thumb|right|250px|Трансмисиона електронска микроскопија вируса хумане имунодефицијенције. Скептици ХИВ/АИДС-а оспоравају постојање ХИВ-а или његову улогу у изазивању АИДС-а. Порицање ХИВ/АИДС-а је веровање, упркос убедљивим доказима који говоре супротно, да вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) не изазива синдром стечене имунодефицијенције (АИДС). Неки од ових заговорника одбацују постојање ХИВ-а, док други прихватају да ХИВ постоји, али тврде да је то безопасан вирус а не узрочник сиде. У мери у којој признају СИДУ као праву болест, они је приписују некој комбинацији сексуалног понашања, рекреативних дрога, неухрањености, лоших санитарних услова, хемофилије или ефекта лекова који се користе за лечење ХИВ инфекције (антиретровирусни лекови).

Научни консензус је да су докази који показују да је ХИВ узрок АИДС-а коначан и да су тврдње које поричу ХИВ/АИДС псеудонаука заснована на теоријама завере, погрешном расуђивању и погрешном представљању углавном застарелих научних података. Са одбацивањем ових аргумената од стране научне заједнице, материјал за порицање ХИВ/АИДС-а сада је усмерен на мање научно софистицирану публику и шири се углавном путем интернета.

Упркос недостатку научног прихватања, порицање ХИВ/АИДС-а је имало значајан политички утицај, посебно у Јужној Африци под председништвом Табоа Мбекија. Научници и лекари су подигли узбуну због порицања ХИВ/АИДС-а, што обесхрабрује ХИВ позитивне људе да користе доказане третмане. Истраживачи јавног здравља су приписали 330.000 до 340.000 смртних случајева повезаних са АИДС-ом, заједно са 171.000 других ХИВ инфекција и 35.000 ХИВ инфекција новорођенчади, бившем загрљају владе Јужне Африке порицању ХИВ/АИДС-а. Прекинута употреба антиретровирусних третмана је такође велики глобални проблем јер потенцијално повећава вероватноћу појаве сојева вируса отпорних на антиретровирусне лекове.

Историја Констелација симптома названа „имуни недостатак повезан са хомосексуалцима” забележен је 1982. Године 1983. група научника и лекара на Пастеровом институту у Француској, предвођена Ликом Монтањијеом, открила је нови вирус код пацијента са знацима и симптомима који често претходи сиди. Назвали су вирус вирусом повезан са лимфаденопатијом или ЛАВ и послали узорке тиму Роберта Галоа у Сједињеним Државама. Њихови налази су рецензирани и планирани за објављивање у часопису Наука.

На конференцији за штампу одржаној 23. априла 1984. у Вашингтону, Маргарет Хеклер, секретарка за здравство и људске услуге, објавила је да су Гало и његови сарадници открили вирус који је био „вероватни” узрок сиде. Овај вирус је првобитно назван HTLV-III. Исте године, Каспер Шмит је одговорио на ове радове са „Групно-фантастично порекло АИДС-а“. Шмит је тврдио да СИДА није стварна болест, већ пре пример „епидемијске хистерије“, у којој групе људи подсвесно глуме друштвене сукобе. Шмит је упоредио АИДС са документованим случајевима епидемијске хистерије у прошлости за које се погрешно мислило да су заразне. Шмит је касније умро од сиде 1994. године.

Године 1986. вируси које су открили Монтањије и Гало, за које је утврђено да се генетски не могу разликовати, преименовани су у ХИВ. Дуесбергова публикација се поклопила са почетком великих кампања јавног здравља и развојем зидовудина као лека за ХИВ/АИДС.

Године 1987, молекуларни биолог Петер Дуесберг довео је у питање везу између ХИВ-а и АИДС-а.

Године 1988, панел Института за медицину Националне академије наука САД открио је да су „докази да ХИВ изазива СИДУ научно убедљиви.“ Исте године, магазин Наука је објавила Блатнеров, Галов и Теминов рад „ХИВ изазива СИДУ“ “, и Дуесбергов рад „ХИВ није узрок сиде“. Исте године, група скептика са седиштем у Перту, Западна Аустралија, предвођена са Елени Пападопулос-Елеопулос, објавила је у нерецензираном часопису свој први чланак који доводи у питање аспекте истраживања ХИВ/АИДС-а, тврдећи да „не постоји убедљив разлог да се преферира вирусна хипотеза СИДА-е него она заснована на активности оксидационих агенаса“.

Године 1989. Дуесберг је искористио своје право као члан Националне академије наука да заобиђе процес рецензије и објавио је своје аргументе у Зборнику Националне академије наука Сједињених Америчких Држава (ПНАС) без рецензије. Уредник ПНАС-а се у почетку опирао, али је на крају дозволио Дуесбергу да објави, рекавши: „Ако желите да објавите ове неподржане, нејасне и предрасуде изјаве, нека буде. Али не видим како би ово било убедљиво било ком научно обученом читаоцу."“

Године 1990, физиолог Роберт Рут-Бернстајн објавио је свој први рецензирани чланак у којем је изнео своје приговоре на уобичајени поглед на АИДС и ХИВ. У њему је довео у питање и гледиште и „дисидентско“ гледиште као потенцијално нетачно.

Године 1991. Група за научну преиспитивање хипотезе о ХИВ-АИДС-у, која се састојала од дванаест научника, лекара и активиста, послала је кратко писмо разним часописима, али је писмо одбијено.

Године 1993. часопис Природа је објавио уводник у којем се тврди да је Дуесберг изгубио своје право на одговор упуштајући се у неискрене реторичке технике и игноришући све доказе који су у супротности са његовим тврдњама. Исте године, Пападопулос-Елеопулос и коаутори из групе скептика навели су у часопису Биотехнологија природе да блот тест на ХИВ није стандардизован, да није поновљив због непознате специфичности и да нема „златног стандарда“.

Дана 28. октобра 1994. Роберт Вилнер, лекар коме је одузета лекарска лиценца због, између осталог, лечења пацијента од сиде озоном, јавно је убо у прст крв за коју је рекао да је од ХИВ-инфицираног пацијента. Вилнер је умро 1995. од срчаног удара.

Године 1995, Група за научну преиспитивање хипотезе о ХИВ-АИДС-у 1991. године објавила је рад у часопису Наука слично оном које су покушали да објаве 1991. године. Исте године, друга група скептика, објавила је оглас у британском геј и лезбејском часопису Пинк папири нудећи награду од 1.000 фунти „првој особи која пронађе један научни рад који утврђује стварну изолацију ХИВ-а“, према сету од седам кораке за које су тврдили да их је израдио Пастеров институт 1973. године. Тај изазов су касније одбацили различити научници, укључујући Дуесберга, тврдећи да ХИВ несумњиво постоји. Стефан Ланка је исте године тврдио да ХИВ не постоји.[ Такође те године, Национални институт за алергију и инфективне болести објавио је извештај у којем се закључује да „обиље епидемиолошких, виролошких и имунолошких података подржава закључак да је инфекција вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ) основни узрок АИДС-а“.

Британски медицински журнал је 1996. објавио „Одговор: аргументи су у супротности са хипотезом „страни протеин-зидовудин““ као одговор на Дуесбергову петицију. Лист је тврдио да је Дуесберг погрешио у погледу узрока сиде код хемофиличара. Године 1997, скептици су довели у питање постојање ХИВ-а и спекулисали да производња антитела која препознају ХИВ протеине може бити узрокована алогеним стимулусима и аутоимуним поремећајима. Наставили су да понављају ову спекулацију до најмање 2006. године.

Године 1998, Џоан Шентон је објавила књигу Позитивно лажно – разоткривање митова око ХИВ-а и сиде, која промовише порицање АИДС-а. У књизи Шентон тврди да је СИДА завера коју су створиле фармацеутске компаније да би зарадиле новац од продаје антиретровирусних лекова.

Године 2006, Селија Фарбер, новинарка и такође скептик кад је у питању ХИВ/АИДС-а, објавила је есеј у мартовском издању Харпер магазина под насловом „Ван контроле: СИДА и корупција медицинске науке“, у којем је сумирала низ аргумената запорицање АИДС-а и наводна некомпетентност, завера и превара од стране медицинске заједнице. Научници и активисти за АИДС опширно су критиковали чланак као нетачан, обмањујући са лоше провереним чињеницама.

Године 2007, чланови групе скептика сведочили су на жалбеном саслушању за Андреа Чеда Парензиа, тврдећи да се ХИВ не може пренети хетеросексуалним односом. Судија је закључио: „Одбацујем сведочење госпође Пападопулос-Елеопулос и др Тарнера. Закључујем... да они нису квалификовани да дају експертска мишљења.“

Године 2009. објављен је рад у тадашњем часопису Медицинске хипотезе од стране Дуесберга и четири друга истраживача који су критиковали студију Чигведереа и других из 2008. која је открила да је порицање ХИВ/АИДС-а у Јужној Африци резултирало да има стотине хиљада смртних случајева од ХИВ/АИДС-а који се могу спречити, јер је влада одложила обезбеђивање антиретровирусних лекова. Лист је закључио да су „тврдње да је ХИВ изазвао огромне губитке афричких живота непотврђене и да ХИВ није довољан, па чак ни неопходан да изазове раније познате болести, које се сада називају СИДА у присуству антитела против ХИВ-а.” Касније те године, рад је повучен из часописа на основу методолошких недостатака и да садржи тврдње „које потенцијално могу бити штетне по глобално јавно здравље“. Ревидирана верзија је касније објављена у италијанском часопису часопису Анатомија и ембриологија.

Амерички судови Године 1998, негирање ХИВ/АИДС-а и родитељска права сукобили су се са медицинском естаблишментом на суду када се становница Мејна Валери Емерсон борила за право да одбије да да зидовудин свом четворогодишњем сину Николасу Емерсону, након што је умрла њена ћерка Тиа у доби од три године 1996. Њено право да прекине лечење суд је потврдио у светлу „њеног јединственог искуства“. Николас Емерсон је умро осам година касније. Породица је одбила да открије да ли је смрт повезана са сидом.

Јужна Африка Године 2000, јужноафрички председник Табо Мбеки позвао је неколико оних који су порицали ХИВ/АИДС да се придруже његовом председничком саветодавном панелу за АИДС. Издат је одговор под називом Декларација из Дурбана који потврђује научни консензус да ХИВ изазива СИДУ:

Декларацију је потписало преко 5.000 људи, укључујући добитнике Нобелове награде, директоре водећих истраживачких институција, научних академија и медицинских друштава, посебно Националну академију наука САД, Медицински институт САД, институте Макс Планк, Европску организацију за молекуларну биологију, Пастеров институт у Паризу, Краљевско друштво из Лондона, Друштво за АИДС Индије и Национални институт за вирусологију у Јужној Африци. Поред тога, потписале су хиљаде појединачних научника и лекара, укључујући многе из земаља које носе највећи терет епидемије. Потписници су магистри, доктори наука или еквивалентни нивои, иако је од научника који раде за комерцијалне компаније затражено да не потпишу.

Године 2008, истраживач са Универзитета у Кејптауну Николи Натрас, а касније те године и група научника са Харварда на челу са зимбабвеанским лекаром Прајдом Чигведереом, сваки је независно проценио да је политика порицања Табоа Мбекија довела до ране смрти више од 330.000 Јужноафриканаца. Барбара Хоган, министарка здравља коју је именовао Мбекијев наследник, изразила је срамоту због налаза студија и изјавила: "Ера порицања је потпуно завршена у Јужној Африци."

Године 2009. Фрасер Мекнил је написао чланак у којем је тврдио да је оклевање Јужне Африке да се отворено позабави ХИВ/АИДС-ом резултат друштвених конвенција које спречавају људе да говоре о узроцима смрти у одређеним ситуацијама, пре него из Мбекијевих демантских ставова. Слично, политиколог Ентони Батлер је тврдио да се „јужноафричка политика ХИВ/АИДС-а може објаснити без позивања на ирационалност вођства или шире културно порицање.“

У јулу 2016. Арон Мотсоаледи, министар здравља Јужне Африке, написао је чланак за Центар за здравствено новинарство у којем је критиковао бивше јужноафричке лидере због њиховог порицања, описујући то као „несретан тренутак“ у земљи која је од тада постала лидер у лечењу и превенцији.

Заједница скептика