мини|десно|300п|Атамант у нападу лудила Атамант (, ) је био краљ Орхомена у Беотији - син тесалскога краља Еола и његове жене Енарете. Митологија Атамант је био два пута ожењен, први пут са богињом облака Нефелом, са којом је имао сина Фрикса и кћерку ХелуApollodorus, 1.9.1; Hyginus, Fabulae 1, а други пут му је жена била кћерка тебанског краља Кадма, Инона, са којом је имао два сина, Леарха и Меликерта. С трећом женом Темисто, ћерком Хипсеја, је у зависности од извора имао више деце, међу којима су ОрхоменGaius Julius Hyginus, Fabulae 1 или ЛеуконNonnus, Dionysiaca 9.314 и др.
Инона је мрзела Атамантову децу из првог брака и на сваки начин је покушала да им науди, и када је, напокон, разним интригама и играма успела да наговори Атаманта да жртвује боговима свог сина Фрикса, Нефела, његова мајка, је успела да га спасе. Послала је у Орхомен златног овна који је, у последњи час спасао и Фрикса и Хелу.
mini|right|Махнити Атамант убија Леарха док Инона и Меликерт скачу у море, (музеј , Лос Анђелес После овог догађаја, није прошло много времена, а Атамант се прихватио да одгоји Диониса, младог сина бога Зевса и његове љубавнице Семеле, Инонине сестре. Када је за то сазнала Хера, Зевсова жена, послала је лудило Атаманту, и у наступу потпуне помахнитаности, Атамант је убио свог сина Леарха, из брака са Иноном, и покушао убити и другог сина Меликерта. Инона је некако успела спасти Меликерта јер се са њим у наручју бацила са стене у море. Зевс узвисио Инону и Меликерта у морска божанства. Тада је безумни Атамант кренуо да убије и Диониса, али је Зевс наредио Хермесу да га спасе.
После свих ових догађаја Атамант је дуго лутао и напокон се настанио у Лапиту, где је утемељио град Атамантију.
Референце
Литература
Apollodorus, The Library with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes, Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921. . Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website. Gaius Julius Hyginus, Fabulae from The Myths of Hyginus translated and edited by Mary Grant. University of Kansas Publications in Humanistic Studies. Online version at the Topos Text Project. Nonnus: Tales of Dionysus, translated by Stanley Lombardo, William Levitan and others (2022) University of Michigan Press. Nonnus, Dionysiaca, Volume I: Books 1–15, translated by W. H. D. Rouse, Loeb Classical Library No. 344, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1940 (revised 1984). .Online version at Harvard University Press . Internet Archive (1940). Dionysiaca, Volume II: Books 16–35, translated by W. H. D. Rouse, Loeb Classical Library No. 345, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1940. . Online version at Harvard University Press. Internet Archive (1940). Dionysiaca, Volume III: Books 36–48, translated by W. H. D. Rouse, Loeb Classical Library No. 346, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd., 1940. . Online version at Harvard University Press. Internet Archive (1940, reprinted 1942).
Категорија:Краљеви у грчкој митологији