Париз, Тексас () је друмски филм из 1984. у режији Вима Вендерса и у којем главне улоге тумаче Хари Дин Стантон, Дин Стоквел, Настасја Кински, Аурора Клемент и Хантер Карсон. Сценарио су написали Л. М. Кит Карсон и драматург Сем Шепард, док је музику компоновао Рај Кудер. Филм је копродукција компанија из Француске и Западне Немачке, а снимио га је Роби Милер у Сједињеним Државама.

Радња се фокусира на скитницу по имену Травис (Стантон) који, након што је мистериозно одлутао из пустиње у дисоцијативној фуги, покушава да се поново уједини са својим братом (Стоквел) и седмогодишњим сином (Карсон). Након поновног повезивања са његовим сином, Травис и дечак на крају крећу на путовање кроз амерички југозапад како би пронашли Трависову давно несталу жену (Кински).

На Филмском фестивалу у Кану 1984. освојио је Златну палму званичног жирија, као и награду ФИПРЕСЦИ и награду екуменског жирија.

Радња Травис Хендерсон шета сам кроз пустињу Западног Тексаса у стању дисоцијативне фуге, пре него што је упао у бар и изгубио свест. Немачки лекар га прегледа и утврђује да је нем, али открива да поседује број телефона и зове га. На позив се јавља Волт Хендерсон, Трависов брат из Лос Анђелеса. Волт није видео нити је имао контакт са Трависом четири године. Он пристаје да отпутује у Терлингуа, Тексас, да га врати кући. Његова супруга Францускиња Ен забринута је због тога, пошто су неформално усвојили Трависовог сина Хантера, а нестала је и Хантерова биолошка мајка Џејн. Волт стиже до Терлингу и затиче Тревиса како лута од клинике у којој је пронађен. Два брата почињу да се возе назад у Лос Анђелес. Пошто Волт постаје све више фрустриран Тревисовом немом, Тревис коначно изговара име „Париз“, тражећи да оде тамо. Волт погрешно претпоставља да мисли на Париз, Француска. Даље низ пут, Тревис показује Волту фотографију празне имовине у Паризу, Тексас, коју је купио, верујући да је зачет у том граду.

Браћа стижу до Лос Анђелеса где се Травис поново уједињује са Ен и Хантером. Хантер, стар седам година, врло се слабо сећа свог оца и опрезан је у односу према Травису све док породица не гледа кућне филмове из дана када су сви били заједно. Хантер схвата да Травис и даље воли Џејн. Док се Хантер и Тревис поново упознају, Ен открива Тревису да је Џејн била у контакту са њом и уплаћује месечне депозите на Хантеров банковни рачун. Ен је пронашла депозите у банци у Хјустону. Тревис схвата да може да види Џејн ако је у Хјустонској банци на дан следећег депозита, за само неколико дана. Набавља јефтино возило и позајмљује новац од Волта. Када каже Хантеру да одлази, Хантер жели да пође с њим, иако нема Волтову или Енину дозволу.

Тревис и Хантер возе до Хјустона, док Хантер приповеда о Великом праску и пореклу Земље. Неколико сати по доласку у банку у Хјустону, Хантер идентификује своју мајку у аутомобилу. Он зове Тревиса преко воки-токија, а они прате њен ауто до пип-шоу клуба где она ради. Док Хантер чека напољу, Тревис улази, откривајући да предузеће има собе са једносмерним огледалима, где клијенти разговарају са стриптизетама преко телефона. Он на крају види Џејн, иако она не може да га види, и одлази.

Следећег дана, Травис оставља Хантера у хотелу Меридијен у центру Хјустона, са поруком да се осећа обавезним да поново споји мајку и сина, јер се осећа одговорним за њихово раздвајање. Травис се враћа у собу са огледалима. Видевши Џејн поново, а она наизглед несвесна ко је он, Травис јој прича причу, наводно о другим људима.

Он описује мушкарца и млађу девојку који се упознају, удају и имају дете. Када се дете роди, жена пати од постпорођајног блуза и сања да побегне из породице. Муж пада у алкохолизам и постаје насилан, затварајући је у приколицу у којој живе. После неуспелог покушаја бекства, мушкарац везује жену за шпорет у приколици и одлази у кревет, сањајући да се повлачи у непознато место „без језика и улице“, док његова жена и дете вриште из кухиње. Буди се и види да је приколица запаљена и да је његова породица нестала, и у очају трчи пет дана док у потпуности не напусти цивилизацију.

Џејн схвата да разговара са Тревисом и да он препричава причу о њиховој вези. Он јој каже да је Хантер у Хјустону и да му је потребна мајка. Џејн је чезнула да се поново споји са својим дечаком и те ноћи улази у хотелску собу где Хантер чека, док Тревис посматра са паркинга. Док Џејн грли Хантера, Тревис се пење у његово возило и одлази.

Улоге По редоследу појављивања:

Продукција

Развој мини| Вендерс је извиђао локације у Корпус Кристију у Тексасу. Западнонемачки режисер Вим Вендерс отпутовао је у Сједињене Државе и изјавио да жели „да исприча причу о Америци“. Филм је назван по тексашком граду Паризу, али није смештен ни у једној сцени. Уместо тога, Париз се помиње као локација празне парцеле у власништву Тревиса која се види на фотографији и користи се као метафора. Вендерс је снимио такве фотографије док је раније у својој каријери извиђао локације на западу САД, фотографишући локације као што су Лас Вегас и Корпус Кристи у Тексасу.

Сценариста Сем Шепард се састао са Вендерсом како би разговарали о писању и/или глуми за Вендерсов пројекат Хамет. Шепард је рекао да није био заинтересован за писање Хамета, али су размишљали о лабавој адаптацији Шепардове Мотелске хронике и развили причу о браћи, од којих је један изгубио памћење. Њихов сценарио је порастао на 160 страница, пошто је однос између браће губио на важности, а разматрани су бројни завршеци. Тек мали део средстава за пројекат потиче из Немачке.

Филм дели сличне особине као и Вендерсов филм Алиса у градовима из 1974. (Alice in den Städten).

Кастинг мини| Настасја Кински је написала позадинску причу за свој лик Хари Дин Стантон се појавио у 100 филмова пре Париза, Тексас, са малим улогама у Хладноруки кажњеник и великом улогом у Репо Ман-у, који је изашао исте године када и Париз у Тексасу . Прихватио је главну улогу Тревиса, рекавши „После свих ових година, коначно сам добио улогу коју сам желео да играм“. Међутим, Вендерс је такође рекао да Стантон није сигуран у своју улогу и старосну разлику између њега и млађе Настасје Кински (био је 34 године старији). Вендерс је изјавио да је открио Дина Стоквела јер је био спреман да напусти глуму, не налазећи пожељне улоге и размишљајући о започињању каријере у области некретнина. Хантер Карсон је био син косценаристе Л. М. Кита Карсона и пристао је да глуми док је био у пратњи своје мајке Карен Блек, која му је помогла да запамти дијалог.

Кински је написала дневник за свој лик Џејн како би развила позадину лика, замишљајући је како емигрира из Европе и добија више наклоности од Тревиса него од било кога. Према Стоквелу, његов лик у раним нацртима требало је да путује са Хантером, Тревисом и Ен пре него што се Ен вратила у Лос Анђелес и Волт се изгубио у пустињи, паралелно са Тревисом у првој сцени. Делови филма са Стоквелом и Аурором Клемент су касније смањени.

Вендерс је рекао да је филм, снимљен за само четири до пет недеља, са само малом филмскоме кипом. Дошло је до паузе у снимању током којег је сценарио завршен. Редитељка Алисон Андерс је радила као асистент продукције на филму, док је Клер Денис била асистент режије. Снимање се углавном одвијало у Форт Стоктону и Маратону у региону Транс-Пекос у западном Тексасу. На филму је Вендерс потпуно избегао израду сториборда, по први пут у својој каријери, и отишао право на пробе на локацији пре снимања.

Снимање је почело већ 1983. када је сценарио још био недовршен, са циљем да се снима по редоследу приче. Шепард је планирао да остатак приче заснива на запажањима глумаца и њиховом разумевању ликова. Међутим, када је Шепард прешао на други посао, Вендерсу је послао белешке о томе како би сценарио требало да се заврши. Шепард је Вендерсу и Л. М. Киту Карсону приписао идеју о и последњим радњама приче. Филмски ствараоци су се одлучили да не прикажу реалистичан воајерски шоу, јер им је био потребан формат који омогућава већу комуникацију између ликова. Кински није могао никога да види, само огледало у сценама воајерском шоа, и рекао је да је то стварало истински осећај самоће.

Изазови су се појавили када је филму понестало финансија, али Вендерс је био охрабрен када су завршили сцену са Кинским, напоменувши: „Свануло ми је да ћемо дотакнути људе на велики начин. Мало сам се уплашио те идеје.“

Теме и интерпретација мини|Протагониста филма вози Форд Ранчеро из 1958. Роберт Филип Колкер и Питер Бејкене написали су да филм представља САД као „земљу фантазије, место упечатљивих слика, мизансцен пустиње и града“. Осим пејзажа, постоје референце на америчку културу и филм, и сличности са филмом ТТрагачи Џона Форда из 1956. године. Академик Роџер Кук је тврдио да постоји веза између Трависовог лика и његовог окружења која се може приметити током вожње до Калифорније. Лик постепено прелази из „пусте“ у цивилизацију, а Травис непрестано покушава да се отргне од ове тешке транзиције. Његова возила по избору вероватно такође одражавају његову карактеризацију, пошто његов омиљени аутомобил за изнајмљивање има неравнину, а протагониста мења возило закоришћени Форд Ранчеро из 1958. за повратак у Тексас.

Томас Елсасер је разговарао о томе како се Париз у Тексасу уклапа у Вендерсов приказ жена, рекавши да су многа путовања у његовој филмографији да пронађе одређену жену. У случају Париза у Тексасу, ово је са циљем да се „побегне од ње 'сада' како би је пронашли онакву каква је била 'тада'”. Колкер и Бејкене су коментарисали недостатак додира, или чак „емоционалног испуњења“ између Тревиса и Џејн на крају, осим што су се њихова лица стапала у стаклу и њихове расправе о својим емоцијама.

Марк Силберман је испитао како је лични идентитет такође тема у филму, јер је назив Париз варљив, дочаравајући слике Француске, али се односи на Тексас. Ово је очигледно у ономе што Тревис назива „татином шалом“ о Трависовој мајци која је из Париза, а његово уверење да је тамо зачет наводи га да верује да ће одлазак тамо постићи самоспознају. Елсасер је веровао да крај означава да Травис шаље Хантера уместо њега да се поново уједини са Џејн. Елсасер је открио да је ово пример компликованог система у којем различити ликови виде једни друге кроз фантазију и преправљају једни друге како желе. Трависов отац је своју мајку доживљавао као Парижанку, и то је постало „болест“.

Кук је сматрао да је повратак у уточиште друма Трависов одговор на то што је претрпео најгоре модерно америчко искуство, предајући свог сина дечаковој мајци. Стен Џонс је сугерисао да прича укључује европску теорију о перцепцији, јер Травис еволуира као лик од оног који опажа, до покретачке силе, враћајући се опажању, а затим се повлачи. Џонс је цитирао француског критичара Жан-Луја Комолија: „Никад пасиван, гледалац ради“. Завршетак такође може да сугерише наду за нови почетак за Џејн и Хантера. Сам Вендерс је рекао да је то означило почетак следећег поглавља у његовој филмографији, објашњавајући Трависов одлазак: „Ова сцена за мене је имала ослобађајући ефекат... Пустио сам га да нестане на свој начин, а са њим су отишли и сви моји претходни мушки ликови. Сви су се населили у дому за пензионере на периферији Париза, у Тексасу“.

Париз, Тексас припада жанру друмског филма, али критичар Гардијана Гај Лоџ је сугерисао да би се могао сматрати и вестерном. Стен Џонс је приметио да је Марк Лупрехт класификовао Париз у Тексасу као трагедију и да је открио едипове теме у приказу породице.

Стил