мини|upright=1.25|Асане у различитим контекстима. Слева надесно, одозго надоле: Ека пада чакрасана; Ардха мацјендрасана; Падмасана; Навасана; Пинча мајурасана; Дханурасана; Натараджасана; Вршкасана
Асана (санскрт: ) је положај тела, изворно и још увек општи термин за седећу позу за медитацију,Verse 46, chapter II, "Patanjali Yoga sutras" by Swami Prabhavananda, published by the Sri Ramakrishna Math p. 111 а касније проширен у хата јоги и модерној јоги као вежби, на било коју врсту положаја, додајући лежеће, стојеће, обрнуте, уврнуте и позиције за одржавање равнотеже. Јога сутре Патанђалија дефинишу „асану” као „[положај који] је стабилан и удобан”. Патанђали помиње способност седења током дужег периода као један од осам удова свог система.Patanjali Yoga sutras, Book II:29, 46 Асане се такође називају јога позе или јога положаји.
Горакша самхита (Горакша шатака) из 10. или 11. века и Хата јога прадипика из 15. века идентификују 84 асане; Хата ратнавали из 17. века пружа другачији списак од 84 асане, описујући неке од њих. У 20. веку, индијски национализам фаворизовао је физичку културу као одговор на колонијализам. У том окружењу, пионири попут Јогендре, Кувалајананде и Кришнамачарје подучавали су нови систем асана (који је укључивао системе вежби, као и традиционалну хата јогу). Међу Кришнамачарјиним ученицима били су утицајни индијски учитељи јоге, укључујући Патабија Џојса, оснивача аштанга (вињаса) јоге, и Б. К. С. Ајенгара, оснивача ајенгар јоге. Заједно су описали стотине нових асана, оживели популарност јоге и донели је у западни свет. Многе нове асане осмишљене су од Ајенгарове књиге Светлост на јогу из 1966. године, која је описала око 200 асана. Још стотине њих илустровао је Дарма Митра.
Тврдило се да асане пружају и духовне и физичке предности у средњовековним текстовима о хата јоги. Недавно су студије пружиле доказе да оне побољшавају флексибилност, снагу и равнотежу; да смањују стрес и стања повезана с њим; и посебно да ублажавају неке болести попут астме и дијабетеса.
Асане се појављују у култури већ много векова. Религиозна индијска уметност приказује фигуре Буде, џаинистичких тиртанкара и Шиве у позама лотоса и другим седећим положајима за медитацију, као и у положају „краљевске лакоће”, лалитасани. Са популарношћу јоге као вежбе, асане се често појављују у романима и филмовима, а понекад и у оглашавању.
Историја
Древна времена
мини|upright|лево|Калуп печата Пашупати из цивилизације долине Инда, око 2500. п. н. е., чија централна фигура је у пози која подсећа на мулабандхасану.Пашупати, „Господар звери”, је име каснијег хиндуистичког бога Шиве.
Централну фигуру на печату Пашупати из цивилизације долине Инда из око 2500. п. н. е. идентификовао је сер Џон Маршал 1931. године као прототип бога Шиве, препознатљивог по томе што има три лица; у јога положају као Махајогин, бог јоге; са четири животиње као Пашупати, Господар звери; са јеленом испод престола, као у средњовековним приказима Шиве; са троделним покривачем за главу који подсећа на Шивин трозубац; и могуће у итифаличном стању, опет као Шива. Ако је то тачно, ово би био најстарији запис о асани. Међутим, без икаквих доказа било где о пореклу Шиве из долине Инда, уз вишеструка конкурентна тумачења печата Пашупати и без очигледног начина да се одлучи између њих, нема поузданих доказа да се на печату заиста приказује јога поза.
Асане су пореклом из Индије. У својим Јога сутрама, Патанђали (око 2. до 4. века н. е.) описује праксу асана као трећу од осам грана класичне јоге (санскрт: अष्टाङ्ग, aṣṭāṅga, од अष्ट् aṣṭ, осам, и अङ्ग aṅga, грана). Осам грана су, редом, јаме (кодекси друштвеног понашања), нијаме (самоопажања), асане (положаји), пранајама (рад са дахом), пратјахара (повлачење чула или невезаност), дхарана (концентрација), дхјана (медитација) и самади (остварење истинског Сопства или Атмана и јединство са Браманом, коначном стварношћу).
Асане, заједно са вежбама дисања у оквиру пранајаме, представљају физичке покрете хата јоге и модерне јоге. Патанђали описује асане као „стабилан и удобан положај”, мислећи на седеће положаје који се користе за пранајаму и за медитацију, где је медитација пут ка самадију, трансперсоналном самоостварењу. Реч асана потиче од āsana (од आस् ās „сести”), што значи седећи положај, седиште за медитацију. Јога сутре не помињу ниједну асану по имену, само специфицирају карактеристике добре асане:
Јога сутре су уграђене у коментар Бхасја, за који научници сугеришу да га је такође написао Патанђали; ту се наводи 12 седећих асана за медитацију, укључујући падмасану, вирасану, бхадрасана и свастикасану.
Средњовековни текстови
Виманаарчанакалпа из 10–11. века је први рукопис који описује неседећу асану, у облику мајурасане (паун) – позе за балансирање. Овакве позе су, према научнику Џејмсу Малинсону, створене изван шаивизма, дома јога традиције Нат, и биле су повезане са аскетизмом; касније су их усвојили јогини из традиције Нат. ревидирано са конференције Америчке академије за религију, Сан Франциско, 19. новембар 2011.
Горакша самхита (10–11. век), или Горакша Падхати, рани текст о хата јоги, описује порекло 84 класичне асане за које се каже да их је открио хиндуистички бог Шива. Примећући да постоји онолико положаја колико има живих бића и тврдећи да укупно има 84 лакаЈедан лак износи 100.000. или 8.400.000Singh, T. D.; Hinduism and Science врста, текст наводи да је бог Шива обликовао по једну асану за сваки лак, дајући тако укупно 84, иако детаљно помиње и описује само две: сидхасану и падмасану. Број 84 је симболичан, а не дослован, указујући на потпуност и светост.Симболика броја 84 може произаћи из његових астролошких и нумеролошких својстава: то је производ броја 7, броја планета у астрологији, и броја 12, броја знакова зодијака, док је у нумерологији, 7 збир 3 и 4, а 12 је њихов производ, тј. 84 је (3+4)×(3×4). (Види: )
мини|upright|Рељефна статуа у храму Ачјутараја, Хампи, Карнатака, која приказује неидентификовануПоложај има леву руку која подржава тело и леву ногу иза врата, као у чакорасани и омкарасани, али са савијеном десном руком, која не подржава тело. асану за балансирање на рукама, 16. век
Хата јога прадипика (15. век) прецизира да су од ових 84, прве четири важне, а то су седеће позе сидхасана, падмасана, бхадрасана и симхасана.Chapter 1, 'On Asanas', Hatha Yoga Pradipika
Стубови храма Ачјутараја из 16. века у Хампију украшени су бројним рељефним статуама јогина у асанама, укључујући сидхасану балансирану на штапу, чакрасану, јогапатасану која захтева употребу траке, и обрнуту позу стојећи на рукама са штапом, као и неколико неидентификованих поза.
До 17. века, асане су постале важна компонента праксе хата јоге, и појављује се више неседећих поза. Хата ратнавали од Сринивасе (17. век) један је од ретких текстова који покушава да направи стварни списак од 84 асане,Списак од 84 асане у Хата ратнавалију је: „Сидхасана, Бхадрасана, вађрасана, Симхасана, силпасана, четири врсте падмасане, као што су бандха, кара, сампутита и шудха; шест врста мајурасане, као што су данда, паршва, сахаџа, бандха, пинда, екапада; Бхаиравасана, камадахана, панипатра, кармука, Свастикасана, Гомукхасана, Вирасана, Мандукасана, марката, Мацјендрасана, паршвамацјендрасана, бадхамацјендрасана, нираламбанасана, Чандрасана, кантхава, екападака, пханиндра, Пашчимотанасана, шајитапашчиматана, читракарани, Јоганидрасана, видхунана, падапидана, хамса, набхитала, акаша, утпадатала, набхласитападака, Вришчикасана, Чакрасана, утпхалака, утанакурма, Курмасана, бадхакурма, нарђава, кабандха, Горакшасана, ангуштхасана, муштика, брахмапрасадита; пет врста кукутасане, као што су пахчачуликукута, екападакакукута, акарита, бандхачул и паршвакукута; ардханаришвара, Бакасана, дхаравха, чандраканта, судхасара, Вјагхрасана, рађасана, индрани, шарабхасана, ратнасана, читрапитха, бадхапакши, ишварасана, вичитраналина, канта, шудхапакши, сумандрака, чауранги, Краунчасана, дрдасана, кхагасана, брахмасана, нагапитха и на крају Шавасана.” иако се 4 са тог списка не могу превести са санскрта, а најмање 11Ових 11 су кармукасана, хамсасана, чакрасана, курмасана, читрапитха, горакшасана, ангуштхасана, вјагхрасана, шарабхасана, краунчасана, дрдасана. се само помињу без икаквог описа, док је њихов изглед познат из других текстова.
Гхеранда самхита (крај 17. века) поново тврди да је Шива подучавао 84 лака асана, од којих су 84 најистакнутије, а „32 су корисне у свету смртника.”Ове 32 „корисне” асане у Гхеранда самхити су: Сидхасана, падмасана, Бхадрасана, Муктасана, вађрасана, Свастикасана, Симхасана, Гомукхасана, Вирасана, Дханурасана, Мритасана, Гуптасана, Мацјасана, Мацјендрасана, Горакшасана, Пашчимотанасана, Уткатасана, санкатасана, Мајурасана, Кукутасана, Курмасана, утанакурмакасана, Утана мандукасана, Вршкасана, Мандукасана, Гарудасана, вришасана, Шалабхасана, Макарасана, Уштрасана, Бхуђангасана и јогасана. (Види: ) Учитељ јоге и научник Марк Синглтон примећује из проучавања примарних текстова да „асана ретко када, ако уопште, била примарна карактеристика значајних традиција јоге у Индији.” Научник Норман Сјоман коментарише да се континуирана традиција која сеже све до средњовековних текстова о јоги не може пратити, ни у пракси асана ни у историји учења.
Модерни пионири
мини|лево|Положаји у књизи Основна гимнастика (1924) Нилса Буха који подсећају на паригхасану, паршвотанасану и навасану, што подржава сугестију да је Кришнамачарја неке своје асане извео из гимнастичке културе свог времена.
Од 1850-их надаље, у Индији се развијала култура физичког вежбања како би се супротставила колонијалном стереотипу о наводној „дегенерацији” Индијаца у поређењу са Британцима, веровању које је појачано тада актуелним идејама ламаркизма и еугенике. Ову културу су од 1880-их до раног 20. века преузели индијски националисти попут Тируке, који је подучавао вежбе и технике ненаоружане борбе под маском јоге. У међувремену, заговорници индијске физичке културе попут К. В. Ајера свесно су комбиновали „хата јогу” са бодибилдингом у његовој фискултурној сали у Бангалору.
Синглтон примећује да су позе блиске паригхасани, паршвотанасани, навасани и другима биле описане у данском тексту Grundgymnastik eller primitiv gymnastik (познатом на енглеском као Primary Gymnastics) из 1924. године, чији је аутор Нилс Бух. Оне су заузврат изведене из скандинавске гимнастичке традиције 19. века која сеже до Пера Линга, и „пронашле су свој пут до Индије” почетком 20. века.
Јога асане је у Америку 1919. године донео Јогендра, који се понекад назива „оцем модерне ренесансе јоге”, а његов систем је био под утицајем физичке културе Макса Милера.
Године 1924. Свами Кувалајананда је основао Истраживачки центар за здравље и јогу Каиваљадама у Махараштри. Он је комбиновао асане са индијским системима вежбања и модерном европском гимнастиком, што је према научнику Џозефу Алтеру имало „дубок” утицај на еволуцију јоге.
Године 1925, Парамаханса Јогананда, након што се преселио из Индије у Америку, основао је Друштво за самоостварење (Self-Realization Fellowship) у Лос Анђелесу и подучавао јогу, укључујући асане, дисање, певање и медитацију, десетине хиљада Американаца, као што је описано у његовој књизи Аутобиографија једног јогија из 1946. године.