мини|десно|300п|Скица лава пером и кистом (детаљ), Рембрант Цртеж је уметност и техника стварања слика на површини, обично папиру, путем линија тачки и мрља, обично тушем, оловком, кредом, угљеном или крејоном.

Цртеж као формално уметничко стваралаштво се може дефинисати као примарно линеарна представа или интерпретација света, али такође и представа концепата, размишљања, намера, емоција и фантазија којима се даје визуелна форма, као и симбола или апстрактних ликова и облика. Ову дефиницију, међутим, може се применити на све графичке уметности и технике које карактерише употреба линије, ликова и облика уместо масе и боје, као што је случај са сликарством. Цртеж се разликује од графичких техника по томе што у њему постоји једна непосредна веза између процеса стварања и коначног резултата. Укратко, цртеж је крајњи производ узастопних напора уметника директно примењених на подлогу. Иако најчешће служи као основа за друге уметности, посебно када су у питању графичке технике, сваки цртеж је јединствен по својој природи.

Сва уметничка дела не настају преко цртежа у виду прелиминарне скице, међутим, цртеж је без сумње основа свих визуелних уметности. Неретко се губи у завршеном делу, или бива уништен током процеса његовог стварања. У том смислу, корисност цртежа плана једне архитектонске грађевине која треба да се изгради, опада како се њена изградња приводи крају. На сличан начин тачке и линије урезане на каменом блоку представљају помоћне цртеже за скулптуру која ће из њега бити исклесана. У суштини, свака слика се конструише на основу линија које дефинишу обрисе њених главних облика или форми; само даљим развојем дела оне постају обојене површине. Како се показало у многобројним конзерваторским истраживањима и испитивањима уметничких дела, цртеж је такође основа зидног, сликарства на дрвеним плочама и живописаних рукописа. Те прелиминарне скице могу бити само индиције главних обриса или предуслов крајње егзекуције до најмањих детаља. Такође могу бити просте пробне скице. Много раније од појаве актуелних цртежа малих формата, ове процедуре су углавном употребљаване у монументалном зидном, односно фреско сликарству. Са „синопијом” — прелиминарном скицом која се налази на посебном слоју на зиду испод фреске (слике на влажном малтеру) — налазимо се на тачки у којој дело које је само послужило као техничка припрема за израду фреске, постаје формални цртеж који изражава уметникову намеру.

Тек у 14. веку цртеж је постао независна уметничка форма која није више подразумевано подређена, било концептуално или материјално, некој другој уметничкој форми. Самостални или независни цртежи, како само име каже, су сами по себи циљ једног уметничког настојања; стога, обично их карактерише једна сликовна (пиктурална) структура и прецизна егзекуција до самих детаља.

Формално гледано, цртеж нуди најшири могући опсег за изражавање уметничких намера. Објекти, простор, дубина, супстанцијалност па чак и покрет, могу бити учињени видљивим путем цртежа. Због свог непосредног карактера, цртеж такође изражава цртачеву личност на спонтан начин кроз ток сваке линије; другим речима, цртеж је најличнији од свих уметничких форми. Стога је врло вероватно да се поштовање које ужива развијало паралелно с растом вредности индивидуалног уметничког талента. Почев од ренесансе, цртеж је постепено излазио из анонимности и утилитаристичког статуса у очима уметника и публике да би постао посебно вреднован. Данас заузима значајно место у многобројним музејским и другим уметничким збиркама.

Елементи и принципи цртежа као уметничке форме

Главни елемент цртежа је линија. Кроз практично целокупну историју цртежа, линија, у суштини апстрактна и неприсутна у природи и која се јавља само у виду граница предмета, боја и облика, била је водич за мање или више илузионистички приказ предмета. Тек у скорије време линија је схваћена као један аутономни елемент форме, независно од предмета представљања.

Свестан и наменски цртеж представља значајно ментално постигнуће због вештине да се просторни објекти из света сведу на линије нацртане на површини што подразумева дар за апстраховање. Идентификовање мотива цртежа од стране посматрача није ништа мање постигнуће иако ту способност поседују сва људска бића. Визуелна интерпретација линије као представе датог предмета је могућа преко одређених облика те линије које позивају на асоцијацију. На пример, угаони пресек две линије се може сматрати представом граница једне равни; додавање треће линије може сугерисати идеју о кубном телу. Заобљене линије сугеришу лукове, а конвергентне дубину у простору.

Уз помоћ овог скромног вокабулара могуће је створити разумљиве слике преко различитих линеарних феномена. Проста скица обриса — грчка легенда каже да је прва слика настала копирањем сенке на песку — представља једну од најстаријих и најпопуларнијих могућности цртачког репертоара. Након успешне карактеризације египатских цртежа и архајске грчке уметности, скица обриса је постала главни водич уметничке комуникације крајем антике и током средњег века. Коришћена на разне начине у раној ренесанси, поново је постала доминантна у доба неокласицизма.

Скица обриса (кроки) се развија у детаљан цртеж помоћу линије, која прави прелазе између пластичних и просторних вредности предмета. Границе појединих објеката, промене у просторној равни као и варирање интензитета боје примењени у оквиру структуре скице, сви заједно теже да обогате и појасне однос између целине и њених саставних делова.

Изненадни почетак, нестанак или прекид линије пружају могућности за постепено стапање обриса све док не постану раван, пуштајући боју да се претапа у прелазима како се линија губи у дубини.

Згушњавањем или проређивање линија се такође може користити за истицање, просторно или употребом боје, промена у предмету које те линије дефинишу. Чак и вредности светло-тамно (валер) могу бити постигнуте разликама у снази потеза линије. Док испрекидане или појединачне паралелне линије усмерене у једном правцу чине да форма изгледа мање чврста, оне у исто време производе визуелни ефекат на више пикторалан начин. Блага скретања у линији помажу у представљању кривина и прелаза у форми; такође појачавају ефекат светлости која пада на површину предмета дајући му изглед тела. На крају, кратке, криве линије које не стоје у јасној угаоној вези једна с другом већ се простиру на папиру у једној врсти формације, омогућавају пикторалној и колористичкој компоненти да доминира, као у делу италијанског уметника из 16. века Јакопа Тинторета. Један екстреман пример је потпуна дисолуција линеарног потеза у тачке и мрље (потезе), у цртежима француског сликара поентилисте Жоржа Сераа.

Проста комбинација ових различитих врста линије, без референце на медиј у коме је цртеж рађен, нуде уметнику широк спектар могућности за субјективни израз како у виду посебних стилистичких особина тако и у виду особина уметникове личности. Снажни потези линије са наглашеним и оштрим угловима дају цртежу један строги карактер којим се наглашавају драматичне и изражајне црте. Овај начин цртања је карактеристичан за одређене стилистичке епохе и регионе као и за одређене уметнике који су преферирали такве квалитете: у ренесансној Фиренци, у немачком експресионизму — где су употребљени да пренесу одређену атмосферу, али такође у цртежима Рембранта и Ван Гога. С друге стране, меко извучене линије, глатко заобљене форме и графичка регуларност линије која стоји изнад било какве изјаве садржаја, представља формални еквивалент елегантног, отменог и лирског типа израза. Њега срећемо у раној ренесанси, посебно у делима уметника из Умбрије и Рафаеловим скицама; у делу Назарена — групе сликара романтичара из 19. века чије су теме биле углавном религиозног карактера; у југендстилу, немачком декоративном стилу с краја 19. и почетком 20. века који се развио паралелно са стилом ар нуво, посебно у његовим органским формама, вијугавим линијама и негеометријским кривинама; и такође у делу француског сликара Жана Огиста Енгра из доба класицизма 19. века. Изразито плошна текстура са потезима које одликују регуларне пропорције и који су равномерно распоређени на површини, носи са собом одлике калиграфског писања које се срећу у свим стилским епохама које вреднују орнамент. мини|десно|350п|Микеланђело, Лувр. Протеривање из раја — студија фигура са Мазачове истоимене фреске у техници сангвине. Техника сенчења даје линији додатни потенцијал за разјашњавање пластичних веза и феномена светлости. Код сенчења, паралелне, кратке, са истим растојањем, мање или више праве линије, стварају статичне и тектонске (структурне) вредности дефинишући индивидуалне равни предмета. Нежно закривљено сенчење наглашава облину волумена а такође може истакнути, као тонска вредност, делове композиције који се налазе у сенци.

Унакрсно сенчење, где се два слоја сенчења пресецају под правим угловима, појачава ефекат контраста светла и сенке у цртежу. Позната још из времена Микеланђела и Дирера у 15. и 16. веку, ова уметничка техника се обично користи са косим или чак закривљеним линијама за линеарни опис заобљених делова форме. У чисто једнобојним (монохроматским) цртежима, овај метод је најподеснији за опис сферичних тела. Људско тело, са својим многобројним облинама масе и волумена, овом методом је могуће моделовати веома јасно и прецизно. За графичаре 17. и 18. века, овај процес је био најважнији начин цртања. Све ове различите могућности линеарног представљања је могуће постићи пером, крејоном и такође кистом.

Плошне технике

Линеарне технике цртања се комплементују плошним, које је такође могуће извести крејоном. На пример, равномерно нанете мрље, што је лакше извести мекшим материјалима, резултују у један ваздушасти ефекат у једномерном тону. Различите вредности скале кјароскура (сликовне представе вредности светло-тамног без обзира на боју), такође могу бити постигнуте сувим или влажним трљањем материјала у подлогу. Прашкасти цртачки материјали који се трљају у цртачку површину, резултују у једномерне тонске области које служе као затворене основе за линеарни цртеж али и као индикација тоналне вредности боје за индивидуалне секције.

Много значајнија за плошни феномен, међутим, је техника четкицом или кистом, која засигурно може усвојити све линеарне цртачке методе, али чија посебна снага лежи у ширини и интензитету потеза и тона, пошто је техника четкице медиј који омогућава широку диференцијацију у боји тона и његовом валеру. Нагласци створени понављањем истог тона у цртежу обезбеђују илузионистичке дубине које могу бити замишљене просторно и предметно. Разлике у боји тонова долазе од употребе различитих материјала. Техника четкице је веома подесна за просторну и пластичну фигуративну представу, баш као што представља аутономну вредност код непредметних цртежа.

Сви ови ефекти монохроматских цртежа могу се акцентовати употребом материјала у бојама; на пример, пастела и креда у боји, цртачких мастила различитих боја или акварела. Ипак, иако сви они могу допринети да цртеж буде богатији, не шире његов основни опсег као ликовне форме.

Цртачка површина

Овим графичким цртачким елементима треба додати још један феномен чији је формални значај ограничен на цртеж: ефекат нетакнуте цртачке површине, обично папира. Скоро све студије (цртежи детаља), многи аутономни цртежи — који се сматрају самосталним уметничким делима, већина цртежа портрета и композиција фигура, мртвих природа, а чак и пејзажа, простиру се слободно на листу папира уместо да су затворени линијом оквира. Стога, празна површина, сугеришући просторну позадину цртежа који се на њој налази, активно доприноси уметничком ефекту.