мини|Извод из поеме "Јама" И. Г. Ковачића, написане 1942. с илустрацијама сликара-партизана З. Прице и Е. Муртица. Јама је поема хрватског и југословенског песника Ивана Горана Ковачића, испевана као протест против усташких покоља над Србима у Другом светском рату.Milačić, Božo . Zagreb: Izdavački zavod Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. str. 8. Поему Јама Ковачић је написао у партизанима. Песму је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић.
Аутора су током пете непријатељске офанзиве на Сутјесци заклали четници.
Анализа дела У Ковачићевој песми је обликована тема злочина на потпуно веродостојан начин. Писана је у првом лицу па као монолошка исповест човека из живота у смрт и поново га враћа у живот у виду духовне лепоте песме. Обликована је традиционалним обликом. Састоји се од 10 певања, а стихови су већином једанаестерци, распоређени у правилно римоване шестине. Сам крај песме говори о повратку из мртвих:
Ту сте ме нашли лежати на страни, Браћо рођена, незнани јунаци; Пјевали сте, и ко кад се дани, Широка светлост, као божји знаци, Окупала ме. Рекох: зар су снови?
Ко је то Пјево? Тко ми ране пови? Оћутјех на челу меку руку жене; Сладак глас зачух: „Партизани, друже! Почивај! Муке су ти освећене!“ Руке се моје према гласу пруже, Без ријечи, и досегнух њежно лице, Косу и пушку, бомбу видарице.
Зајецао сам и још и сад плачем Једино грлом, јер очију немам, Једино срцем, јер су сузе мачем Крвничким текле задњи пут. Немам Зјенице да вас видим и немам моћи, А хтио бих, туго! – с вама у бој поћи.
Тко сте? Одакле? Не знам, ал се гријем На вашем светлу. Пјевајте. Јер ћутим, Да сад тек живим, макар можда мријем. Свету Слободу и Освету слутим… Ваша ми пјесма враћа свјетло ока, Ко народ силна, ко сунце висока’
Критика
Референце
Категорија:Лирске песме Категорија:Поеме Категорија:Ратни злочини у Југославији у Другом светском рату Категорија:Хрватска лирика Категорија:Југословенске партизанске песме