Насеље Џејмстаун () у колонији Вирџинија било је прво стално енглеско насеље у Америци. Налазио се на североисточној обали реке Џејмс око 4 km југозападно од центра модерног Вилијамсбурга. Основала га је компанија Вирџинија из Лондона као „Форт Џејмс“ 4. маја 1607. ОС (14. маја 1607. НС), и сматрана је за трајну након кратког напуштања 1610. године. То је уследило након неколико неуспешних покушаја, укључујући изгубљену колонију Роаноук, основану 1585. на острву Роаноук, касније делу Северне Каролине. Џејмстаун је служио као колонијална престоница од 1616. до 1699. године. Упркос слању још насељеника и залиха, укључујући долазак осам пољских и немачких колонистаJamestowne Rediscovery: A Timeline of Events and References . Retrieved July 12, 2014. и прве две Европљанке 1608. године, више од 80 процената колониста умрло је 1609-10, углавном од глади и болести. John Marshall p. 45 Средином 1610. године, преживели су напустили Џејмстаун, иако су се вратили након што су срели конвој за снабдевање на реци Џејмс.
У августу 1619. први забележени робови из Африке у Британској Северној Америци стигли су у садашњи Олд Поинт Комфорт у близини колоније Џејмстаун, британским корсарским бродом који је вијорио холандску заставу. Отприлике 20 Африканаца из данашње Анголе отела је британска посада са португалског брода за робова Сао Жоао Баутиста. Они су највероватније радили на пољима дувана као робови по систему ропства на основу расе. Једна од њих је била и Ангела, коју је купио Вилијам Пирс. Модерна концепција ропства у колонијалним Сједињеним Државама формализована је 1640. (саслушање Џона Панча) и потпуно је укорењена у Вирџинији до 1660.
Друго насеље Лондонске компаније на Бермудима тврди да је место најстаријег града у енглеском Новом свету, пошто је Сент Џорџ, Бермуда, званично основан 1612. године као Нови Лондон, док Форт Џејмс у Вирџинији није прерастао у Џејмстаун све до 1619. и да даље није опстало до данашњих дана.The Royal Gazette, World Heritage (Town of St. George's and related fortifications) Supplement, February 22, 2001.
Џејмстаун је 1676. намерно спаљен током Беконове побуне, иако је брзо обновљен. 1699. године, колонијална престоница је премештена у данашњи Вилијамсбург, Вирџинија; Џејмстаун је престао да постоји као насеље, а данас је остао само као археолошко налазиште.
Данас је Џејмстаун једна од три локације које чине Историјски троугао колонијалне Вирџиније, заједно са Вилијамсбургом и Јорктауном.
Насељавање Шпанија, Португалија и Француска су брзо дале да успоставе своје присуство у Новом свету, док су друге европске земље деловале спорије. Енглези нису покушали да оснују колоније још много деценија након истраживања Џона Кабота, а први покушаји су били неуспеси-од којих је најпознатија колонија Роаноук, која је нестала око 1590..
1607–1609: Долазак и почетак мини|Мапа острва Џејмстаун, која приказује терен и локацију првобитне тврђаве из 1607. (Модерни путеви, насип и зграде нису приказани) Крајем 1606. енглески колонисти су испловили са повељом Лондонске компаније да оснују колонију у Новом свету. Флоту су чинили бродови Сусан Констант, Дискавери и Годспид, сви под вођством капетана Кристофера Њупорта. Извели су нарочито дуго путовање од четири месеца, укључујући заустављање на Канарским острвима, у Шпанији, а потом и у Порторику, да би коначно отпутовали на америчко копно 10. априла 1607 . Експедиција је стигла на копно 26. априла 1607. на место које су назвали Кејп Хенри . По налогу да изаберу сигурнију локацију, почели су да истражују оно што је данас Хамптон Роудс и излаз у залив Чесапик који су назвали река Џејмс у част енглеског краља Џејмса I. Капетан Едвард Марија Вингфилд изабран је за председника управног већа 25. априла 1607. године. 14. маја одабрао је комад земље на великом полуострву удаљеном неких у унутрашњост од Атлантског океана као главна локација за утврђено насеље. Речни канал је био одбрамбена стратешка тачка због кривине реке, а био је близу копна, што га је чинило пловним и нудило је довољно земљишта за изградњу пристаништа у будућности. Можда је најповољнија чињеница у вези са локацијом била то што је била ненасељена јер су вође оближњих аутохтоних народа сматрали да је локација превише сиромашна и удаљена за пољопривреду Острво је било мочварно и изоловано, нудило је ограничен простор, било је преплављено комарцима и давало је само прљаву плимну речну воду неприкладну за пиће.
Досељеници Џејмстауна стигли су у Вирџинију током тешке суше, према истраживачкој студији коју је спровео тим за археолошку процену Џејмстауна (ЈАА) 1990-их. ЈАА је анализирала информације из студије коју су 1985. године спровели Девјид Стехл и други, који су добили цртеже 800 година старих ћелавих чемпреса дуж река Нотовеј и Блеквотер . Животни век ових стабала је до 1.000 година, а њихови прстенови дају добар показатељ годишње количине падавина у области. Досади су открили да се најгора суша у последњих 700 година догодила између 1606. и 1612. године. Ова тешка суша утицала је на колонисте Џејмстауна и способност племена Поватан да производе храну и обезбеде безбедно снабдевање водом. лево|мини| Слане мочваре дуж острва Џејмстаун. Обилне мочваре на острву су се показале као легло комараца. Досељеници су такође стигли прекасно током године да би посадили усеве. Don't Know Much About History, Kenneth C. Davis Многи у групи били су или господа или њихови слуге, обе групе подједнако ненавикнуте на тежак рад који је захтевао тежак задатак стварања одрживе колоније. Један од њих је био Роберт Хант, бивши викар Рекулвера у Енглеској, који је славио прво познато англиканско причешће на територији будућих Сједињених Држава 21. јуна 1607. мини| Детаљ мапе коју је направио Педро де Зуњига и де ла Куева, на којој је приказана тврђава око 1608. Две трећине досељеника умрло је пре него што су 1608. стигли бродови са залихама и немачким и пољским занатлијама који су помогли да се оснују прве радионице у колонији. Као резултат тога, стаклени производи су постали најважнији амерички производи који су се извозили у Европу у то време. Дрвена грађа се већ била послата назад у Енглеску почевши од првог брода који се вратио.
Испорука залиха 1608. у првој и другој мисију снабдевања капетана Њупорта такође је повећала број гладних досељеника. У то време је изгледало извесно да ће колонију у Џејмстауну дочекати иста судбина као и ранији покушаји Енглеза да се населе у Северној Америци, односно колонију Роаноук (Изгубљену колонију) и колонију Попам, осим ако није буде већег напора за помоћ. Немци који су стигли са Другим снабдевањем и још неколико других пребегли су код Поватана, са оружјем и опремом. "And yet the Powhatan chief no longer needed Smith; now that he could depend on the Germans, he could get what he wanted by treachery rather than trade." Horn. . Немци су чак планирали да се придруже шпанском нападу на колонију о коме се причало и позвали су Поватане да јој се придруже. Шпанци су отерани благовременим доласком капетана Семјуела Аргала на Мери и Џону, већим бродом од шпанског извиђачког брода Ла Асунсион де Кристо, јула 1609. године. Horn, 2006, p. 154–156. Аргалово путовање је такође спречило Шпанце да сазнају о слабости колоније. Дон Педро де Зуњига, шпански амбасадор у Енглеској, очајнички је бродовима тражио место колоније(такође и шпијунима) како би убедио Филипа III од Шпаније да одобри напад на колонију.
Инвеститори компаније Компаније Вирџинија Цомпани из Лондона очекивали су да ће добити плодове од својих шпекулативних улагања. Са Другим снабдевањем, они су изразили своје фрустрације и поставили захтеве лидерима Џејмстауна у писаној форми. Изричито су захтевали да колонисти пошаљу робу довољну да плате трошкове путовања, комад злата, гаранцију да су пронашли Јужно море и једног члана изгубљене колоније Роаноук. На трећег председника Савета , капетана Џона Смита, пало је да упути храбар и преко потребан позив за буђење као одговор инвеститорима у Лондону, захтевајући раднике и занатлије који би могли да помогну да колонија постане самодовољнија.
1609–1610: Време гладовања и треће снабдевање
Након што је Смит био приморан да се врати у Енглеску због експлозије која је задобила дубоке опекотине током трговачке експедиције, John Marshall p. 44 колонију је предводио Џорџ Перси, који се показао неспособним у преговорима са домородачким племенима. Постоје индиције да су они у Лондону схватили и прихватили Смитову поруку. Мисија Трећег снабдевања из 1609. требало је да буде далеко највећа и најбоље опремљена. Такође су имали нови наменски изграђен водећи брод, Си Венчур, који је конструисан и стављен у руке најискусније особе, Кристофера Њупорта. мини| Археолози су открили масовну гробницу у Џејмстауну, испод темеља једне од каснијих зграда капитола Дана 2. јуна 1609. године, Си Венчур је испловио из Плимута у Енглеској као водећи брод флоте од седам бродова (која је вукла два додатна чамца) намењене за Џејмстаун, Вирџинија, као део Трећег снабдевања, носећи 214 насељеника. 24. јула, флота је налетела на јаку олују, вероватно ураган, и бродови су раздвојени. Иако су неки од бродова ипак стигли до Џејмстауна, вође и већина залиха били су на броду Сеа Вентуре, који се борио са олујом три дана пре него што га је адмирал компаније, сер Џорџ Сомерс, намерно насукао на гребене Бермуде да спречи његово потонуће. Ово је омогућило да се сви са брода безбедно искрцају. </ref>
Преживели (укључујући генерал-потпуковника сер Томаса Гејтса, капетана Кристофера Њупорта, Силвестера Џордејна, Стивена Хопкинса, касније на Мејфлауеру и секретара Вилијама Стречија) били су насукани на Бермудима отприлике девет месеци. За то време изградили су два нова брода, чамце Деливеренс и Пејшенс . Првобитни план је био да се изгради само једно пловило, Деливеранс, али је убрзо постало очигледно да оно неће бити довољно велико да понесе насељенике и сву храну (слану свињетину) која се набављала на острвима. . Williamsburg, Virginia 350th Anniversary Celebration Corp..
Док је Треће снабдевање било насукан на Бермудима, колонија у Џејмстауну је била у још горем стању. Током „ Времена гладовања “ 1609–1610, досељеници Џејмстауна су се суочили са великом глађу због недостатка додатних намирница. За то време, недостатак хране је натерао људе да једу змије, па чак и да кувају кожу од ципела за храну. Само 60 од првобитних 214 досељеника у Џејмстауну је преживело. Постоје научни докази да су се досељеници у Џејмстауну окренули канибализму током гладовања.
Бродови са Бермуда стигли су у Џејмстаун 23. маја 1610. . Williamsburg, Virginia 350th Anniversary Celebration Corp.. Многи од преживелих колониста били су близу смрти, а Џејмстаун је оцењен као неодржив. Сви су укрцани на Деливеранс и Пејшенс, која је кренула за Енглеску. Међутим, 10. јуна 1610. благовремено је стигла још једна флота за помоћ, са гувернером Томасом Вестом, 3. бароном Де Ла Варом (који ће на крају дати своје име колонији Делавер), која је срела два брода док супловили низ реку Џејмс, доносећи спас Џејмстауну. Колонисти су ово звали Дан провиђења. Флота је донела не само залихе, већ и додатне насељенике. Woodward, Hobson. A Brave Vessel: The True Tale of the Castaways Who Rescued Jamestown and Inspired Shakespeare's The Tempest. Viking (2009). Сви досељеници су се вратили у колонију, иако је и даље постојала критична несташица хране.
Односи између колониста и Поватана брзо су се погоршали након Де Ла Варовог доласка, што је на крају довело до сукоба. Англо-поватански рат је трајао све док Семјуел Аргал није заробио Вахунсенакахову ћерку Матоаку, познатију по надимку Покахонтас, након чега је поглавица прихватио мировни споразум.
1610–1624: Успон богатства