Светла велеграда () је амерички неми романтично-хумористички филм из 1931. године, који је написао, режирао и продуцирао Чарли Чаплин, који је такође и тумачио главну улогу. Прича прати незгоде Чаплинове скитнице док се заљубљује у слепу девојку (Вирџинија Черил) и развија бурно пријатељство са милионером алкохоличаром (Хари Мајерс).
Иако су звучни филмови били у успону када је Чаплин почео да развија сценарио 1928. године, одлучио је да настави да ради са немом продукцијом. Снимање је почело у децембру 1928. и завршено је у септембру 1930. године. Ово је први филм код кога је Чаплин компоновао филмску музику за сопствену продукцију, а написао ју је за шест недеља са Артуром Џонстоном. Главна музичка тема, коришћена као лајтмотив за слепу цвећарку, је песма „La Violetera” („Ко ће купити моје љубичице”) шпанског композитора Хозеа Падиље. Падиља је успешно тужио Чаплина пошто га није потписао за филм.
Филм је остварио успех одмах по објављивању 30. јануара 1931. године, са позитивним критикама, а од изнајмљивања широм света је зарадио од више од 4 милиона долара. Данас га многи критичари сматрају не само највишим достигнућем Чаплинове каријере, већ и једним од најбољих филмова свих времена. Чаплинов биограф Џефри Венс верује да „Светла велеграда нису само ремек дело Чарлса Чаплина; она су чин пркоса” јер су премијерно приказана четири године након почетка ере звучних филмова, која је отпочела премијером Џез певача (1927). Године 1991. Конгресна библиотека је одабрала Светла велеграда за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава због „културолошког, историјског или естетског значаја”. Године 2007. Амерички филмски институт га је сврстао на 11. место на својој листи најбољих америчких филмова икада снимљених. Године 1949, критичар Џејмс Ејџи назвао је последњу сцену филма „најбољом глумом икада забележеном на целулоиду”.
Радња Грађани и званице окупљају се на откривању новог споменика „Мир и благостање”. Након свечаног говора вео се подиже са споменика, а испод њега откривају скитницу како спава у крилу једне од извајаних фигура. После неколико минута комедије, он успева да побегне од гнева скупине и обилази град. Он прекори двојицу младих продаваца новина који му се ругају због његове похабаности, и док се стидљиво диви нагој статуи доживљава скоро фаталан сусрет са лифтом на тротоару.
Скитница наилази на прелепу цвећарку на углу улице и док купује цвет схвата да је слепа; он је моментално очаран. Девојка за скитницу помисли да је богат човек када чује како се врата аутомобила са возачем залупе док он одлази.
Те вечери скитница спасава пијаног милионера од покушаја самоубиства. Милионер води скитницу – свог новог најбољег пријатеља – назад у своју вилу на шампањац, а затим (након још једног неуспелог покушаја самоубиства) на ноћ у граду. Након што је следећег јутра помогао милионеру да дође кући, он угледа цвећарку на путу до њеног угла. Добија нешто новца од милионера и сустиже је; купује све њено цвеће и вози је кући милионеровим колима.
Након што скитница оде, цвећарка прича својој баки о свом љубазном и богатом пријатељу. У међувремену, скитница се враћа у вилу, где га се милионер – сада трезан – не сећа и избацује. Касније тог дана, милионер је поново пијан и, угледавши скитницу на улици, позива га кући на раскошну забаву. Међутим, следећег јутра историја се понавља: милионер је поново трезан, те поново избацује скитницу.
Откривши да цвећарка није на свом уобичајеном углу улице, скитница одлази у њен стан, где чује како доктор говори баки да је девојка веома болесна: „Има температуру и потребна јој је пажљива нега”. Одлучан да помогне, скитница се запошљава као чистач улица.
На паузи за ручак, он девојци доноси намирнице док њена бака продаје цвеће. Да би је орасположио, чита јој новине наглас; у њима налази чланак о леку за слепило код једног бечког лекара. Девојка је срећна што ће моћи да га види, а скитница је нервозан због онога што би се могло догодити ако она прогледа и открије да он није богат човек каквог замишља. Такође проналази обавештење о избацивању из стана које је цвећаркина бака сакрила. Одлазећи, он обећава девојци да ће јој платити кирију.
Скитница се враћа на посао и добија отказ због честог кашњења. Један боксер га убеђује да се бори у инсценираном мечу; пустиће један другог и поделити новчану награду. Касније, боксер бежи сазнавши да ће га ускоро ухапсити, те га замењује борац који не жели да подели награду. Упркос креативним и спретним напорима скитнице да се држи ван домашаја, други борац га нокаутира.
Скитница се по трећи пут сусреће са пијаним милионером и поново је позван у његову вилу. Скитница прича о цвећаркиној невољи и милионер му даје новац за њену операцију. Провалници који су се крили у кући нокаутирају милионера и узимају му остатак новца. Полиција проналази скитницу са новцем који му је дао милионер, који се због ударца по глави не сећа да му га је дао. Скитница избегава полицију довољно дуго да однесе новац девојци, говорећи јој да ће отићи на неко време; нешто касније бива ухапшен и затворен.
Неколико месеци касније, скитница је пуштен. Он одлази до девојчиног уобичајеног угла, али ње нема. Сазнаје да девојка – која сада види – води успешну цвећару са својом баком. Ипак, она није заборавила свог тајанственог добротвора, за кога замишља да је богат и згодан: када елегантан младић уђе у радњу, на тренутак се запита да ли се „он” вратио.
Скитница случајно пролази поред радње, где девојка аранжира цвеће на излогу. Сагиње се да узме цвет одбачен у олуку. Након кратког окршаја са својим старим непријатељима, продавцима новина, он се окреће ка излогу кроз који изненада угледа девојку, која га је посматрала, а да (наравно) није знала ко је он. Угледавши је, укочи се на неколико секунди, а онда се широко осмехне. Девојка је поласкана и кикоће се са својом помоћницом. Путем пантомиме кроз стакло нуди му свеж цвет (да замени онај који је узео из олука) и новчић.
Одједном посрамљен, скитница почиње да се удаљава, али девојка прилази вратима продавнице и поново нуди цвет, који он стидљиво прихвата. Узима његову руку и утискује новчић у њу, а затим нагло стаје и њен осмех се претвара у израз збуњености док препознаје додир његове руке. Прелази прстима дуж његове руке, рамена, ревера, а онда каже: „Ти?” Скитница клима главом и пита: „Сада видиш?” Девојка одговара: „Да, сада видим”, и са сузним осмехом притиска његову руку на срце. Растерећен и усхићен, скитница узвраћа осмех.
Улоге
| Чарли Чаплин || скитница |- | Вирџинија Черил || слепа цвећарка |- | Флоренс Ли || цвећаркина бака |- | Хари Мајерс || ексцентрични милионер |- | Ал Ернест Гарсија || батлер |- | Хенк Ман || борац за награду |- | Роберт Париш || дечак са новинама |- | Хенри Бергман || градоначелник / цвећаркин комшија |- | Еди Бејкер || боксерски судија |- | Алберт Остин || чистач улица / провалник |- | Џин Харлоу || статисткиња у ноћном клубу (избрисана сцена)
Продукција Предпродукција thumb|upright=1.2|Скитница упознаје слепу цвећарку. Чаплинов играни филм Циркус, објављен 1928. године, био је његов последњи филм пре него што је филмска индустрија прихватила снимање звука и привела крају еру немих филмова. Као сопствени продуцент и дистрибутер (делом власник United Artists-а), Чаплин је и даље могао да изда Светла велеграда као неми филм. Технички, филм је био кросовер, јер је имао синхронизовану музику и звучне ефекте, али без говорног дијалога. Дијалози су исписани између сцена. Чаплина је први пут контактирао проналазач Јуџин Августин Лост 1918. у вези са снимањем звучног филма, али се никада није срео са Лостом. Чаплин је гајио одбојност у вези са „разговорима” и рекао је једном новинару да ће „звучним филмовима дати три године, то је све”. Такође је био забринут како да прилагоди скитницу звучним филмовима.
Почетком 1928. Чаплин је почео да пише сценарио са Харијем Каром. Заплет је постепено прерастао из првобитног концепта који је Чаплин разматрао након успеха Циркуса, где циркуски кловн ослепи и мора да сакрије свој хендикеп од своје мале ћерке претварајући се да је његова неспособност да види лаж. Ово је било инспирација за слепу цвећарку. Прве сцене које је Чаплин смислио односиле су се на крај филма, где новоизлечена слепа цвећарка први пут види скитницу. Написан је веома детаљан опис сцене, пошто је Чаплин сматрао да је то централни део читавог филма.
Као подзаплет, Чаплин је првобитно разматрао лик неког још нижег на друштвеној скали, црног новинара. На крају се одлучио за пијаног милионера, лик који је раније коришћен у кратком филму Докона класа (1921). Заплет милионера био је заснован на старој идеји коју је Чаплин имао за кратки филм у којем би два милионера покупила скитницу са градске депоније и проводили се са њим у скупим клубовима пре него што би га оставили назад на сметлишту, па када би се пробудио, скитница не би знао да ли је то била стварност или сан. Ово је преправљено у милионера који је пријатељ скитнице када је пијан, али га не препознаје када је трезан.
Чаплин је званично започео предпродукцију филма у мају 1928. и ангажовао је аустралијског уметничког директора Хенрија Клајва да дизајнира сетове тог лета. Чаплин је касније дао Клајву улогу милионера. Иако је радња филма првобитно била смештена у Паризу, уметнички смер филма је инспирисан мешавином неколико градова. Роберт Шервуд је изјавио да је „то чудан град, са збуњујућим сличностима са Лондоном, Лос Анђелесом, Напуљем, Паризом, Тангером и Каунсил Бафсом. То истовремено представља све и ниједан град на земљи.”
Дана 28. августа 1928. године, Чаплинова мајка Хана Чаплин умрла је у 63. години. Чаплин је био узнемирен неколико недеља и предпродукција није настављена све до средине јесени. Психолог Стивен Вајсман је претпоставио да је филм веома аутобиографски, при чему слепа цвећарка представља Чаплинову мајку, док пијани милионер представља Чаплиновог оца. Вајсман је такође упоредио многе сцене у филму са локацијама из Чаплиновог детињства, као што је статуа у почетној сцени која подсећа на цркву Светог Марка на Кенингтон Парк Роуду и чињеницу да Чаплин ословљава докове као насип Темзе.
Чаплин је интервјуисао неколико глумица за улогу слепе цвећарке, али није био импресиониран ниједном. Док је посматрао снимање једног филма са женама које су се купале на плажи у Санта Моники, пронашао је случајну познаницу Вирџинију Черил. Она је махнула и питала га да ли ће икада добити прилику да ради са њим. Након низа лоших аудиција других глумица, Чаплин ју је на крају позвао на пробу. Она је била прва глумица која је због своје кратковидости суптилно и убедљиво глумила слепило пред камерама, након чега је потписала уговор 1. новембра 1928. године.
Снимање Снимање филма званично је почело 27. децембра 1928, након што су Чаплин и Кар радили на сценарију скоро читаву годину. На сету, Чаплин је био запажен по томе што је урадио много више „снимања без прекида” од осталих редитеља у то време. Продукција је почела са првом сценом на штанду са цвећем где се скитница први пут сусреће са слепом цвећарком. Сцена је снимана недељама, а Чаплин је почео да се двоуми о избору Черилове за улогу. Годинама касније, Черилова је изјавила: „Никад нисам волела Чарлија и он мене никада није волео.” У својој аутобиографији, Чаплин је преузео одговорност за своје тензије на сету са њом, окривљујући за сукоб стрес због снимања филма. „Довео сам себе у неуротично стање жеље за савршенством”, сећао се он. Снимање сцене је настављено до фебруара 1929. и поново десет дана почетком априла пре него што је Чаплин оставио сцену по страни да би се касније снимила. Затим је снимио почетну сцену у којој се скитница буди на новооткривеној јавној статуи. Ова сцена је укључивала до 380 статиста и била је посебно стресна за Чаплина за снимање. Током овог дела снимања, одвијала се изградња у Чаплиновом студију јер је град Лос Анђелес одлучио да прошири авенију Ла Бреа и Чаплин је био приморан да помери неколико зграда даље од пута.