Максимилијан Хегеле (; Беч, 25. мај 1873 — Беч, 12. март 1945) био је аустријски архитекта, сматран једним од великана бечке сецесионистичке архитектуре.
Хегеле је 1899. године израдио план за реновирање Средишњег бечког гробља у којем је применио принципе бечке сецесије. Његово најпознатије дело, гробљанска црква Светог Карла Боромејског, развијена је у оквиру овог пројекта и сматра се примером сецесије. У наредним годинама наставио је да ради у Бечу и Доњој Аустрији, понекад уносећи историцистичке елементе у свој стил. Од 1910-их се углавном концентрише на стамбене зграде, а у каснијим годинама прелази на једноставнији стил.
Живот и каријера
Младост и образовање Максимилијан Хегеле је рођен у Бечу 12. марта 1873. године, као син златара Карла Хегелеа и Марије Хегеле. Од 1889. студирао је на Државној трговачкој грађевинској школи, где је похађао смер за грађевинарство, које је дипломирао 1893. године. Потом се уписао на бечку Академију ликовних уметности () где је између 1893. и 1896. специјализовао архитектуру код Виктора Лунца и Карла фон Хазенауера. Године 1899. постао је члан удружења архитеката „Бечка барака“ (нем. Wiener Bauhütte) и учествовао на конкурсу за преуређење Средишњег бечког гробља. Године 1900. проглашен је за добитника прве награде и добио прилику да реализује пројекат али тек након што је ревидирао и прилагодио своје првобитне планове. Међу члановима жирија био је и Ото Вагнер, један од пионира бечке сецесије, чији је рад имао велики утицај на младог Хегелеа.
Средишње гробље у Бечу (1903‒1911)
Погребни павиљони Хегелов план за преуређење Средишњег бечког гробља се састојао од монументалног улаза, две погребне сале и централне цркве, све у стилу бечке сецесије. Радови су трајали од 1903. до 1911. године и одвијали су се у фазама. Прве завршене зграде биле су два погребна павиљона са обе стране гробљанске стазе (завршени 1905. године). Павиљон 1 се и данас користи за погребне испраћаје, док се у павиљону 2 сада налази Погребни музеј () Две сале показују сличности јер су обе плитке зграде, са централном кулом покривеном пирамидалним бакарним кровом. Споља су беле боје са геометријским украсима. Сваки улаз је надвишен орнаменталним луком са сатом постављеним у средини. Главна сала првог павиљона је раскошно украшена металним лустерима и свећњацима на зидовима. Од белих ентеријера издваја се огроман мозаик иза олтара.
Капија гробља Главни улаз у гробље зове се Друга капија и изграђена је 1905‒1906. Истиче се високим сецесионистичким обелисцима окренутим према улици Симерингер хауптшрасе. У подножју сваког обелиска налази се неколико статуа са грбом града Беча. Свака фигура у руци има један погребни симбол: лобању (која представља смрт), пешчани сат (време које пролази), ловоров венац (симболизује бесмртност) или палмину грану (представља васкрсење). Са обе стране капије постављен је рељеф. Рељеф са леве стране (Христос прима мртве) израдио је Георг Лајсек. Рељеф са десне стране (Људи на капији на месту без повратка) дело је Карла Анселма Зинслера. На полеђини обелиска налазе се два натписа „Подигнуто за време владавине Франца Јозефа“ и „Изграђено под градоначелником Карлом Лугером“. Већ постојеће административне зграде са сваке стране капије такође су преуређене како би биле у складу са сецесионистичким стилом.
Централна гробљанска црква десно|мини|300x300пиксел| Хегелеов оригинални пројекат. Две колонаде које се супротстављају цркви уклоњене су из коначног пројекта. Гробљанска црква Светог Карла Боромејског сматра се ремек-делом Макса Хегелеа и вероватно је најпознатије његово дело. Сматра се и једним од најбољих примера сецесионистичке цркве, уз Вагнерову цркву Светог Леополда. Хегелеов пројекат за цркву је већ био добро дефинисан 1899. године, иако је требало нешто побољшати, али изградња је почела тек осам година касније. Камен темељац је 11. маја 1908. положио градоначелник Беча Карл Лугер, а зграда цркве је завршена у октобру 1910, и отворена за јавност следеће године. Лугер, који је у међувремену умро, сахрањен је у крипти; из тог разлога се црква понекад назива "Меморијална црква др Карла Луегера" (). Црква је импозантна грађевина, висока 58,5 m и заузима површину од 2231 квадратног метра. Хегеле је вероватно био под утицајем историјске архитектуре Беча јер је изабрао елиптични план, типичан за градске барокне цркве, а структура подсећа на Карлскирхе (такође посвећену Св. Карлу Боромејском). Спољашњост је офарбана у бело и богато украшена геометријским шарама. Две куле на врху са пирамидалним кровом окружују улаз, док су два виша звоника постављена на задњој страни цркве. Импресивна бакарна купола (пречник јој је 22,7 m а висина 39 m) доминира целом структуром. Хегеле је дизајнирао и ентеријере, у сарадњи са неколико декоративних уметника: вајари Георг Лајсек и Ханс Ратхауски обезбедили су рељефе за предворје, витраже и мозаике креирао је Леополд Форстнер, а уметничка дела Антона Кана, Франца Клуга, Карла Филипа и Адолфа Пола обогаћују главни олтар; у лунети изнад њега је Ханса Зацка насликао Страшни суд. Лампе, лустери и зидни украси су значајни примери сецесионистичке металне конструкције. Плафон куполе је обојен плавом бојом, прошаран златним звездама и стилизованим зрацима свуда око окулуса.
Две закривљене колонаде обухватају трг испред улаза, визуелно продужујући крила аркада са обе стране цркве. На тим колонадама, подигнутим између 1906. и 1907. године, налази се колумбаријум и друге гробнице.
Жупна црква Пресбаума (1906‒1908) Хегелеов пројекат за жупну цркву у месту Пресбаум () је једини познати пример сецесионистичке цркве у Доњој Аустрији. Изградња је започета 1906. године (цар Франц Јозеф је присуствовао полагању камена темељца) а завршена 1908. године, када је црква посвећена као Јубиларна црква Кајзера Франца Јосифа, поводом 60. године владавине.Dehio-Handbuch: Niederösterreich, südlich der Donau, Teil 2, S. 1738f; Verlag Berger, Horn/Wien 2003 (German)Структура је изузетан пример сецесионистичке архитектуре помешане са аустријском традиционалном архитектуром. Распоред је суштински традиционалан, са уздужним наосом и високим звоником на левој страни фасаде, али Хегелеов Стил Бечке сецесије се појављује у више аспеката: метална геометријска орнаментика која се појављује и изнутра и споља, распоред елемената на фасади, уметност Сецесионистичког намештаја (дрвене клупе, исповедаонице и лустери од кованог гвожђа) и начин на који кула граничи са шиљастим кровом, подсећајући на Хегелеове претходне креације. Присутне су и средњовековне и неоготичке карактеристике као што су шиљати лукови и неосредњовековни витражи.
Капела на гробљу Хадерсдорф-Вајдлингау (1908‒1909) Година 1908. била је кључна за Хегелеову каријеру: постао је члан Централног удружења аустријских архитеката, председавао је Изложбеним комитетом архитеката Бечке бараке, придружио се Аустријском друштву за хришћанску уметност и био именован за професора грађевинског инжењерства на Државној трговачкој школи у Бечу.
Године 1907. општински одбор Хадерсдорф-Вајдлингау одлучио је да се на градском гробљу сагради капела за службе. Радови су започети 1908. и завршени следеће године, да би капела била свечано отворена 31. октобра 1909. Хегеле је и овде применио стил Бечке сецесије, комбинујући архитектуру са примењеном уметношћу. Капела је у облику крста, споља беле боје, са бакарним двоводним кровом који кулминира у звонику. Широки полукружни прозор карактерише фасаду. Спољна орнаментика је чисто геометријска, осим сложеног распећа на врху задњег зида. Мурали са стилизованим анђелима и фризовима са биљним мотивима улепшавају ентеријер, а осветљењу доприносе витражи.
Други пројекти Хегеле је пројектовао неколико јавних зграда у својој каријери, углавном између 1904. и 1911. године. Капела Марш дам () је грађена у Енгелхартштетену у Доњој Аустрији од 1904. до 1906. године и посвећена је Светом Флоријану. Хегелеово степениште () у бечком округу Маријахилф, које прати улице Филградергасе и Теобалдгасе, изграђено је 1905-1907 у сецесионистичком стилу, од камена и ливеног гвожђа. Ово степениште је 2004. године на конкурсу проглашено за четврто најлепше у Европи. 1908. године Хегеле је радио на мосту Флоцерштајг, који повезује 14. и 16. бечки округ (бецирк). Мост је пример функционалне структуре у оквиру естетике Бечке сецесије. Његов споменик пољском пијанисти Теодору Лешетицком, у Туркеншанцпарку (18. округ), завршен је 1911; састоји се од кривудавог зида са клупом. Медаљон са рељефом вајара Хуга Тагланга приказује музичара.
Стамбене зграде и ратне године лево|мини|235x235пиксел| Стамбена зграда у Брајтензеер штрасе, цртеж Макса Хегелеа. Године 1906‒1907. Хегеле је радио на стамбеном блоку у Брајтензеер штрасе у Бечу. Ову четвороспратну грађевину карактерише живописна угаона купола са шиљастим кровом и присуство геометријске и флоралне орнаментике. Хегеле је пажљиво проучавао сваки детаљ, чак и димњаке. Утицај бечке сецесије јавља се и са крова, гдеје коришћен метал и стакло за обликовање поткровља.
Године 1912. Хегеле је завршио три суседне стамбене зграде у Висбергасе у Бечу. Фасаде су дизајниране тако да се слажу једна са другом, дајући утисак једног блока. Декорација је једноставна и својом диспозицијом разликује један део од другог. Хегеле је много пажње посветио детаљима, посебно улазима. Друге две зграде подигнуте су 1914. на Кримхилдплацу, на угловима са улицом Маркграф-Ридигер штрасе, супротстављене једна другој и дизајниране да изгледају симетрично. Приземље красе жлебови са сецесионистичким капителима, док забати и једноставне штукатуре на горњим спратовима обогаћују иначе упадљиво равне фасаде. Овај огољени изглед одражава општи тренд бечке архитектуре: током 1910-их многи архитекти су тежили ка једноставнијим дизајнима са малим украсима и повремено строгим каменим фасадама (тим путем је кренуо и сам Ото Вагнер).Током Првог светског рата Хегеле је привремено прекинуо своју педагошку делатност пошто је постављен за директора радова Царске војне академије у чину потпоручника. Рат је зауставио изградњу његовог моста у Асперну (), која је почела 1913. Радници из железара су морали да служе у фабрикама оружја, а након завршетка сукоба, недостатак угља (потребног за производњу бетона) додатно је одложио наставак рада. Мост у Асперну је подигнут као везани лучни мост, и отворен је 1. децембра 1919. године, али је заправо завршен тек 1922. године. Нажалост, уништен је 1945. године током Другог светског рата, када га је немачка војска минирала.
Период до Другог светског рата После Првог светског рата дошло је до распада Аустроугарске и проглашења Прве аустријске републике. Бечки сецесионизам је био у паду и ван моде у Црвеном Бечу; па је због проблема са финансирањем у престоници, Хегеле радио углавном у Доњој Аустрији. Један од већих пројеката које је реализовао у овом периоду је зграда Регионалног здравственог осигурања у Санкт Пелтену, пројектована 1925‒1926. године у архитектонском стилу типичном за међуратну Аустрију: елементарни геометријски облици, круте линије, веома једноставна орнаментика и зашиљени лукови. Јако измењена и поједностављена између касних 1950-их и раних 1960-их, зграда је срушена 2000-их. лево|мини|200x200пиксел| Стамбена зграда у Бригитенауер Ленде, Беч. Саграђена 1931‒1932 по Хегелеовим плановима.