Контроверза о флуоризацији воде произилази из политичких, етичких, економских и здравствених разматрања у вези са флуоризацијом јавних водоснабдевања.

За угрожене групе у земљама, међународне и националне агенције и стоматолошка удружења широм света подржавају безбедност и ефикасност флуорисања воде. Заговорници флуоризације воде то виде као питање политике јавног здравља и изједначавају то питање са вакцинацијом и обогаћивањем хране, тврдећи значајне користи за здравље зуба и минималне ризике.

Насупрот томе, противници флуоризације воде то сматрају кршењем индивидуалних права, ако не и потпуним кршењем медицинске етике, на основу тога што појединци немају избора у води коју пију, осим ако не пију скупљу флаширану воду. Мала мањина научника оспорила је медицински консензус, различито тврдећи да водено флуоридација нема или мале кариостатске користи, може проузроковати озбиљне здравствене проблеме, није довољно ефикасан да оправда трошкове и фармаколошки застарела.

Противљење флуорисању постоји од његовог покретања 1940-их. Током 1950-их и 1960-их, теоретичари завере су тврдили да је флуоризација била комунистичка завера да поткопа америчко јавно здравље. Последњих година, флуоризација воде је постала преовлађујуће здравствено и политичко питање у многим земљама, што је довело до тога да су неке земље и заједнице обуставиле његову употребу, док су је друге прошириле. Контроверзу покреће значајна јавна опозиција коју подржава мањина професионалаца, која укључује истраживаче, стоматолошке и медицинске стручњаке, алтернативне лекаре, ентузијасте здраве хране, неколико верских група (углавном хришћанске научнике у САД) и повремено групе потрошача и еколози. Организована политичка опозиција долази од либертаријанаца, Друштва Џона Бирча и група попут Зелених партија у Великој Британији и Новом Зеланду.

Заговорници и противници су критиковани због прецењивања користи или прецењивања ризика и потцењивања другог. Систематски прегледи наводе недостатак висококвалитетних истраживања о предностима и ризицима флуорисања воде и питања која су још увек нерешена. То наводе и истраживачи који се противе пракси. Према извештају Конгресне истраживачке службе из 2013. о флуору у води за пиће, ове празнине у научној литератури о флуоризацији подстичу контроверзу.

Јавна флуоризација воде је први пут практикована 1945. године у САД. Од 2012. године, 25 земаља има додатну флуоризацију воде у различитом степену, а у 11 од њих више од 50% становништва пије флуорисану воду. Још 28 земаља има воду која је природно флуорисана, мада у многим од њих постоје области у којима је флуор изнад оптималног нивоа. Од 2012. године, око 435 милиона људи широм света добијало је воду флуорисану на препорученом нивоу, од којих је 57 милиона (13%) добијало воду са природним флуором, а 377 милиона (87%) је добијало воду са вештачким флуором. У 2014. години, три четвртине становништва САД на јавном водоводу добило је флуорисану воду, што је представљало две трећине укупног становништва САД.

Михајло Гајић је дао допринос развоју овог поља стоматолошке науке у Србији и допринео схватању улоге флуорида и њихове примене у превентивној стоматологији. Воде у Србији су сиромашне флуором, изузимајући неколико мањих подручја где постоји ендемска флуороза. И у Србији је установљена директна веза између концентрације флуора у води за пиће и појаве каријеса код школске деце. Иако у Србији постоји законска обавеза флуорисања воде за пиће она је практично примењена у свега неколико градова. Закони у различитим земљама обавезују да се вода у градским водоводима системски флуорише уколико је концентрација флуора у њој мања од 0.7 mg/l. У зависности од просечне годишње температуре флуор се води за пиће додаје до концентрације од 0.7-1.2 mg/l. Мање се флуора додаје у подручјима са сувом и топлом климом где је потрошња воде за пиће већа.

Медицински консензус Националне и међународне здравствене агенције и стоматолошка удружења широм света подржали су флуоризацију воде као безбедну и ефикасну.

Ставови о најефикаснији методи за превенцију каријеса у заједници су помешани. Аустралијска влада наводи да је флуоризација воде најефикаснији начин да се постигне изложеност флуориду која је широм заједнице. Светска здравствена организација наводи да флуоризација воде, када је изводљива и културно прихватљива, има значајне предности, посебно за подгрупе са високим ризиком, док Европска комисија не налази предност флуорисања воде у поређењу са локалном употребом.

Светска стоматолошка федерација подржава флуоризацију воде као безбедну и ефикасну. Европска академија дечје стоматологије и национална стоматолошка удружења Аустралије, Канаде, и САД, Америчко стоматолошко удружење назива флуоризацију воде „једном од најбезбеднијих и најкориснијих, исплативих мера јавног здравља за спречавање, контролу и, у неким случајевима, поништавање каријеса.“

У земљама енглеског говорног подручја — Сједињеним Државама, Канади, Великој Британији, Аустралији и Новом Зеланду, од којих сви практикују флуоризацију воде — многа медицинска удружења и власти објавиле су изјаве о ставовима и подржале флуоризацију воде.

Амерички генерални хирург, Америчко удружење за јавно здравље, Краљевска комисија за националну здравствену службу, Аустралијско медицинско удружење, Новозеландско медицинско удружење, и Јавно здравље Цанада подржавају флуоризацију, цитирајући бројне међународне научне прегледе који указују на „не постоји веза између било каквог штетног утицаја на здравље и изложености флуору у води за пиће на нивоима који су испод максимално прихватљиве концентрације од 1,5 mg/l.“ Центри за контролу болести и превенцију су навели флуоризацију воде као једно од десет великих достигнућа јавног здравља 20. века у САД, заједно са вакцинацијом, планирањем породице, препознавањем опасности од пушења и другим достигнућима.

У Израелу, Израелско удружење лекара за јавно здравље, Израелско педијатријско удружење и Израелско стоматолошко удружење подржавају флуоризацију.

Светска здравствена организација, посматрајући глобално јавно здравље, идентификује флуор као једну од неколико хемикалија за које је допринос воде за пиће укупном уносу важан фактор у превенцији болести. То је зато што постоје јасни докази да оптималне концентрације флуорида пружају заштиту од каријеса, како код деце тако и код одраслих.

Научници или лекари који се противе флуоризацији воде тврде да она нема или има мало кариостатских користи, може да изазове озбиљне здравствене проблеме, да није довољно ефикасна да оправда трошкове и да је фармаколошки застарела. Арвид Карлсон је тврдио да флуоризација крши модерне фармаколошке принципе и не узима у обзир индивидуалне варијације у одговору, које могу бити знатне чак и када је доза фиксна. Пол Конет је изјавио: „Политика је та која се меша у науку по овом питању... То је питање политичке воље, и не можете променити политичку вољу ако не добијете људе. Морамо укључити људе.“

Докази Заговорници и противници су критиковани због прецењивања користи или ризика, и потцењивања другог. Систематски прегледи наводе недостатак висококвалитетних истраживања о предностима и ризицима флуорисања воде и питања која су још увек нерешена. Извештај Нафилдовог савета за биоетику из 2007. закључио је да недостају добри докази за или против флуорисања воде. То наводе и истраживачи који се противе пракси. Према извештају Конгресне истраживачке службе из 2013. о флуору у води за пиће, ове празнине у научној литератури о флуоризацији подстичу контроверзу. Џон Дул, председник извештаја одбора Националног истраживачког савета из 2006. о флуору у води за пиће, изнео је сличан закључак у вези са извором контроверзе: „У научној заједници људи имају тенденцију да мисле да је то решено. Мислим, када САД генерални хирург излази и каже да је ово једно од 10 највећих достигнућа 20. века, да је то тешко превазићи. Али када смо погледали студије које су урађене, открили смо да су многа од ових питања нерешена и да смо имамо много мање информација него што би требало, с обзиром на то колико дуго ово [флуорисање] траје. Мислим да се због тога флуоризација и даље доводи у питање толико година након што је почела. Суочени са незнањем, контроверзе су бесне."

Флуорид може бити природно присутан у води у концентрацијама знатно изнад препоручених нивоа, што може имати неколико дугорочних штетних ефеката, укључујући тешку флуорозу зуба, флуорозу скелета и ослабљене кости. Светска здравствена организација је 1984. године препоручила максималну вредност флуорида од 1,5 mg/l као ниво на коме би флуороза требало да буде минимална, потврдивши то 2006. године.

Флуоризација има мали утицај на ризик од прелома костију (преломљене кости); то може резултирати нешто мањим ризиком од лома од претерано високог нивоа флуоризације или без флуорисања. Не постоји јасна повезаност између флуоризације и рака или смрти услед рака, тако и посебно за рак костију или остеопорозу.

У ретким случајевима неправилна примена флуорисања воде може довести до прекомерне флуоризације која изазива избијање акутног тровања флуором, са симптомима који укључују мучнину, повраћање и дијареју. Три такве епидемије су пријављене у САД између 1991. и 1998. године, узроковане концентрацијом флуора до 220 mg/l; у избијању епидемије на Аљасци 1992. године, 262 особе су се разболеле, а једна особа је умрла. У 2010. години, приближно 60 галона флуорида је пуштено у водоснабдевање у Ашебору, Северна Каролина, за 90 минута — количина која је била предвиђена да буде ослобођена у периоду од 24 сата.

Као и други уобичајени адитиви за воду као што су хлор флуоросилицијумска киселина и натријум силикофлуорид смањују пХ и узрокују мало повећање корозивности, али овај проблем се лако решава повећањем пХ. Иако се претпоставља да би флуоросилицијумска киселина и натријум силикофлуорид могли да повећају унос олова код људи из воде, статистичка анализа из 2006. није подржала забринутост да ове хемикалије изазивају веће концентрације олова у крви код деце. Нивои арсена и олова у траговима могу бити присутни у једињењима флуора која се додају води; међутим, концентрације су испод граница мерења.

Утицај флуорисања воде на природну средину је истражен, а штетни ефекти нису утврђени. Проучавана питања су укључивала концентрације флуорида у подземним водама и низводним рекама; травњаци, баште и биљке; потрошња биљака узгајаних у флуорисаној води; емисије у ваздух; и буке опреме.

Рецензије су показале да флуоризација воде смањује каријес код деце. Закључак о ефикасности код одраслих је мање јасан јер неке рецензије проналазе корист, а друге не. Студије у САД 1950-их и 1960-их показале су да је флуоризација воде смањила каријес у детињству за педесет до шездесет процената, док су студије из 1989. и 1990. показале нижа смањења (40% и 18% респективно), вероватно због све веће употребе флуорида из других извора, посебно паста за зубе, као и „хало ефекат“ хране и пића који се праве у областима са флуором и конзумирају у нефлуорисаним.

Систематски преглед у Великој Британији из 2000. године открио је да је флуоризација воде повезана са смањеним уделом деце са каријесом од 15% и са смањењем каријесних, недостајућих и попуњених млечних зуба (просечно смањење је било 2,25 зуба). Преглед је открио да су докази умереног квалитета: неколико студија је покушало да смањи пристрасност посматрача, контролише збуњујуће факторе, пријави мере варијансе или користи одговарајућу анализу. Иако нису биле очигледне велике разлике између природне и вештачке флуоризације, докази су били неадекватни за закључак о било каквим разликама. Систематски преглед из 2002. године пронашао је јаке доказе да је флуоризација воде ефикасна у смањењу укупног каријеса у заједницама.