Бернард Жан Етјен Арно (Рубе, 5. март 1949) је француски пословни могул, инвеститор и колекционар уметничких дела. Он је суоснивач, председник и извршни директор -{LVMH Moët Hennessy – Louis Vuitton SE}-, највеће светске компаније за луксузну робу. Арно има су процењену нето вредност од 213 милијарди америчких долара у јануару 2023. према -{Forbes}--у, што га чини најбогатијом особом на свету. Његова породица се такође сматра најбогатијом на свету.
Младост Његова мајка, Мери Жосеф Савинел, ћерка Етјена-Савинела, била је „фасцинирана са Dior-ом”. Његов отац Жан Ферет-Савинел је завршио школу „Централ Париз” и био власник компаније -{Ferret-Savinel}-.
Арно се школовао у „Лицеју Максенс Ван Дер Мерш” у Рубеу и „Лицеју Фајдерб” у Лилу. Године 1971. дипломирао је Екол политехнику, водећој француској инжењерској школи, и почео да ради за очеву компанију. Три године касније, након што је убедио свог оца да преусмери фокус компаније на некретнине, -{Ferret-Savinel}- је продао одељење за индустријску изградњу и преименован је у -{Ferinel}-. Након куповине текстилне компаније и измештања њиховог седишта, компанија је преименовала огранак за некретнине у -{George V Group}-. Некретнине су касније продате компанији -{Compagnie Générale des Eaux}-, која је на крају постала -{Nexity}-.
Каријера десно|мини|300x300пиксел|Арно са Владимиром Путином, 2016. године.
1971–1987: Почетак Арно је започео своју каријеру 1971. године, у -{Ferret-Savinel}--у, а био је њен председник од 1978. до 1984. Године 1984, Арно, тада млади инвеститор за некретнине, чуо је да је француска влада била спремна да изабере некога ко ће преузети империју Boussac Saint-Frères, текстилни и малопродајни конгломерат који је поседовао -{Dior}-.
Уз помоћ Антоана Бернхајма, старијег партнера -{Lazard Frères}--а, Арно је купио -{Financière Agache}-, компанију за луксузну робу.Steven Greenhouse, Pivotal Figure Emerges In Moet-Vuitton Feud, NYTimes, 19 September 1988 Постао је извршни директор Financière Agache, а затим је победио у надметању за Boussac Saint-Frères, купивши групу за церемонијални један франак и ефективно преузео контролу над Boussac Saint-Frères. Поред Christian Dior-а, Бусакова имовина укључивала је робну кућу Le Bon Marché, малопродајну радњу Conforama и произвођача пелена Peaudouce.
Након што је Арно купио -{Boussac}-, за две године је отпустио 9.000 радника, након чега је добио надимак „Терминатор“.
1987–1989: Суоснивање и аквизиција LVMH-а Осамдесетих година 20. века, Арно је имао идеју да створи групу луксузних брендова. Радио је са Алаином Шевалијем, извршним директором Моет Хеннессија, и Хенријем Ракамијеом, председником Louis Vuitton, да би основали LVMH 1987 године.
У јулу 1988, Арно је обезбедио 1,5 милијарди америчких долара за формирање холдинг компаније са -{Guinness}--ом која је држала 24% акција -{LVMH}--а. Као одговор на гласине да група Louis Vuitton купује акције LVMH-а како би формирала „мањину која блокира“, Арно је потрошио 600 милиона долара да купи 13,5% више -{LVMH}--а, што га је чинило највећим акционаром -{LVMH}--а. -{LVMH}- је створен под претпоставком да ће конгломерат бити превелик за једног непријатељског нападача.
У јануару 1989. потрошио је још 500 милиона америчких долара да би стекао контролу над укупно 43,5% акција -{LVMH}--а и 35% његових гласачких права, чиме је дошао до „мањине која блокира” која му је била потребна да заустави распуштање -{LVMH}- групе. Затим се окренуо против Ракамијеа, одузео му власт и избацио га из управног одбора.
1989–2001: почетна експанзија -{LVMH}--а и раст Након што је преузео вођство, Арно је водио компанију кроз амбициозан развојни план, трансформишући је у једну од највећих луксузних група на свету, поред швајцарског луксузног гиганта -{Richemont}--а и француског -{Kering}--а. За једанаест година, годишња продаја и профит порасли су за 5 пута, а тржишна вредност -{LVMH}--а је порасла за 15 пута. У јулу 1988, Арно је купио -{Céline}-.Steven Greenhouse, Pivotal Figure Emerges In Moet-Vuitton Feud, New York Times, 19 December 1988 Исте године спонзорисао је француског модног дизајнера Кристијана Лакроа како би рекламирао линију луксузне одеће компаније.Steven Greenhouse, A luxury fight to the finish, New York Times, 17 December 1989 -{LVMH}- је купио -{Berluti}- и -{Kenzo}- 1993. године, исте године, када је Арно купио француски економски лист -{La Tribune}-.Jacques Neher, Intimacy Proves Too Much for Guinness, LVMH, New York Times, 21 January 1994 Компанија никада није постигла жељени успех, упркос његових 150 милиона евра улагања, и он их је продао у новембру 2007. како би купио друге француске економске новине, Les Échos, за 240 милиона евра.Gwladys Fouché, La Tribune splash attacks paper's owner, The Guardian, 7 November 2007 Године 1994. -{LVMH}- је купио парфемску фирму -{Guerlain}-.Heather Connon, Arnault expands perfume empire: LVMH buys controlling stake in Guerlain, The Independent, 30 April 1994 Арно је 1996. године купио -{Loewe}-,LVMH says takes control of Spain's Loewe, Europolitics, 12 February 1996 а затим -{Marc Jacobs}- и -{Sephora}- 1997.Lvmh: Life Isn't All Champagne And Caviar, Business Week, 9 November 1997 У групу је такође интегрисано још пет брендова: -{Thomas Pink}- 1999, -{Emilio Pucci}- 2000. и -{Fendi}-, -{DKNY}- и -{La Samaritaine}- 2001. Током 1990-их, Арно је одлучио да сагради центар у Њујорку за управљање присуством -{LVMH}--а у Сједињеним Државама. Одабрао је Кристијана де Портзампарка да надгледа овај пројекат. Резултат је био торањ -{LVMH}- који је отворен у децембру 1999. Исте године, Арно је скренуо поглед на -{Gucci}-, италијанску компанију кожних производа, коју су водили Том Форд и Доменико Де Сол. Дискретно је прикупио 5 одсто удела у компанији пре него што је откривен. -{Gucci}- је одговорио непријатељски и назвао то „пузајућим преузимањем”. Након што је примећен, Арно је повећао свој удео на 34,4 одсто, инсистирајући да жели да буде подржавајући и неасертивни актер. Де Сол је предложио да у замену за представљање у одбору, Арно престане да повећава свој удео у Gucci-ју. Међутим, Арно је одбио да прихвати ове услове. Де Сол је открио рупу која му је омогућила да емитује акције само уз одобрење одбора, а за сваку купљену акцију -{LVMH}- створио је више за своје запослене, разводњавајући Арноов удео. Борба се отегла до договора на суду у септембру 2001. Након правне пресуде, -{LVMH}- је продао своје акције и отишао са профитом од 700 милиона долара.
2001 – данас: Повећање успеха и профитабилности Арно је 7. марта 2011. године објавио куповину 50,4% породичних акција италијанске драгуљаре -{Bulgari}-, са намером да да тендерску понуду за остатак, који је био у јавном власништву. Трансакција је била вредна 5,2 милијарде долара. У 2011, Арно је уложио 641 милион америчких долара у оснивању -{LCapitalAsia}-. Дана 7. марта 2013, National Business Daily је известио да ће бренд одеће средњих цена -{QDA}- отворити продавнице уз помоћ Арноове приватне инвестиционе компаније -{LCapitalAsia}- и кинеске компаније за одећу -{Xin Hee Co}- у Пекингу. У фебруару 2014, Арно је ушао у заједничко предузеће са италијанским модним брендом Марцо Де Винцензо, узевши мањински удео од 45% у фирми. 2016. -{LVMH}- је продао -{DKNY}- компанији -{G-III Apparel Group}-. У априлу 2017, Арно је најавио куповину -{Christian Dior}- високе моде, коже, мушке и женске конфекције и линије обуће, чиме је читав бренд -{Christian Dior}- интегрисан у -{LVMH}-.
До јануара 2018, Арно је довео компанију до рекордне продаје од 42,6 милијарди евра у 2017, око 13% више у односу на претходну годину, пошто су све дивизије оствариле добре резултате. Исте године нето профит је повећан за 29%. У новембру 2019. Арно је планирао да купи -{Tiffany & Co.}- за приближно 16,2 милијарде америчких долара. Очекивало се да ће посао бити затворен до јуна 2020. године. -{LVMH}- је потом издао саопштење у септембру 2020. у којем се наводи да преузимање неће бити настављено и да је посао „неважећи“ због -{Tiffany}--јевог управљања послом током пандемије ковида-19. Након тога, -{Tiffany}- подноси тужбу против -{LVMH}-, тражећи од суда да принуди куповину или да процени штету против туженог; -{LVMH}- је планирао да тужи тужбу, наводећи да је лоше управљање поништило купопродајни уговор. Средином септембра 2020, поуздан извор је рекао за -{Forbes}- да је разлог за Арноову одлуку да откаже куповину -{Tiffany}--ја био чисто финансијски: -{Tiffany}- је исплаћивао милионске дивиденде акционарима упркос финансијском губитку од 32 милиона долара током пандемије. Након прегледа финансијске документације, Арно је открио да је -{Tiffany}- већ исплатио око 70 милиона америчких долара, док је додатних 70 милиона америчких долара планирано да буде уплаћено у новембру 2020. -{LVMH}- је поднео противтужбу против судске акције коју је покренуо -{Tiffany}-; У саопштењу које је издао -{LVMH}- окривљује се -{Tiffany}--јево лоше управљање током пандемије и тврди да је „сагоревала готовину и пријављивала губитке“. Крајем октобра 2020. године, -{Tiffany}- и -{LVMH}- су пристали на првобитни план преузимања, али по благо сниженој цени од скоро 16 милијарди долара, што је незнатно смањење од 2,6% у односу на претходно поменути договор. Новим уговором смањен је износ који је -{LVMH}- платио по акцији са првобитне цене од 135 на 131,50 америчких долара. -{LVMH}- је завршио куповину -{Tiffany}--ја у јануару 2021.
Под Арноовим вођством, -{LVMH}- је израстао у највећу компанију по тржишној капитализацији у евро зони са рекордом од 313 милијарди евра (382 милијарде америчких долара) у мају 2021. године. Арно је промовисао одлуке ка децентрализацији брендова групе као пословну стратегију. Као резултат ових мера, брендови под окриљем -{LVMH}--а, као што је -{Tiffany}-, и даље се посматрају као независне фирме са сопственом историјом. За веома кратак период, 24. маја 2021, Арно је привремено постао најбогатији човек на свету, престигавши Џефа Безоса са нето вредношћу од 187,3 милијарде америчких долара. Неколико сати касније, међутим, акције -{Amazon}--а су порасле и Џеф Безос је вратио место.
-{1MDB}- Од 2010. до 2013. Арно је био члан саветничког одбора малезијског -{1MDB}- фонда.
Остале инвестиције Године 1998. са бизнисменом Албертом Фререом је купио -{Château Cheval Blanc}- у личном својству. -{LVMH}- је купио Арноов удео 2009. године. да би био додат другој винској имовини групе Château d'Yquem.
Од 1998. до 2001. Арно је улагао у разне веб компаније као што су -{Boo.com}-, -{Libertysurf}- и -{Zebank}- кроз свој холдинг -{Europatweb}-. Група Арно је такође инвестирала у -{Netflix}- 1999. године.NETFLIX.com Secures $30 Million Investment from Group Arnault , 7 July 1999
Године 2007, -{Blue Capital}- је објавио да Арно заједно са калифорнијском фирмом за некретнине -{Colony Capital}- поседује 10,69% највећег француског малопродајног ланца супермаркета и другог по величини дистрибутера хране на свету -{Carrefour}-.Colony, Arnault Win Seats at Carrefour, DealBook, 30 April 2007
Године 2008. ушао је у посао са јахтама и купио -{Princess Yachts}- за 253 милиона евра.Ben Harrington, Bernard Arnault plots new course for Princess Yachts, The Telegraph, 3 June 2008 Након тога је преузео контролу над -{Royal van Lent}--ом за скоро идентичан износ.. Éditions Flammarion Capital.
Уметничка збирка Арноова колекција обухвата радове Пикаса, Ива Клајна, Хенрија Мура и Ендија Ворхола.Hannah Elliott, In Luxury, Bernard Arnault Alone Makes the Most Powerful List, Forbes, 11 April 2010 Такође је био кључан у успостављању -{LVMH}--а као главног покровитеља уметности у Француској. -{LVMH Young Fashion Designer}- је креиран као међународно такмичење отворено за ученике ликовних школа. Сваке године, победнику се додељује грант за подршку креирању сопствене етикете дизајнера и уз годину менторства.Scarlett Kilcooley-O'Halloran, Tait Takes LVMH Prize Vogue UK, 28 May 2014Sarah Jones, LVMH creates $400K design prize to cultivate young talent Luxury Daily, 12 November 2013