Јежи Кавалерович (; 1922 – 2007) био је пољски редитељ. Један је од најистакнутијих пољских редитеља двадесетог века.

Дело

Почеци Кавалерович је започео своју каријеру као асистент редитеља на првом послератном пољском филму, Забрањене песме (1947). Године 1954. након његовог веома критикованог дугометражног дебија, Сеоски млин (, 1952, корежирао Казимир Сумерски), режирао је епски диптих, Ноћ сећања () и Под фригијском звездом (), можда најбоље дело произведено у периоду социјалистичког реалистичког филма и под утицајем италијанских неореалиста и класичних совјетских биографских филмова. Кавалерович приказује причу о одрастању сина сељака који се сели у град, ради у фабрици целулозе, сазрева, стиче „класну свест“ и постаје комунистички активиста.

Кавалеровичев следећи филм, Сенка (, 1956), коју је написао Александар Сцибор-Рилски, била је необична, напета прича смештена у послератну пољску политичку климу. У филму Прави крај Великог рата (, 1957) развио је психолошку студију о жени, Рожи, (Луцина Виницка) и двојици мушкараца у њеном животу: њен емоционално поремећени муж, који је преживео концентрациони логор, и човек коме се обратила када је мислила да јој је муж мртав.

Пољска филмска школа Током периода пољске школе, Јерзи Кавалерович је такође произвео два стилски усавршена филма — Ноћни воз (познат и као Балтик Екпрес, , 1959) и Мајка Јована од анђела (, 1961). Ова два међународно позната филма су добила бројне награде, укључујући награду Џорџ Милијус и награду за најбољу глумицу коју је Виницка добила на Венецијанском филмском фестивалу 1959. за улогу у Ноћном возу. Кавалерович је такође освојио Сребрну палму на Филмском фестивалу у Кану 1961. за Мајку Јовану од анђела. Ноћни воз је филм са Хичкоковским призвуком о два лика, Марти (Виницка) и Јежију (Леон Нијемчик), који су приморани да деле купе у ноћном возу који иде ка балтичком одмаралишту. Мајка Јована од Анђела, класична прича о опседнутости демонима смештена у источну Пољску у осамнаестом веку, лабаво је заснована на добро познатој причи о опседнутим монахињама у манастиру из седамнаестог века у Лудуну у Француској.

Године 1966. Кавалерович је режирао један од најбољих пољских историјских филмова, Фараон, номинован за Оскара 1967. у категорији најбољи страни филм. Сценарио Кавалеровича и Тадеуша Конвицког прати прослављени роман Болеслава Пруса о младом фараону (Јежи Зелник) који покушава да модернизује Египат, али је поражен од његових антагониста — свештеника. Кавалеровичев историјски еп, огроман по пољским стандардима, још увек оставља утисак не само због своје теме, већ углавном због своје велике формалне лепоте: ајзенштајновске композиције кадра (кинематографија Јежија Војцика), стилизованих гестова и покрета глумаца и креативног дизајна.

Кавалерович је такође добио признање критике за своју Смрт председника (, 1977), која приказује атентат на првог пољског председника Габријела Нарутовича 1922. од стране националистичког фанатика. Аустерија (или Крчма, 1983), последњи реномирани Кавалеровичов филм, приказује идеализовани јеврејски свет малог источног галицијског града на избијању Првог светског рата. Његов протагониста, Таг (Франтишек Пјечка), гостионичар у Аустерији, је сведок различитих заједница које се окупљају у његовој гостионици уочи рата.

Остали филмови: Игра (, 1968), Мадалена (1971), Састанак на Атлантику (, 1980), Бронштајнова деца (, 1990).

Након пада комунизма Два Кавалеровичева филма објављена након пада комунизма, Затвореник Европе (, 1989) и За шта? (, 1996) критика је лоше прихватила, а публика игнорисала. Године 2001. је покушао да поврати своју публику адаптацијом класичног романа Кво Вадис (2001) Хенрика Сјенкијевича, најскупљег пољског филма икада снимљеног.

Педагошки и друштвени рад Осим што је био угледни филмски режисер, од 1955. године Кавалерович је био и на челу Кадра, једног од најистакнутијих филмских студија, предавао је на Филмској школи у Лођу, био је и суоснивач и председник Удружења пољских филмских стваралаца (1966–1978). Члан Комунистичке партије Пољске од 1954. године до њеног распуштања 1989. године. Кавалерович је такође био члан Народне скупштине Пољске од 1985. године до 1989. године.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1922. Категорија:Умрли 2007. Категорија:Пољски редитељи Категорија:Председници жирија Филмског фестивала у Берлину