Велики зимзелен ( Vinca major ) је вишегодишња зељаста зимзелена биљка која је пореклом из јужне Европе, Мале Азије и северне Африке. Врста је цветна биљка и спада у породицу Apocynaceae.

Историјат и симболика Зимзелен се гаји још од дадвина и сматра се да датира из античких времена. Представљао је велику симболику и различита значења у разним религијама. Сматрана је за симбол поновног рађања и бесмртности а у средњем веку су је носили чланови породице погубљеника јер се веровало да ће тиме душа осуђеника отићи у рај. Због савитљивости стабљике су прављени венци које су носиле младе девојке у старом Риму јер су постојала веровања да је то симбол невиности и честитости. У хришћанској религији означава невино страдање Исуса Христа.

Етимологија Род Vinca oбухвата шест врста a једна од њих је и Vinca major. Име рода Vinca је изведено од латинске речи vincire што значи повезати или везати јер је пре кориштена у изради венаца. Неки је називају и зимским цветом. Други назив јесте сам епитет као што је major што указује на то да је биљка велика наспрам нпр. сродној врсти као што је Vinca minor.

Опис биљке Vinca major представља вишегодишњи полужбун који се неограничено шири и може нараста и до 25 cm у висину. Због такве изражене морфологије, стабљике су знатно дугачке и полегле које последују сдвентивне коренове на чворовима ( nodusima ). Постоји видљива разлика између стерилних и фертилних изданака, а то је да су фертилни доста усправнији те и виши од стерилних. Листови су тамнозелене боје током целе године, налазе се на кратким дршкама, имају правилан или јајаст облик, према врху зашиљени а према основи заобљени, широки су до 3 cm и дуги 4 cm и посједују перасту нерватуру. Цветови су модро- плаве или љубичасте боје који се састоје од 5 латица и имају пријатан мирис. Посједује 5 приљубљених прашника уз круничну цев. Тучак је надцветан код кога је стубић благо задебљан при врховима. Стабљике су веома савитљиве и светлије од листова, посједују коленца и дуге су од 10 до 20 cm. Плодови су тешко скоро видљиви, састоје се од два мешка која су неједнаке величине и у њима се налазе велика семена.

Распрострањеност и станиште Ова врста је распрострањена широм ареала јужне Европе и северне Африке а идући од истока захвата делове јужне Француске и Шпанију Шпаније па све до западног Балкана, североисточне Турске и западног Кавказа. Могу се пронаћи и у нижим Хималајима у Азији. Фаворизује влажан тип станишта и велику количину сунчеве светлости те се због тога може наћи дуж река од 0 до 800 метара надморске висине. Насељавају обод шибљака, шикаре и шумске пределе. По питању осетљивости станишта јако је толерантна јер и упркос свом природном влажном станишту, може опстати и у сушним пределима.

Цветање Цвета у пролеће, oд марта до маја али постоји и могућност појаве усамљених повремених цветова до јесени.

Употреба У средњем веку је гајена у вртовима манастира. Лековитост ове биљке се огледа у спречавању крварења. Остаци некадашњих насеља се могу пратити преко популација зимског цвета и углавном то раде археолози. Највише се узгаја у баштама као украсна биљка и служи као добар прекривач тла. Данас су многе различите сорте доступне, разних боја као што су бели и тамнољубичасти цветови. Услед разноврсних шара и боја, сорта variegata је добила награду Краљевског хортикултурног друштва за баштенске заслуге.

Референце

Категорија:Флора Европе Категорија:Таксони које је описао Карл фон Лине