мини|десно|Карта Византије из 867. године.
Фотијев раскол је западњачки назив за црквени раскол из 863. године, који је избио између Римске цркве и Цариградске патријаршије. Раскол је трајао до 867. године. У том периоду римски папа је био Никола I (858—867), који је уједно био и виновник раскола, тако да се читав сукоб на истоку назива и Николин раскол. У исто време, цариградски патријарх је био свети Фотије I (858—867, 877—886). Иако је формални повод раскола било питање законитости избора Фотија на патријаршијски пријесто, основни разлог раскола био у жељи римског папе да прошири свој утицај на епархије Балкана, што је наишло на отпор Византије. Такође, временом се лични сукоб двојице јерарха интензивирао.
До средине 9. вијека унутар источне хришћанске цркве водио се дугорочни унутрашњи сукоб. Борба између присталица и противника иконопоштовања окончана је 843. поразом иконобораца, али борба између конзервативних и либералних праваца није јењавао у побједничкој страни. У борби за власт између цара Михаила III (842—867) и његове мајке Теодоре, патријарх Игњатије (847—858, 867—877), који је представљао конзервативце, стао је на страну царице и био свргнут. Његов насљедник, подржан од црквених либерала, био је Фотије, чиновник и научник који раније није припадао свештенству. Иако се постављање лаика за патријарха већ јављало у црквеној историји, присталице свргнутог патријарха Игњатија прогласиле су незаконитим избор Фотија и обратиле се римском папи. Папа Никола I, који је искористио ову ситуацију да потврди догму о првенству епископа Рима, покушао је да дјелује као врховни арбитар у овом спору, одбијајући да призна Фотија за патријарха. До 867. Никола и Фотије су се међусобно изопштили. Ипак, патријарх, који је имао Михаилову подршку, остао је на патријаршијском пријестолу све док Василије I (867—886) није постао цар у државном удару 867. године, након чега је Фотије свргнут, а Игњатије поново постао патријарх.
Послије смрти Игњатија 877. године, Фотије је повратио патријаршијски пријесто, а Четврти цариградски сабор (869—870) коначно је завршио раскол. Иако су разлози „Фотијевог раскола” углавном лежали у равни црквеног права, питање филиокве, које је покренуто када је папа Никола I осудио патријарха Фотија, и даље је био главни неспоразум између цркава Истока и Запада, што је довело до Великог раскола 1054. године.
Предисторија Поријекло „Игњатијеваца” и „Фотијеваца” мини|усправно=1.25|десно|Икона „Побједа православља”, настала у 16. вијеку. Налази се у музеју Бенаки у Атини. Слијева на врху се налази царица Теодора са Михаилом III, а први сдесна је патријарх Методије.
Почеци сукоба између присталица патријарха Фотија и Игњатија традиционално се налазе у много ранијим догађајима. Тако амерички византолог Дворник то повезује са дрвеном традицијом политичке борбе у Византији као дио сукобљавања фракција хиподрома, гдје је „плава” фракција имала религиозне ставове ближе државној цркви, за разлику од „зелене” фракције. Пошто су обје црквене фракције биле присталице иконопоштовања, непосредни разлози њиховог неслагања односили су се на канонско право и питања односа цркве и државе која су настала у иконоборачком периоду. Истовремено, фракција црквене већине се залагала за политику „икономије” (), односно постизања разумног компромиса са државном влашћу, омогућавања привременог попуштање неких црквених закона ради захтјева монарха или других виших интереса. Супротна фракција, сходно томе, није дозвољавала таква одступања.
Тако је дио свештенства сматрао мјере које је патријарх Тарасије предузео према некадашњим иконоборцима недовољно строгим. Међу Тарасијевим противницима били су и неки утицајни монаси који су се обратили Риму за подршку, гдје је њихово гледиште било подржано. Тада су се у сукоб на страни противника патријарха укључили монаси пријестолног Студитског манастира — студити. Временом су се уз оптужбе против Тарасија додавале гласине да продаје црквене дужности. Замјерили су му и то што је као мирјанин уздигнут у патријарха. Нови разлог за осуду Тарасија од стране радикалног свештенства дао је други брак цара Константина VI, склопњен са Теодотом 795. године, послије заточења у манастир његове прве жене Марије Амније. Иако патријарх није поздравио овај брак, и нарушавајући традицију, није крунисао лично цара, црквена опозиција, предвођена студитима и настојатељем Студитског манастира игуманом Платоном, Теодоровим ујаком, прекинула је црквено општења са Тарасијем. Штавише, на основу неких црквених правила, опозиција је образовала теоријско оправдање за своју непослушност патријарху и, уопштено, сваком јерарху цркве који чини неприхватљива дјела. Константин VI је по наредни своје мајке царице Ирине (797—802) ослијепљен 797. године, након чега је Тарасије лишио духовног достојанства презвитера Јосифа, који је закључио незаконити брак. Тим је сукоб на неко вријеме окончан.
Уз Иринину подршку, избор на патријаршијски пријесто Нићифора (806—815), такође мирјанина, није наишло на одобрење студита. Када је на захтјев цара Нићифора I (802—811) Јосифу скинута црвена забрана, студити су се одвојили од патријарха. Када је помјесни сабор, одржан у јануару 809. године, потврдио одлуку патријарха, а Платон и Теодор су изгнани на Принчевска острва, студити су сабор прогласили неканонским и прогласили „прељубничку јерес” која је настала као резултат грешака, које је дозволио Тарасије. Према становишту студита, послије повратка Јосифа у цркву, у Византији је престала да постоји законита црквена јерархија. Послали су неколико писма папи Лаву III (795—816) с молбом да им се придружи у осуди онога што се дешава, али се папа није мијешао. Нићифоров насљедник на царском пријестолу Михаило I (811—813), добио је од патријарха Нићифора другу осуду Јосифа и црквени свијет је обновљен.
Сукоб између православних црквених фракција привремено је престао приступањем иконоброца Лава V (813—820) и одвођењем главних учесника сукоба у изгнанство. Барем, када је цар Михаило II (820—829) вратио Теодора Студита из изгнанства, он се заложио за прогнаног патријарха Нићифора. Обновом иконопоштовања марта 843. на сабору сазваном уз подршку царице Теодоре, нови патријарх Методије (843—847) суочио се са истим проблемима и као Тарасије пола вијека прије њега — мјерама које је Методије предузео против бивших иконобораца дио свештенства сматрао је недовољно жестоким. Главни противници „икономије” поново су били монаси Студитског манастира. Методијеви покушаји да помири фракције нису уродили плодом. Упокојио се 847. године, а његово мјесто, Теодорином вољом, заузео је Игњатије, родом из монашке средине.
Почетак Фотијеве каријере
Мало се знао о Фотијевом раном животу. Датум његовог рођења је непознат и поставља се, на основу посредних података, између 800. и 828. године. Његова породица је заузимала истакнути положај у византијском друштву — будући патријарх био је пранећак патријарха Тарасије (784—806), познатог противника иконоборства, који је предсједавао Другим никејским (седми васељенским) сабором 787. године. Током побједе иконоборачке фракције, Фотијева породица је послата у изгнанство, а имовина им је конфискована. Наводи се да је Фотије, заједно са родитељима, анатемиса у једном од иконоборачких саборних храмова. Вјероватно породична имовина није у потпуности конфискована или је враћена након обнављања иконопоштовања под царицом Теодором, која је владала као регент свог сина Михаила III од 842. до 856. године. Захваљујући томе, Фотије је могао да стекне добро образовање, а послије је постао прилично богат.
Не зна се ко су били Фотијеви учитељи. Према Фјодору Росејкину, међу њих би могли да се уврсте научник Лав Математик, сицилијански монах и будући патријарх Методије и сиракуски епископ Григорије Асбеста. Фотијево изванредно образовање, стечено, према злобницима, продајом душе ђаволу, омогућило му је да започне успјешну учитељску дјелатност. Треба напоменути да су радикални монаси били категорички против научних истраживања, сматрајући да је тако добијено знање паганско и непотребно. Чињеница да су научници били под покровитељством иконоборачких царева само је потврдила овај став.
Слава коју је Фотије стекао на педагошком пољу привукла је пажњу власти на њега, а будући патријарх је позван на двор, гдје су у то вријеме логотет Теокист, војсковођа Мануил Јерменин и брат царице Варда уживали највећи утицај. Почетком четрдесетих година 9. вијека, позиција Теокиста била је најјача — Мануел се сам удаљио са двора, а Варда је губио у борби против свемоћног логотета.
Фотијева каријера се брзо развијала, убрзо је достигао висока звања протоспатара, протоасекрета, а затим је постао сенатор. Царица је његовог рођака Сергија вјенчала са својом млађом сестром Ирином.
Прво Игњатијево патријаршество и избор Фотија мини|усправно=1.25|десно|Патријарх Игњатије, мозаик у сабору Свете Софије у Константинопољу.
Послије смрти патријарха Методија 847. године, царица Теодора се опредијелила за Игњатија, који се доказао својим подвижничким животом. Игњатије, син Михаила I који је свргнут 813. године, ушкопљен је у четрнаестој години и од тада је живио у манастиру Сатира, не учествујући у мирјанском животу. Као резултат ове духовне изолације, према истраживачима, Игњатије није имао довољно искуства да ријеши обимне административне задатке управљања огромном митрополијом, а бескомпромисна побожност се испољавала и у виду оштрих поступака према либералнијем дијелу свештенства. Занимљива је епизода када Игњатије није дозволио Григорију Асбесту да присуствује његовом посвећењу, истјеравши га из храма, што је било равно привременој забрани свештенодејства. Разлози су непознати и могу бити везани за негативан однос Игњатија према свом претходнику. Истрага која је услиједила није дала основ за осуду Гругорије и Игњатије је укинуо забрану, али је сада Асбеста одбио помирење. Поновни покушаји патријарха да избјегне нови раскол нису уродили плодом. Ова упорност епископа била је већ јасно канонско нарушавање, а на једном од сабора између 848. и 854. Асбеста је осуђен као расколник, који се није потчинио законској власти. Григорије није признао ову одлуку и апеловао је код папе. Ни Лав IV (847—855), ни Бенедикт III (855—858) нису потврдили пресуду. Лав IV је тражио од Игњатија да пошаље саборске акте, што он није учинио. Бенедикт III је до краја истраге привремено забранио Асбесту свештенослужење. Асбеста се није повиновао овој забрани, па је 856. поново осуђен у Константинопољу. Извјесно је да је Григорије био близак пријатељ Фотија, а касније су га противници оптужили да је учествовао у сукобу како би заузео патријаршијски пријесто, нарочито да се Фотије заузимао код Варде против Игњатија. Могуће је да би Фотије могао бити подвргнут изопштењу наметнутом свима који су били у општењу са Асбестом.