака. То је био пример за Албанце како ће проћи свако ко не жели да сарађује са њиховим наоружаним групама.
26. јануара 2000. у селу Добросин, општина Бујановац, албански терористи извршили су напад пушкомитраљезима, снајперима и другим аутоматским оружјем на патролу полиције. Полицајац Жарко Губеринић је лакше повређен. У одговору полиције вероватно су грешком или у унакрсној ватри убијени браћа Иса (1964) и Шаип (1968) Шаћипи, који су се приближавали селу у трактору пуном дрва. На сахрани браће Шаћипи три дана касније било је неколико хиљада Албанаца, а десетак њих је носило војне униформе са обележјима ОВПМБ, што је било њихово прво појављивање у јавности.
12. фебруара 2000. у центру села Летовица, општина Бујановац, албански терористи убили су Ејупа Хасанија (1944), ловочувара Ловачког друштва "Голуб" из Бујановца. Албански терористи су Хасанија везали, а након тога га извукли из куће и убили са тринаест метака.
26. фебруара 2000. у нападу на полицију код села Кончуљ, општина Бујановац, из заседе, коришћењем аутоматског оружја и ручних бомби, убијен је мајор полиције Славиша Димитријевић (1968), а три полицајца су рањена - Срећко Радивојевић, Горан Димчић и Драган Филиповић (1965) који је од задобијених повреда касније преминуо. У одговору полиције на напад погинуо је и један од нападача, терориста из ОВПМБ, Фатмир Ибиши (1964).
Интензивирање напада ОВПМБ 2000. године 4. aприла 2000. у околини Добросина убијен је припадник ОВПМБ Исмет Алију (1981).
21. априла 2000. албански терористи извршили су оружани напад на локалну полицијску патролу у селу Ђорђевац, општина Бујановац. Последица по полицију није било, а при одговору на напад убијена су двојица терориста - Шериф Јонузи (1978) и Енвер Бајрами (1976). Истог дана, око 23.50 часова, из правца КиМ, албански терористи извршили су минобацачки напад код села Кончуљ, махала Брешић, на патролу полиције, која је обезбеђивала санитетско возило којим је превожена болесна једногодишње беба, Сања Ковачевић из Штрпца. Она је била упућена на лечење у Врање. Лаке телесне повреде задобили су полицајци Бранислав Џуваревић и Горан Величковић.
19. маја 2000. у сукобу са полицијом смртно је рањен терориста ОВПМБ Арбен Рамадани (1981), док је илегално прелазио границу са својим стрицем на брду Кодра е Гареш, изнад села Мађере, општина Прешево. У покушају да му се спасе живот, амерички контингент КФОР-а га је хеликоптером пребацио у болницу базе Бондстил, али је недуго затим преминуо од унутрашњег крварења.
8. јуна 2000. у селу Кончуљ, на делу сеоског пута који води ка селу Добросин, у непосредној близини Основне школе, теренско возило са 5 припадника локалне полиције, нагазило је предњим левим точком на постављену противтенковску мину. Тешке телесне повреде задобио је полицајац Верољуб Станковић, а лаке телесне повреде Саша Маринковић, Хранислав Стошић, Горан Стајић и Горан Спасов. Широм претрагом терена пронађене су још две противтенковске мине постављене на путу.