Историја православне цркве по предању, почиње од Исуса Христа и апостола. Будући да су правила апостолске вере основни критеријум православног учења, историја православља почиње заједно са историјом хршићанства, тј. од догађаја који су везани за сам почетак црквене историје од вазнесења и педесетнице.

Другим речима, православље почиње од формирања заједнице позваних хришћана, која се потпуно разликује од традиционалне старозаветне религије у Новoм завету, а та заједница назива се .

Историја Православно хришћанство добија свој данашњи облик у касној антици (између 3. и 8. века), када су одржавани васељенски сабори, решавани доктринарни спорови, искуство цркве се заснива на божијем откривењу које су у Старом завету записали пророци, а у Новом завету Свети апостоли и које су у својим списима потврдили оци цркве. Сагласје у вери између пророка, апостола и отаца је одувек сматрано неопходним полазиштем и мерилом истинитости живота цркве. Временом је створено пет патријаршија за организовање хришћанског света, а четири од ових древних патријаршија су остале до данас. Православни богослужбени обичаји су се усталили у свом трајном облику (укључујући литургије и главне црквене празнике).

Порекло источног православља Све хришћанске деноминације су укорењене у живот и службе Исуса Христа и деле исто порекло. Рани верници су били део једног тела, једне цркве. Међутим, током десет векова након васкрсења, црква је доживела многе несугласице и раскол на, источно православље и римокатолицизам то су били резултат ових раних раскола. Неслагање између ове две гране хришћанског света постојало је дуго, али јаз између римске и источне цркве повећавао се током првог миленијума са прогресијом погоршања спорова.

Што се тиче верских питања, две цркве разилазиле су се око питања која се односе на природу Светог духа, о „безгрешном зачећу” Богородице, употреба икона у богослужењу и око тачног датума за прославу Ускрса. Културне разлике су такође играле велику улогу, са источњачким начином размишљања који је више био склон филозофији, мистицизму и идеологији, а западни погледи више вођени практичним и правним менталитетом.

Процес одвајања подстакнут је 330. године нове ере када је цар Константин одлучио да престоницу Римског царства пресели у Византијско царство, (у град Цариград данашњи Истамбул). Када је умро, његова два сина су поделила своју власт, један је преузео источни део царства и владао из Константинопоља, а други западни део, који је владао из Рима.

Први векови мини|Синајски молитвеник Историја Православља је историја цркве, коју карактерише огорчена борба за очување чистоте вере коју су aпостоли пренели својим наследницима eпископима. Прогони хришћана у првим вековима, не само да нису угасили православље и веру и развој Божије цркве, него су, кроз вид мучеништва, и чуда која су се при томе дешавала, потпомогли да се она одржи и релативно брзо шири. После обраћања римског цара Константина у хришћанство, дошао је тзв. Милански едикт (313), у коме је свечано прокламована слобода хришћанства, уз солободу других вера. Прецизније речено, обраћање цара Константина имало је за последицу преокрет у односу цркве и државе, преокрет већи од свих које је хришћанство икада доживело (за православље, цар Константин је и до данас остао „оруђе победе светлости над мраком").

Аријанска криза била је почетак оних богословских спорова, који ће скоро пет векова потресати православље и црквену историју. Али, у њој се прекаљује вера Христове цркве и рађа се Византија, са оном визијом црквене свести, која је и до данас присутна у православљу. Рађа се Византија (Нови Рим), која је, иако испуњена антагонизмом између ње и Рима, место где је православље добило своју садашњу форму (свој историјски канон). Јер, у Византији је окончан развој православног богослужења, византијски типици и евхологији (XIII и XIV век) скоро се не разликују од данашњих служебника и устава, у Византији је коначно настао кодекс Светих отаца (који до данас чини основу православног богословља), по византијском канону слика се православна икона и, најзад, у византијском периоду развио се дух побожности који се исказује речју црквеност.

Епоха васељенских сабора

мини|лево|180п|Икона Првог сабора у Никеји. Период између четвртог и осмог векова (у историји Православља) обично се назива епохом васељенских сабора. Четврти век, поред појаве монаштва, обележава и јасно формулисање апостолске вере ο Cвeтој тројици. Истовремено, осуђује се учење александријског свештеника Арија, као и актуелне јереси тог периода (Македонијанизам; Аполинаријанизам). Наредни пети век, карактеришу трећи и четврти васељенски сабори. Ефески сабор (431), који дефинише доктрину ο сједињавању двеју природа у јединственој ипостаси Логоса и доктрину ο Богородици (поред тога осуђује и свргава несторијанство) и Халкидонски сабор (451), који представља највиши домет православља, јер дефинише догмат ο Христовом богочовештву и осуђује монофизитство (заправо цела епоха васељенских сабора открива се као питање смисла богочовештва Исуса Христа за свет и за човека). Уз проглашење догмата, Халкидонски сабор уздиже јерусалимски престо на степен Патријаршије и потврђује одлуку другог васељенског сабора (381), којом Цариград заузима друго место у цркви (после Рима).

Покрштавање словена

мини|десно|180п|Свети Ћирило и Методије После периода васељенских сабора, традиција православља је у сталном процесу тумачења и доказивања (православље има садржај идентификован у Светом писму, предању и у догматским текстовима цркве, којима Свети дух даје аутентичност). Уз то, у животу Византије почиње христијанизација Словена (на византијским коренима) када почиње ново и изузетно значајно поглавље у историји православља. Словенска мисија (започета двоструким благословом Византије и Рима) означила је почетак мисионарске активности Св. Ђирила и Методија у централној европи. Њихову мисију не карактерише само превод православних текстова на словенски језик, служење Литургије по источном обреду и на словенском језику, нити стварање глагољице (старији облик словенског писма), већ је дело Ђирила и Методија постало знамење националног ослобођења и словенске културе уопште. Упркос гоњењу латина и анатемисању науке коју су проповедали (православље), њихово дело одржало се као највиша светиња код словена.

Римске претензије и раскол цркве

Готово раме уз раме са мисијом Св. Ђирила и Методија, ишло је и питање римских претензија на Византију, која је, све што се налазило изван њених граница, обележавала термином „варварства". Другим речима, крајем IX века долази до велике нетолерантности и охолости, које су пратиле мешање папе Николе I (857-867) и његових наследника у унутрашњу проблематику Византије. Тај догађај забележен је у историји православља као спор између Патријарха Фотија I (820-895) и папе Николе I, окончан на Цариградски сабор (879—880) (овај сабор је, по рангу у православљу, скоро на истом нивоу као ранији Васељенски сабори). Наиме, патријарх Фотије први је јасно и прецизно указао на неправилности новина у доктрини западне цркве (папизам и учење ο исхођењу Светог духа Филиокве), оптуживши папу Николу I за јерес. Тиме је означен и почетак истинске црквене и православне реакције на заблуде запада (богословске, културне и историјске разлике, између истока и запада, трају већ од IV века). Та реакција довела је до канонског одвајања и прекида литургијске заједнице између римског и цариградског престола, 1054. године.

Покушаји унијаћења православних

thumb|300п|Земље које имају сједишта источних католичких цркава (црвена: византијски обред, зелена: александријски обред, жута: остале) Одмах после римског раскола од православне цркве, чињени су многи покушаји помирења, али германски оријентисано и реформисано (Грегоријанска реформа) папство IX века није више било настројено ка једној од основних карактеристика православља саборности, док су крсташки ратови дефинитивно продубили антагонизам између две стране (православне и римокатоличке). Ипак, папство, пољуљано услед раскола од цркве, и Византија, угрожена од Османски турака, пристали су на одржавање другог лионског сабора (1274), који је имао антиправославни карактер и који је показао да је сувише касно да се створи атмосфера узајамног поштовања и поверења, у којој је једино могло да дође до аутентично богословског дијалога. У том смислу, XIV век доноси велике богословске спорове, јер формалне саборске одлуке (у Цариграду, 1341; 1347; 1351), које су потврђивале богословље ο реалном „учествовању" човека у Богу, па према томе ο реалној разлици између „суштине" и „енергије" у Богу, нису се подударале с тадашњим владајућим латинским богословљем. Другим речима, XIV век је у православљу био време паламистичких сукоба, тј. исихастичке обнове, која је довела до формирања нове неопатристичке дефиниције православља (Св. Григорије Палама, 1359, изнео је своје чувено учење ο разликовању између несазнатљиве суштине и нестворене енергије Божије, које је постало део званичног учења поравославља). Ово неопатристичко православље имало је и одбрамбени карактер у сучељавању са схоластичком теологијом запада, у чијем је оквиру у XV веку био прави метеж у вези са односом између папства и црквених сабора (једни су били за превласт ауторитета папства, а други за ауторитет црквених сабора). Један од сабора из овог периода (Ферарско-фирентински сабор, 1438-1439) јесте догађај од велике теолошке важности, без обзира на многе нетеолошке факторе који су допринели условима под којима се он одржавао. Наиме, овај сабор дефинисао је сусрет - Унију православља са западном теологијом, бришући основне догмате православља, мада унија није била званично проглашена све до 1452. године, када је објављена у цркви Свете Софије у Цариграду. Убрзо, после тога (29. маја 1453), трупе Мехмеда II заузеле су Цариград, чиме је отпочела ера Отоманске империје и истовремено ера помрачења православља, која ћe оставити дубоки траг у свести Источне цркве. Ипак, после пада Цариграда, Патријарх Генадије II Цариградски, први цариградски Патријарх под Турцима, својим првим актом укинуо је ову Унију својим ученим трактатима ().

Период турске владавине и комунистичке пошасти

мини|лево|300px|Спаљивање моштију светог Саве. У периоду ропства под Османским Турцима, православље обележавају три чињенице: заоштравање национализма, који је претио да угуши свест ο јединству Христове цркве; известан пад црквене просвећености, чији је сада циљ био да сачува јединство и, на крају, полемика са иновернима, пре свега Латинима (који су вршили пропаганду на истоку), а потом и протестантима. Полемика с протестантима, који су се у то време појавили на историјској сцени, испољена је нарочито у време Патријарха Јеремије II (1572-1595), који је у одговору тибингенским лутеранским теолозима открио експлицитну јеретичност аугзбуршке вероисповести с православног становишта (овoм полемиком, и евентуалном унијом са православљем, први реформатори су покушали да обезбеде апостолско прејемство). Но, како према званичној историји у односима с протестантима тако и према формирању унијатских цркава (гркокатоличких), које се остварују у православним областима, притиском Римокатолика у Аустрији и Пољској (Брест, 1596; Трансилванија, 1700), Православље показује не само отпор него и то да постоји начелна противречност између Истока и Запада. У прилог томе иде и појава Филокалије (1792), збирке духовних текстова, која је на својствен начин сачувала православље од латинизације (појава под упливом римокатоличких пољских школа). Али, почетком XIX века, за православље почиње јутро слободе у облику националног ослобођења од турске доминације (устанци у Србији, 1804. и 1815; грчки устанак, 1821; ослободилачки рат Руско-турски рат (1877—1878)).

Наредни период карактерише појава безбожничких комунистичких држава, уз нове прогоне православља, које је трајало све до пред крај XX века.

Црквено управљање

мини|180п|Седамдесет апостола