Иван Грозни () је историјска драма совијетског редитеља Сергеја Ајзенштајна. Снимљен у два дела у преиоду 1943-1945, први део филма премијерно је приказан 30. децембра 1944. године, а други део, због стаљинистичке цензуре, тек у септембру 1958. године.

Део први

Прича почиње почиње 1547. године у Москви. На раскошној церемонији у Кремљу, 17-годишњи велики кнез Иван Васиљевич је крунисан за првог руског цара. Он изјављује своју намеру да уједини земљу против нелојалног племства и да прошири њене границе. Након женидбе са Анастасијом Романовом (Целиковскаја), он побеђује Татаре и осваја Казањ, где упознаје Алексеја Басманова (Бушма), који убрзо постаје његов ватрени присталица. Ипак, његов љубоморни пријатељ Курбски (Названов) бежи у Пољску, а Анастасија је отрована од Евросиније Старицке, царске тетке (Бирман). У исто време, спољна претња из Пољске и Литваније и унутрашња субверзија се настављају. Иван се повлачи из Москве у оближњи дворац у Александровској Слободи, да би га назад на власт позвала велика поворка обичних Руса.

Сцене и мотиви

Царско венчање Први део почиње дугом, спором сценом која приказује Иваново крунисање и представља већину ликова који ће постати његови противници. Након што се крунисао, Иван држи говор у којем објављује свој план да уједини руске земље на рачун моћи бојара и богатства Цркве. Саопштење утврђује две контрадикторне наративне стазе. С једне стране, покреће класичну соцреалистичку параболу о великом хероју, који се суочава са страшним препрекама и савладава их како би постигао достојан циљ. С друге стране, приказује Ивана као плашљивог, манипулативног тиранина који ће водити непопуларну политику, ма колико коштао његов народ, јер сматра да је то прави пут. У овој сцени упознајемо се са већином главних ликова, а њихова лица су осликана страхом, неизвесношћу, мржњом и паранојом. Једини изузетак су неке од жена у публици, укључујући Иванову будућу супругу Анастасију, које задивљено гледају на Ивана са погледом којим је Стаљин био гледан на постерима, сликама и филмовима који су тада били изложени широм Совјетског Савеза.

Судбина Велике Русије зависи од Иванове способности да задржи лојалност својих поданика. Главне прекретнице у првом делу долазе када Иван тестира своје поданике и разликује лојалне од нелојалних. Већи део првог дела заузимају тестови лојалности, показивања нелојалности и цареви одговори на сваки од њих. До Анастасијиног тровања, он се нада да ће моћи да постигне свој циљ уз добровољну подршку свог народа, укључујући и неке од бојара. Криза крај Анастасијиног ковчега, где разочарање прети да га уништи, уместо тога наводи га да прихвати демагогију, принуду и насиље. Али и пре тога он користи политичку манипулацију и да тестира оне око себе и да изнуди њихову подршку. Након крунисања, следеће три главне секвенце (венчање, народна побуна и битка код Казања) су очигледни прикази моћи, изазвани делима издаје.

Пожар и побуна грађана Први директан изазов Ивановој владавини долази од „мрачне руље“ која је преплавила палату, прекидајући његово венчање. Цар лако покорава руљу, али оно што ову сцену чини занимљивом јесу различите конструкције царске власти и реторика која их прати. Под вођством Маљуте Скуратова, гомила јури у палату да нападне цара. Иван одгурује своје чуваре, а Курбски пресреће Маљуту, којег изненада обузима страхопоштовање, као и гомила иза њега када виде „Цара!“ Иванов легитимитет (који се доводи у питање на другом месту у филму) потврђен је у очима народа - са једним изузетком. Никола, свети јуродиви, остаје пркосно на ногама и оптужује цара и његове сроднике бојаре да враџбинама убијају људе, цеде крв из њихових срца и уништавају њихове домове.

Маљута се придружује тврдњи да су зачарана црквена звона падала са њихових торњева. Сада Иван иде на изазов. Игноришући захтеве свете луде за социјалну правду, он оптужбу за враџбину претвара у шалу - на рачун Маљуте. „Глава која верује у вештичарење је сама као звоно... празна!" Затим нагло мења правац (не последњи пут) и шалу претвара у злокобну претњу. „И глава може сама да отпадне? Не, то мора бити одсечено." Затим, он изједначава царску власт са принудом и насиљем. Онима који не послушају царска наређења „биће одсечена глава“. Затим, претња насиљем је усмерена посебно на издајничке бојаре и коначно се појављује као опште начело или правило: „Цар може владати само ако држи узде. Држава без узде је неконтролисана као коњ без узде.” Гомила је у његовим рукама када сцену прекине амбасадор из Казања, са истим изузетком, свети јуродиви Никола.

Николин лик овде има вишеструке одјеке. Пркосан глас народа, свети безумници су често говорили оно што су се други плашили да кажу. Ајзенштајновог Николу, напротив, Иван понижава и само он остаје неубеђен Ивановом везом царске величине са царским терором. Овај Никола је чудног изгледа света будала, и скоро потпуно депласиран чак и у Ајзенштајновом идиосинкратичном приказу Кремља из шеснаестог века. Са својим голим торзом умотаним у тешке ланце, овај свети безумник се такође може видети као слика херојског пролетера из револуционарне ере: немаш шта да изгубиш осим својих ланаца. Он је потчињен од цара, заједно са осталом руљом, али он силази режећи у пркос, а не смејући се саучеснички.

Површински наратив у овој сцени нам говори да како Иван потврђује своју власт над људима, он почиње да осваја њихову оданост. Начин на који то постиже, међутим, показује порекло његове демагогије. Иван потврђује свој ауторитет комбинујући обмањујући хумор, хировитост и претње насиљем. Најпре осваја народ претварајући се да им се придружује у шали на рачун њиховог друга, исмевајући Маљуту, што заробљава гомилу у својеврсно саучесничко јединство. Тада, баш када их има у рукама, Иван мења тактику без упозорења да би јасно ставио до знања да ће, ако га добровољно не подрже, употребити сву силу која је неопходна да задржи власт. То је инфантилизирајући гест заједно са мајсторским приказом демагошке тактике, и делује: поједини младићи се диве царевој лукавости и духовитости, чак и пре него што се он окрене да запрети бојарима. Лако је пропустити пуну снагу царских претњи насиљем, јер док он изговара речи, одвлаче нас слике другачије врсте бојарске издаје: неуспешно завођење Анастасије од стране Курбског. Ово није ни први, ни последњи пут да ће Ајзенштајн пратити злокобни хумор са стварном претњом.

Опсада Казања и царева болест Огромна руска војска опседа утврђени град Казањ у степи. Опсадну војску предводе Иван и кнез Курбски, са Маљутом Скуратовом у пратњи. Како би поколебао одлучност бранилаца, Курбски наређује да се заробљени Татари разапну под зидинама, и покушава да их натера да позову своје суграђане на предају: у одговор, браниоци убијају заробљенике стрелама, како би их поштедели мучења. Иван прекорева Курбског због зверске суровости, на шта кнез одгурне цара, док Маљута, у близини, ишчупа колац из ограде како би одбранио Ивана: у том тренутку, Курбски подиже штит и заклања цара од добро усмерене стреле. Иван гласно размишља како је та стрела у прави час спасла кнеза: један од присутних војника, Алексеј Басманов, убеђује цара да се одрекне бојара и потражи присталице и верне слуге међу простим народом.

На повратку из похода цар се разболи и падне у постељу: мислећи да је на самрти, преклиње присутне бојаре да се закуну на верност његовом сину, малом царевићу Димитрију, који је још одојче у царициним рукама. Међутим, под утицајем страних амбасадора и царске тетке, кнегиње Ефросиније Старицке, бојари одлучно одбијају, говорећи болесном Ивану да је њихово право да изаберу цара међу собом, истичући право царевог рођака, кнеза Владимира Старицког, простог и ограниченог младића, који би због своје слабости савршено одговарао и великашима и страним силама, које желе слабу Русију. Једини који се опире и остаје веран царевићу Димитрију је кнез Курбски, иако је очигледно да то чини из пожуде према царици. Бојарске интриге и завере пресеца Иванов ненадани опоравак, али је његова вера у верност великаша озбиљно пољуљана.

Царичина смрт и оснивање опричнине Са свих страна долазе лоше вести: бојари у Рјазању (на источној граници) одбијају царске наредбе и траже помоћ од Кримског Хана, а руска војска у Ливонији под вођством кнеза Курпског је потучена: сам кнез и многи бојари прешли су на страну непријатеља и побегли и Литву. На цареве речи да ће одузети имања свима који не служе отаџбину, Ефросинија Старицка, царска тетка, кришом сипа отров у пехар вина и оставља га у царевој ложници. На вести о издаји Курбског, царица губи свест, и Иван јој својим рукама даје вино из отрованог пехара, чиме јој нехотице даје отров намењен њему лично. Сцена уз Анастасијин мртвачки ковчег је врхунац првог дела и прекретница у Ивановој еволуцији употребе моћи. Површински наратив овде нам говори да га Иванова туга због смрти његове жене и једине подршке оставља у очају; тај очај наводи га да сумња у ваљаност своје ствари, Велике Русије. Али, као што очај прети да га уништи, он налази снагу да настави. Он бира да тражи подршку међу руским народом како би наставио трагање за Великом Русијом. Иванова изолација у вођењу Велике ствари је лично трагична, а његова спремност да савлада препреке је херојска. Његов последњи гест изнад ковчега његове жене, руку подигнутих у ваздух, представља одлучност и тријумф.

Иванова одлучност је приказана политички позитивно или лично трагично, али какав је стварни исход његовог васкрсења из демобилизирајуће туге? По савету Алексеја Басманова, он се удружује са руским народом и обећава да ће у његово име ујединити Русију. Кључни прелаз овде, од бојара ка народу, има позитиван призвук, али само док не погледамо испод површине последице Иванове одлуке. Оруђе Иванове одлуке нису нико други до опричници. Синоним за терор, хаос и уништење, историјски опричници су били одговорни за раширену окрутност и насиље, што је чињеница добро позната руској публици. У својим белешкама Ајзенштајн описује атмосферу међу опричникима као дубоку суровост и нелојалност, где је „човек човеку вук.“

Сатанистички симболизам, први пут виђен у Ивановом васкрсењу из болести и смрти раније у првом делу, понавља се у овом другом васкрсењу. Да је Ајзенштајн намеравао да повежемо ово васкрсење из туге са Ивановим ранијим васкрсењем из смрти, наговештен је понављањем слике његове главе у истом положају, хоризонталном, као у сцени на самрти. Иван полаже главу на ковчег своје жене, понављајући позу налик Христу, а његова брада формира распеће иза којег је црна свећа. Управо у овом тренутку, када доспе до најнижег нивоа туге и очаја, он доживљава изненадни налет животворне снаге: његова туга постаје бес и рађа се његова страшна освета.